Унутрашње уређење Османског царства

(према делу Х. Иналџика, Османско царство. Класично доба 1300 – 1600)

Династичка свест. Владајућу династију у Турској је основао Осман Гази, првобитно само поглавица једног полуномадског туркменског племена. Према турској традицији, његова власт је имала легитимно исламско порекло. У почетку потчињен емиру Кастамоније, он је освојио једну важну византијску тврђаву после чега га је султан прогласио бегом и дао му симболе властодршца (одора части, застава, коњ и ратни добош). После победе над Византинцима код Бафеона се прогласио потпуно независним (1301). Дервишки редови су приписивали династији мистичко порекло – Осман је примио благослов од шејха Едебалија, поглавице једног од ахијских братстава, чијом се ћерком и оженио. Братства су одиграла важну улогу у успостављању династије јер су подржали Оркана, Османовог сина, као наследника. Да би показао своју моћ, он је ковао први турски новац.

Касније су мање анадолске кнежевине признале посебан статус османских владара. Мурат I је узео титуле худавендигара (императора) и султан-и-азама (најузвишенијег султана). Године 1395. је Бајазит I добио од египатског халифе титулу султан ал-Рума (султан Византије). Погранични бегови су турске владаре у XV веку признавали за канове. Са освајањем Цариграда је Мехмед II постао најугледнији исламски владар, упоређиван са четворицом првих халифа. Држећи Цариград, себе је сматрао наследником римских и византијских царева и за то обезбедио признање и поданичких верских ауторитета – епископа Генадија је поставио за грчког патријарха а у Цариград је довео и јерменског патријарха и главног рабина. После освајања Сирије и Египта, Селим I је постао више од обичног султана газије већ је добио титулу халифе и (што је још значајније) титулу заштитника Меке и Медине, чувара ходочасничких путева. Он је пренео пророкове реликвије у свој двор у Цариграду али није себе сматрао у класичном смислу халифом целог исламског света. Ипак, каснији турски владару су себе сматрала и заштитницима целог муслиманског света и јединим законитим носиоцима царске титуле.

Ступање на престо. Османска династија је била централни стуб турске државе без које се она не може замислити. Наслеђивање престола није било замисливо ван ове династије. Питање преношења власти је било један од централних друштвених проблема. Прама исламској традиција, владар мора да буде одрастао мушкарац, здраве памети. Није постојало никакво правило које је регулисало редослед и начин наслеђивања. Према турским схватањима, именовање владара је у Божјим рукама и сваки покушај доношења закона о томе је супротстављање Алаховој вољи. Да би ступио на престо, сваки османски принц је тежио да за себе придобије саму престоницу, државну благајну и архиве, те подршку јаничара, улеме, бирократије и дворана. У пракси је од смрти Мехмеда I (1421) најважнији чинилац била подршка јаничара. Овакво схватање је често водило принчеве у грађански рат чији је исход сматран божанском одлуком. Поражени принц је могао да бира између смрти и бекства у неку страну земљу.

Због овог проблема, Мехмед Освајач је у својој Канун-нами озаконио већ прихваћен поступак – право султана да погуби своју браћу ради добра државе. Ово решење није спречило ратове јер је турска државна традиција налагала да чим синови султана уђу у пубертет (са 12-13 година), они буду упућени да управљају неком провинцијом и тако стичу искуство. На њихову делатност у добијеној области се будно мотрило. За живота свог оца су принчеви намесници настојали да обезбеде провинцију што ближу престоници. Због грађанских ратова, Селим II (1566 – 1574) и Мурат III (1574 – 1595) су постављали за намеснике само своје најстарије синове. У таквој ситуацији, нови султан би без отпора стигао у престоницу и побио своју браћу. Принчеви који нису добили провинцију су смештани у посебан део двора, тзв. кафес (кавез). Ту су били под сталним надзором, са ограниченом слободом кретања. Убијање претендената се наставило до краја XVII када су Ахмед II(1691–1695) и Мустафа II(1695–1703) раскинули са убијањем сродника. Тако ће се у XVIII веку усталити начело наслеђивања по старости, без обзира да ли је у питању син или брат. Међутим, тек је проглашењем устава из 1876. године добијен званичан закон о наслеђивању.

Појам државе и систем класа. Османско схватање државе је еволуирало и мењало се. Појам пограничне газе је био основни и непроменљив принцип кроз све то време. У почетку су османски владари управну и законодавну власт препуштали исламским учењацима, улеми. По источњачким схватањима, најважнија суверенова дужност је да обезбеђује правду својим поданицима – да их штита од злоупотреба власти, насиља моћнијих а посебно од превеликих намета. Потреба да се повећају приходи и војска је била директно повезана са тежњом за праведном владавином. Правда се схватала као суверенова милост, што је став који је дошао из Персије.

По блискоисточним схватањима, читаво друштво је било подељено на два дела: на онај који чине султан, његови намесници и војска и на рају, тј. класу поданика који су плаћали порез. Владареве слуге из више класе су се делиле на војничку класу и на чиновништво. Ови слојеви нису плаћали порез а заузврат су своје способности стављали директно у службу владара. Под «војничком класом» су подразумевани и цареви рођаци, свештенство и робови. У зависности од занимања којима су се бавили, и порески обвезници су били подељени на групе – земљораднике, трговце, сточаре и градске занатлије. Појам «опроштена раја» је подразумевао прелазну класу које је била ослобођена дела обавеза у замену за вршење одређених служби. Прелазак из класе раје у војничку класу или обрнуто је сматран кршењем једног од основних државних принципа.

Шеријат и канун. Исламски правници се нису међусобно слагали по питању неопходности световног законодавства. Неки од најугледнијих исламских теоретичара (Ибн Халдун) су сматрали да је шеријат сасвим довољан да реши сва питања и да је законодавство које доноси султан сасвим излишно. Шеријат је скуп исламских верских прописа који имају за циљ да обезбеде моралан и богоугодан живот сваког муслимана. Изводи се из самог Курана, и из исламске традиције о Мухамеду (Суна). Такође, допуштено је откривање шеријата и на основу закључивања по аналогији (Кијас) или просто на основу општег мишљења учених људи (Џима). Канун је чисто световно законодавство, које доноси владар ради решавања многих практичних питања које шеријат не третира. Од кануна се захтева да буде сагласан са шеријатом мада је у пракси могао да му буде и сасвим супротан.

Османски канун се сводио на фермане – «оно што султан наређује». Канун се састојао од низа указа које је сваки нови владар морао поново да потврђује. Постојале су три врсте кануна. Прва су били султанови декрети са карактером закона који су важили за специјалне случајеве. Њих је сачувано на десетине хиљада и они чине претежан део османских кануна. Друга група су декрети који односе на неку посебну област или на одређену друштвену групу. Најзад, трећу групу чине опште канун-наме, законски зборници који су се примењивали у целом царству. Већину ових закона је састављала султанова влада у зависности од административних потреба а нишанџија (шеф султанске администрације) их је подносио султану на потврђивање.

У освојеним областима Османлије нису укидале домаће законе, обичаје и институције. Вршиоци пописа становништва у свакој области су давали предлоге за ревизију и допуну локалних закона. Сваки санџак је имао свој дефтер, од времена Бајазита II је заведено правило да сваком дефтеру претходи канун-нама одређеног санџака, ради решавања локалних спорова. Мехмед Освајач је издао две опште канун-наме, два велика зборника закона – један 1453. а други око 1476. Први се углавном односи на рају а други претежно организације државе и чиновништва. Каснији владари су ове зборнике допуњавали. Посебан облик султановог указа је адалет-нама, распис којим се осуђују и кажњавају злоупотребе државне администрације.

Османски двор. Владарева палата на Блиском Истоку је одувек била средиште свеукупне власти, много више од обичне владарске резиденције. После освајања Цариграда (1453), Турци су идеју средишта царске власти чврсто везали за тај град. Легитимни султан је могао бити само онај који држи Цариград. Раније су као владарске резиденције служили Бруса у Анадолији и Једрене у Европи. У периоду 1453 – 1455. Мехмед II је подигао двор у средишту нове престонице (Стари сарај). Како му је било непријатно усред града, 1459. је почела изградња нове резиденције (Топкапи сарај) на рту који лежи између Босфора и Мраморног мора. Двор је завршен 1464. године а 1478. су подигнути и бедеми који су га изоловали од осталог града. Двор је био подељен на Унутрашњи (ендерун) и Спољашњи двор (бирун). Посебна дворана је подигнута за Царску веће а изнад ње висока кула, тзв. «Здање правде».

Султанов двор је на сваки начин био средиште власти. Сви који су потицали са двора (намесници, војне старешине, слуге) су били султанови робови. На двору су султанови робови стицали образовање за своје будуће послове, међу којима су била и највише звања у држави. Таква организација је позната као кул (робовски) систем. Султани су имали робовску војску а управне положаје су попуњавали школованим робовима. У XIV веку су ти робови били претежно ратни заробљеници, као и купљени робови. И касније су коришћени ови извори робова, али је од XV века преовладавао начин прибављања познат као девширма (данак у крви). Комисија под надзором локалног кадије и спахија је обилазила села и прибављала мушку децу између 8 и 12 година старости. Они су узимани искључиво из редова раје. Ради девширме се једна иста област обилазила сваке треће и седме године. Најспособнији од узетих дечака су постајали ичоглани (дворски пажеви) у Цариграду или Једрену, док су остали службовали код анадолских сељака, све док не стасају за јаничарску обуку. Ичоглани су под старатељством евнуха проводили две године а затим би били подвргавани строгој селекцији (чикма). Најбољи су одлази у службу у Више и Ниже одаје двора а остали у капукулу коњицу. Над пажевима су строг надзор спроводили ак-аге (бели евнуси) којих је било око четрдесет. Њима је руководио капу-ага, главни бели евнух. Он је био и надзорник и султанов опуномоћеник у целом Сарају. Бити султанов роб се сматрало чашћу и привилегијом.

Харемске девојке нису прикупљане девширмом већ искључиво куповином, ратом или гусарењем. Пре Сулејмана I су сви бирали своје супруге а женили су се и ћеркама страних владара. Оне су постајале њихове легалне супруге. Сулејман је склопио брак са робињом Рокселаном а султани у периоду 1574 – 1687. су престали да склапају шеријатски легалне бракове. Девојке на двору су биле под надзором ћаја-кадуне (главне надзорнице) и у почетку су се налазиле у статусу аџамија (почетница). Училе су основне ислама и разне корисне вештине, према својим способностима. Временом су добијала одређена звања која су била хијерархијски поређана. За султанову Личну одају су биране оне најбоље а ако би неку султан узео за своју постељу, постајала би хас-одалик или хасећија. Ако и нису склапани легални бракови, четири најцењеније хасећије (четири је шеријатски легалан број супруга) су добијале титулу кадуне и посебан третман. Прва жена која би султану родила сина је постајала баш-кадуна. Харем је чувао главни црни евнух – дарусаде-ага или ага харема. Сви харемски службеници су примали дневну плату.

Дворске службе. Султанову службу (Унутрашњи двор) су чиниле четири одаје: Хас-ода или Лична одаја, Хазина или Благајна, Ћилер или Остава, и Сеферли-ода (Ратна одаја). На челу Личне одаје је био Хас-ода-баша док се четрдесет пажева старало о султановим потребама и његовој безбедности. После капу-аге то је био најугледнији достојанственик у Сарају. Сулејман I је хас-ода-башу Ибрахима поставио 1522. на положај великог везира. Друге службе у Личној одаји (по хијерархији) су биле: силхадар (носилац султанове сабље), рикабдар (придржавао је султанову узенгију), чохадар (старао се о султановом оделу), дулбенд-оглан (бринуо се о царевом рубљу) и сир-ћатиб (поверљиви лични секретар султана). Пажеви из Личне одаје су после унапређења постајали старије аге тј. вршиоци виших служби у двору или официри у јаничарским или спахијским корпусима.

Благајна је била служба за похрањивање и чување султанових драгоцености. Њено особље је бројало око шездесет пажева. У Остави их је било око тридесет; припремали су храну за султана и служили га при обеду. Ратна одаја је основана тек почетком XVII века и обухватала је разне службе: пераче рубља, слуге који су помагали султану при купању, бербере, музичаре, певаче. Године 1679. је у овој служби било 134

човека. Из ових одаја су пажеви били унапређивани у Личну одају.

Спољна служба је обухватала све организације које су регулисале султанове односе са спољним светом, протокол, државне послове и стајаћу војску. Она је имала низ службеника којима је био подређен знатно већи број људи него у Унутрашњем двору. И они су овде наведени по хијерархијском редоследу. Најпре долази миралем, чувар владарских инсигнија (заставе, коњских репова, чадора и војне музичке пратње) и човек задужен за церемоније; почетком XVII века је имао 1.063 човека у својој служби. Капиџи-баша (старешина чувара Врата) је руководио чуварима на свим спољним улазима у двор; ових стражара је било око 500 1510. године а чак 2007 око 1660. Капиџилар-ћехаја је позивао оптуженике пред Царски диван а био је надлежан и за извршење казни батинања. Мирахор и његов заменик (нижи мирахор) су водили службу која се старала о дворским животињама, шталама, кочијама и носиљкама (у оба дела двора). Они су око 1540. имали 2.080 људи у својој служби а око 1600. већ 4322. Чакирџи-баша је био главни соколар који се старао о султановим ловачким птицама. Имао је око 3.500 својих људи у другој половини XVI века. Чешнегир-баша је био главни кушач и са својим људима је служио обеде члановима Царског дивана. Чауш-баша је заповедао чаушима – људима који су се старали о дисциплини и протоколу свих дворских церемонија, надзирали су и војну дисциплину а слати су и као спољни изасланици и гласоноше. Чауши су често преносили наређења, уручивали награде и ослобађали службенике дужности. У Спољној служби су се налазили и синови паша и вазалних господара који су се називали мутеферике. Учествовали су у дворским церемонијама, имали своје униформе и примали плату.

У Спољну службу су рачунати и војни команданти у двору. Ага јаничара је био заповедник јаничарског корпуса који је увек био скупљен и на располагању цару (10.000 људи 1480, 12.789 1568. и чак 37.627 1609). Ага спахијских буљука је заповедао коњичком дворском армијом (3.000 коњаника 1480, 11.000 1568, 20.869 1609). Џебеџи-баша је био главни оружар  а  топчи-баша заповедник артиљерије.

Централна администрација. Главни орган османске државе је био Велики диван или Диван-и-хумајун. Он се пре свега сматрао највишим дворским судом који је делио правду свима у држави али је уједно био и највиши орган владе. Термин капу или Дергјах-и-али (Висока порта) је првобитно означавао место са којег је султан пратио спорове а тек много касније је добило значење османске владе. Диван се до почетка XVIII века састајао у Сарају а касније углавном у резиденцији великог везира. Султан је могао да дели правду и мимо дивана, што је чинио петком пре одласка на молитву, или када се спремао да оде у лов или војни поход. И странци су могли да се обрате султану ако су били изложени неправдама. А понеки султан би се прерушио и одлазио да лично надзире људе о којима се говорило да чине неправде. Један од инструмената правде су биле и адалет-наме. У принципу је обавеза саслушавања жалби и пресуђивања у споровима пренета не великог везира од оног доба када је Мехмед II престао да лично преседава седницама дивана (1475).

Царско веће је дакле, било и врховни суд и нека врста кабинета. Она је у свом делокругу имало три групе питања: политичке проблеме, правосуђе и финансије. На челу Порте се налазио велики везир на кога је султан преносио своју извршну и судску власт. Сличан ауторитет су имали и остали везири али подређен великом везиру. О његовој смени је могао да одлучује једино сам султан. Он је био султанов апсолутни заменик у свим пословима још од времена Махмуд-паше (који је био велики везир 1455 – 1468). Каснији велики везири су углавном бирани међу султановим робовима (Махмуд-паша је био из чиновничке породице). Ипак, везир никада није био толико моћан да је могао да се супротстави султану (Ибрахим-паша 1536. и Насух-паша 1614. су погубљени јер су пожелели султанат). Везири су били хијерархијски поређани а посебан статус је имао други везир, често кандидат са великог везира.

Сем везира, у Царско веће су (ако се радило о судским питањима) улазили и казаскери (кадиаскери) Румелије и Анадолије – највиши судски чиновници. Дефтердари или највиши финансијски чиновници су такође присуствовали седницама Порте а за њихову смену је била потребна сагласност султана. Ту је обавезно био и нишанџија, управник владарске канцеларије и први човек у османској бирократији. Беглербег Румелије је имао виши ранг од осталих провинцијских намесника и увек је присуствовао седницама дивана што је Сулејман I потврдио законом. Он је био командант највећег дела провинцијских спахија а дешавало се више пута да велики везир и румелијски беглербег буду иста личност. Са порастом значаја ратне флоте (средина XVI века) и њен заповедник капудан-и-дерја (велики адмирал) постао стални члан дивана. За рад дивана су била значајна и три чиновника који нису били његови чланови. Ћехаја-бег је био опуномоћеник великог везира за политичка и војна питања. Чауш-баша је био надлежан да у име Царског већа прима жалбе и судске тужбе. Диван је имао и свог главног секретара, који је уједно био и чувар државних уредни и закона, реисулкутаба.

Седницама дивана је повремено присуствовао и ага јаничара који иначе није био члан. Он је био потчињен непосредно султану што је на одређен начин ограничавало ауторитет великог везира. Шејхулислам није био члан Царског савета нити је имао одређену политичку власт; ипак његов утицај у друштву је био огроман. Шејхулислам је био постављан од стране султанa и представљао султанов верски ауторитет. Он се налазио на челу улеме и био најпозванији да оцењује верску и правну коректност одлука владе. Ипак је и он повремено био присутан на састанцима Порте. Мада нису били чланови Царског савета ипак су и капу-ага и султанов шејх утицали знатно на државне послове. Капу-ага је вршио надзор над дворским особљем али је обављао и сва наименовања и унапређења у Сарају, не подлежући власти великог везира. Султанов шејх је био владарев духовни ментор и саветник у верским питањима, али и нека врста личног пророка и астролога. У зависности од својих способности и султанове личности, шејх је могао имати велики утицај на државне послове.

На редовним седницама Царског већа султан често није био присутан. Али он је морао бити увек обавештен о одлукама донетим на седницама и он је увек имао последњу реч у њиховом прихватању. Велики везир је реферисао султану о донетим резолуцијама и подносио их на усвајање или одбијање. О свим променама у саставу Царског већа је одлучивао једино султан.

Државна бирократија. У складу са старим традицијама Блиског Истока, Османско царство је било добро развијена бирократска држава. Исламска политичка теорија је доста пажње посвећивала «човеку од пера» и убрајала његов посао у практичне науке. Ова професија је обухватала две делатности: кореспонденцију и финансије. На челу владарске канцеларије се налазио нишанџија, често врло образован човек из редова улеме. Велики број писара који су радили за Царски диван су потицали из дворске школе и стога били робови. Међутим, у османској бирократији гледаној у целини то није био случај а многи теоретичари из XVI века су оштро критиковали увођење робова у бирократију. Постојао је и низ специјалних приручника намењених члановима администрације.

На челу сваког писарског одељења, престоничког или провинцијског, су се налазили хаџегјани. Као и занатски рад, писарска вештина се учила кроз однос мајстор-шегрт. Хаџегјани су, између осталог, бринули о раду почетника и упућивали га у вештине заната. Шегрт који би положио испит би добијао потврду о својој вештини и звање мулазима. Назив за активног писара је био ћатиб. Приликом прихватања ћатиба за неки посао је најважнија била демонстрација професионалних способности. Високи чиновници у администрацији нису морали да имају високо исламско образовање али је то често био случај. Успон до највишег звања у администрацији, положаја нишанџије је био дуг. Он је морао да прође кроз низ хијерархијских звања где није било много простора за брза унапређења. Подразумевало се да дуго мора да служи као тескерџија. Следећи ранг је био реисулкутиб, и тек после би кандидат добио звање нишанџије.

Више истакнутих писара су били врло образовани људи и чланови улеме. Огроман бирократски апарат је лако постао извор најразличитијих облика корупције, што је већ крајем XVI века постало озбиљан проблем.  Са друге стране, административни чиновници су били мање конзервативни од улеме и склонији да уносе практичне иновације у државну управу. Ово чињеница је нарочито била од значаја од краја XVIII века када је све већи број везира биран из редова чиновништва. Сви велики везири реформатори XVIII и XIX века су били професионалне бирократе.

Провинцијска управа. Почеци османске управне организације су у XIV веку. Још у најстарије време је султан поверавао управу над извесном облашћу једном бегу (припадник војничке класе) и кадији (припаднику улеме). Током времена се овај систем јако развио. Док је Османско царство било само погранична кнежевина, њена територија је дељена на «султанов санџак» и санџаке којима управљају султанови намесници. Реч «санџак» је првобитно означавала заставу (симбол власти) који је намесник добијао од владара. Временом је све више означавала саму област дату на управу.

Територија Османског царства је била подељена на управне области санџаке. Као представник војне власти, санџаком је управљао санџак-бег који је имао седиште у једном граду на територији санџака. Обично се по овом граду и санџак звао (Скопски, Видински, Смедеревски итд.). У време рата је санџак-бег командовао спахијским одредима из свог санџака. Међутим, судска власт је била у рукама кадије кога је такође постављала централна власт. Институција кадије је чинила важан стуб османског управног система. Санџак-бег је био надлежан за спровођење полицијских мера, судских одлука, погубљења – али ништа од овога није могао без кадијине одлуке. У случају да санџак-бег поведе војску у поход, кадија је преузима цивилну управу у датом санџаку. Бег је могао да уклони кадију или дефтердара који би злоупотребили своју власт али је о томе морао да одмах извести престоницу. Кадија је често био подложан корупцији па је рано трајање његове службе смањено на свега годину дана у једној области, како се не би повезао са локалним моћницима.

Рано се појавила потреба и за организовањем већих управних области од санџака. Нагло проширење османских области на Балкану у другој половини XIV века и релативна изолованост тих области је тражила да се над више санџак-бегова постави беглербег, како би се ефикасније одржала контрола. Румелија је била први беглербеглук, основан 1361. године са центром у Једрену (касније је седиште премештано у Софију и Битољ). И касније су разлози за оснивање беглербеглука били чисто војни. Беглербег  је имао свој санџак којим је управљао, док је у време рата био надлежан за војна питања на целом подручју беглербеглука. Године 1393. је Бајазит I основао и Анадолски беглербеглук са седиштем у Анкари (који је обухватао целу западну Малу Азију) и Амасијски око 1400. (за централне области).

Временом се број беглербеглука увећавао, освајањима и деобом оних који су били превелики. Крајем XVI века је уведена редукција њихове величине а тада је за беглербеглук почео да се користи и термин ејалет. Године 1520. је било само шест беглербеглука у Османском царству а крајем владавине Сулејмана I чак шеснаест.

И санџаци су били подељени на мање области, субашилуке којима су заповедале субаше. Субаше је живео у највећем граду свог субашилука (ако је града било) заповедао локалним спахијама. Чак су и већа села имала свог чиновника-намесника, черибашу. Паралелно са овом поделом је постојала подела на кадилуке тј. управно-судске области кадија. Кадија је био главни судија у својој области али је могао имати и заменике који су судили за мање прекршаје.

Али постојали су и многи изузеци од овог система у провинцијској управи. У шест беглербеглука – Египат, Багдад, Абисинија, Басра и Лахсе (Либија) – није успостављен тимарски војни систем. Ове су области имале и већу аутономију – султан је постављао намесника, кадију и дефтердара, као и јаничарске гарнизоне у важнијим градовима. У погледу војне и финансијске организације, ове провинције су живеле у својим традиционалним оквирима. Провинцијски доходак нису добијале спахије већ је слат централној управи под именом салјана. Ове провинције су називане салјанским.

Један број санџака у источној Анадолији је сачувано извесне црте раних туркменских кнежевина и њиховог начина живота. Они су се звали хукумет (самостални) санџаци. Њима је управљао наследни бег који је давао одређен број ратника за војску, већ према султановој процени. Међутим, и у овим областима је била јаничарских гарнизона. Специјалан случај су чиниле хришћанске вазалне земље: Молдавија, Влашка, Ердељ, Дубровник, Грузија и Черкезија. Оне су имале унутрашњу самосталност али су давале трупе у време рата и годишњи данак. Кримски Канат је био исламска вазална држава над којом је надзор био нешто строжији него над поменутим хришћанским државама. Посебан статус, освештан исламском традицијом, је имао шерифат Меке у западној Арабији. Такође, пограничне провинције су имали сразмерно милитаризованију управу и већу слободу намесника. Провинције у северозападној Африци су све време остале у том статусу (Триполис, Тунис и Алжир).

Тимарски систем. У већини провинција је био на снази тимарски систем, један од најважнијих елемената турске војне организације. Он је настао као покушај да се искористи релативно богатство обрадиве земље и надомести недостатак кованог новца за издржавање војске. «Тимар» је персијска реч и у Ирану је заиста постојао сличан систем у XIV и XV веку. У Византији је нешто слично било пронија. Уместо да сама скупља порезе од сељака и новцем од њих издржава војску, држава је делила самим војницима приходе од земљорадника, уз услов да их сами скупљају. Уживалац тимара, спахија, је живео на селу где му је био близу извор прихода, и где је лако могао да издржава свог коња (спахије су били коњаници). Спахије су образовали главнину војске у класичном добу османске државе, стављајући јој на располагање бројну и квалитетну коњицу.

Да би одржавала тимарски систем, Порта је морала да развије добру финансијску контролу и да буде упозната са свим могућим изворима прихода. Непосредно после освајање, и касније када би пореске промене биле неопходне (на седам, десет, двадесет или тридесет година) Порта би слала финансијског чиновника ил-јазиџија да изврши порески попис и утврди изворе прихода. У детаљан регистар (дефтер) се уписивало име главе сваке породице и величина обрадивог земљишта којим располаже. На крају се обрачунавала количина новца коју свако село треба да плати, при чему је раздвајан износ који се давао спахијама од оног који је добијала држава. Састављан је и један сумарни регистар коју је садржао поделу прихода са спахијских поседа, чију је једну копију добијао беглербег а друга је ишла у нишанџијину канцеларију.

У овом систему је обрадива земља бира државно власништво. Сељак ју је обрађивао и имао статус наследног закупца који није могао бити отеран са земље. Право на коришћење земље је губио ако је не би обрађивао током три године, без оправданог разлога. Своја права је аутоматски преносио у наслеђе синовима али их није могао пренети на треће лице, без посебне дозволе. Борба између приватног власништва и државног поседа је чинила један од најважнијих проблема у Османском царству, као што је то био случај и у Абасидском калифату, царству Илханида и Византији. Био је прихваћен систем подељене својине, будући да су право на земљу уживали сељаци, спахије и држава. Спахије су се рангирале према величини прихода које су добијале од земље. Тимар је био назив за посед који је носио приход мањи од 20.000 аспри. Субаше су добијале веће приходе, до 100.000 аспри (зеамет). За султана, чланове његове породице и везире су били резервисани хасови, поседи са којих је приход био већи од 100.000 аспри. На сваких 3.000 аспри прихода, спахија је био дужан да са собом доведе још једног потпуно опремљеног коњаника. За своје личне потребе, спахија је добијао један чифт величине 60-150 дунума. Толико је било и просечно сељачко имање.

Тимарски систем је био и једно од оличења султанове власти у провинцијама.

Пошто је беглербег руководио провинцијском управом, њему су били потчињени и чиновници надлежни за контролу тимара. Тимар-дефтердари и дефтердар-ћехаје су решавали разна питања везана за тимаре, понајвише финансијска. Редовним приливом новца у царску благајну су се бавили хазине-дефтердари. Он је, попут кадије, одговарао само централној власти и био независтан од бега. Сви ови чиновници су имали своје посебне канцеларије. Беглербег је имао и свог личног ћехају (административног настојника) и тескерџију (службеника који се стара о кореспонденцији).

Раја и тимарски систем. Појам раје је у најширем значењу подразумевао класу произвођача, било муслимана или хришћана. У ужем смислу појам раје је обухватао земљораднике насупрот војницима, градском становништву и номадима. Спахија је са тимаром добијао земљу и извесна права над сељацима. Земља није вредела без радне снаге па је спахија имао право да силом врати сељака који је побегао са земље, за шта му је требао кадијин указ. Уколико је сељак прешао у град и постао радник, био је обавезан да спахији исплати чифт-бозан-акчу тј. намет због напуштања земље. У XIV и XV веку је радне снаге било мање него обрадиве земље. Велики демографски раст у XVI и XVII веку је створио проблем несташице земље и сиромаштва сељака који је нису имали. Постојала су и робови-земљорадници коришћени углавном на поседима султана и његових највиших чиновника. Они су стицани ратом и куповином а положај им је подсећао на позицију кметова у средњовековној Европи.

Сва земља на којој је радила раја је чинила државну земљу или мирију. Почетком XVI века је око 87% укупних обрадивих површина у царству спадало у мирију. Ван ње је била приватна земља или мулк и земља поклоњена верској задужбини, односно вакуфу. Султан је статус мулка и вакуфа могао да промени по свом нахођењу.

Сељаци су дуговали извесна давања држави и своме спахији. Од пољопривредних производа су спахији давали ушур или десетак. То је била натурална дажбина а на спахији је било да ове производе претвори у новац. Положај сељака у Османском царству је у принципу био лакши од оног у европским земљама XIV-XV века. Готово потпуно се одустало од работа (изузев неколико дана у лето, за косидбу и сечење дрва) која су замењена новчаним данком који је износио 22 акче и звао се чифт-ресм (раја га је звала испенџа). Хришћанско становништво је плаћало и посебан порез џизију који је колоквијално називан харач. Њен износ је варирао и плаћала се за сваку главу у породици. Џизија је у класично доба била један од најважнијих прихода царске благајне и њу су могли да скупљају само њени чиновници (никако спахије).

Трговачки значај Османског царства. Значај Анадолије као међународне раскрснице путева је био у порасту од XIII века. Каравански путеви су водили са Далеког Истока преко централне Азије, Ирана и Јерменије. Италијански трговци су долазили преко Средоземног мора и преузимали источњачку робу у лукама Пајас и Трапезунт; често су и сами путовали у унутрашњост. Главни пут је био тзв. Царски друм који је ишао од Табриза, преко Ерзерума и Сиваса, да би у Анадолији дошао до Коње и даље до Анкаре и Мраморног мора. Њега је секао пут који је повезивао луку Трапезунт и унутрашњост Мале Азије. Преко Анадолије се обављала и трговина са севером – она је била посредник између арапских земаља у Азији и татарских области у Источној Европи. Испрва су градови источне Анадолије били главни центри трговине. Са падом царства Илханида у Ирану и успостављања јединствене османске управе у западној Анадолији, и центар трговине се преместио даље на запад у Брусу. Основу развоја и напретка овог града је чинила трговина источњачком свилом. Нагло опадање трговине свилом је уследило у XVI веку, као последица интензивних ратова између Турске и Персије. Сем свиле, са истока су долазили мошус, порцелан и разни зачини. Трговци из Арабије и Персије су у Турској продавали робу за златни и сребрни новац, или је мењали за европске вунене тканине или брокат и кадифу који су израђивани у текстилним радионицама у самој Бруси.

Веома важан поморски трговачки пут у Индијском океану, који је повезивао Египат и Индију је после 1516. и 1517. године дошао у посед Османског царства. У то време су се Португалци појавили као озбиљна конкуренција исламским трговцима на Индијском океану, али упркос свим покушајима нису успели да пресеку директан доток робе из Индије на Блиски Исток. Упркос повременим несташицама, европски трговци су редовно преузимали источну робу (зачине, пре свега) у Алепу, Каиру, Бруси и Цариграду. Египат и Сирија су имали у тој трговини пресудну улогу а њихов значај је био још већи због производа добијаних на њиховој територији (житарице, неки зачини, шећер, сапун). Преко Египта је ишла и трговина са тропском Африком, одакле су добијани суданско злато и црни робови. Око трећине укупног прихода царства је добијано из ових провинција. Због неопходности контроле поморске везе са Египтом је Сулејман I и водио рат против витезова са Родоса (1521 – 1522).

Значај Цариграда. У традиционалним империјама Блиског Истока се држава старала о свим јавним здањима и њиховом одржавању. Османски владари су од почетка настојали да своје резиденције претворе у велике градове. У том смислу је нарочито значајан напор који је Мехмед II уложио у развијање Цариграда. У тренутку освајања, некада највећи град на свету је имао највише око 40.000 становника и био у жалосном стању. Султан је предузео низ мера које су овом граду вратиле стари сјај. На много начина је настојао да приволи људе да дођу у Цариград. Оне заробљенике који су му припали као део плена је населио у Фанару, ослобађајући их на неко време и плаћања дажбина. У разне делове граде је населио хришћане из Амасре, Старе и Нове Фокеје, Трапезунта, Коринта, Аргоса, Караманије и Кафе – занатлије и трговце углавном. Ова лица су била принудно насељена и није им било дозвољено да напуштају град али су били ослобођени дела дажбина. Током XV и XVI века је подстакнуто и насељавање Јевреја у граду. Цариградска патријаршија је наставила да постоји али је патријарха постављао султан. У престоницу је доведен и јерменски патријарх а установљена је и функција главног рабина.

Уз привилегије које је град имао доселио се и велики број муслимана. Подржаван од највише власти и редовно снабдеван, Цариград је растао несразмерно брже од других градова у држави. Већ 1477. је у њему живело 16.324 породице тј. око сто хиљада становника. До средине XVI века је Цариград поново био највећи град у Европи са око 400.000 душа а почетком XVII века их је имао око 700.000. Он је био не само управни већ и привредни центар Османског царства, а како се у њему налазио Сарај и низ медереса, он је имао и улогу највеће културног и образовног центра.

За потребе нове престонице је у њој подигнут већи број имарета. То су градски јавни објекти издржавани приходима са вакуфа. Изградња имарета је веома значајна чињеница у развоју Цариграда, мада је њих било доста и у свим другим градовима. Имарети су били џамије, медресе, ханови, болнице, водоводи, јавна купатила, библиотеке, путеви и мостови, подизани из хуманитарних и верских побуда. Имарети су најчешће организовани као вакуфи (задужбине). Документ о оснивању задужбине се звао вакуфија (вакуф-нама) и састављао се у присуству кадије који га је уписивао у свој сиџил. Било је потребно да га касније султан потврди. Оснивач је одређивао сврху вакуфа, начин и услове коришћења, као и особу која ће бити старатељ вакуфа (муветелија). Пошто су вакуфи имали карактер слободне имовине, њих је контролисала држава. Систем вакуфа је омогућио настајање комплекса културних и трговачких објеката у престоници. Један од најранијих је безистан (затворен базар) који је подигао Мехмед II после претварања Аја Софије у џамију. Тај безистан је имао 118 радњи са магацинима а на околним пијацама је подигнуто још 984 дућана.

Просвета, медресе и улема. Према тада општеприхваћеним схватањима османског енциклопедисте Тешкеприлизадеа све науке су биле подељене на седам група које се деле на духовне и оне које то нису. У ово другу групу спадају калиграфске науке (писање), оралне (језик и фонетика, етимологија, реторика, прозодија, поетика, историја и књижевност) и рационалне (логика  и дијалектика). Духовне науке су теоријско-рационалне науке (општа теологија, природне науке и математика), практично-рационалне (етика и политичка теорија), теоријске верске (студије Курана и предања о Пророку, исламска теологија, шеријатско право) и практичне религијске науке (практична етика, лепо понашање, свакодневни живот муслимана и богослужење). Сем ове поделе, постоји подела на добре и лоше науке (у односу на веру) и на корисне и некорисне (у односу на практичан живот).

Османско царство је имало раширен образовни систем заснован на исламској културној традицији. Назив за школу у османском царству је била медреса. Њен значај и квалитет је зависио од места у коме се налази и наставника којих у њој предају. Стуб исламског образовања је био мудерис – познавалац верских и духовних наука. Он је радио као наставник у медреси и од њега се очекивало да има велико знање из свих духовних и верских наука, као и одговарајуће познавање језика. Морао је такође да буде посебно велики стручњак у бар једној посебној области. Мудерис је имао већи значај од саме школе, па су ученици долазили из далека да слушају предавања наставника из области која их занима. Прва османска медреса је основана 1331. године у Никеји, у просторијама некадашње цркве. У XIV и првој половини XV века су учени људи довођени из Персије и арапских земаља, све док број османских школа није порастао у довољној мери.

Османски владари су често подизали медресе. После освајања Цариграда Мехмед II је осам цркава претворио у медресе. Када је око 1470. довршио изградњу своје џамије, око ње је подигао комплекс од осам чувених медреса познатих као Семанија (Сахн-и-семан). Затим је саградио још осам виших медреса које су обезбеђивале разне специјализације и осам нижих које су биле припремне школе за Семанију. Саграђена је велика заједничка библиотека а свака медреса је имала своју мању библиотеку. Свака медреса је имала по деветнаест просторија, од којих су петнаест биле намењене за студенте који су дошли на специјализацију (називани су данишменд). Сваки од њих је из вакуфског фонда добијао по две акче дневно и храну из имарета. Дневна плата предавача је износила око 50 акчи. Асистент мудериса је биран међу данишмендима и његова плата је износила око 5 акчи дневно. Семанија је имала највиши ранг међу свим школама у царству. Медреса Дарулхадис коју је основао Мурат II у Једрену је била следећа по рангу а затим су долазиле медресе ранијих владара, подигнуте у Бруси. Све османске медресе су се делиле на спољне медресе (хариџ) у којима су се добијале основне свих знања и унутрашње медресе (дахил) у којима се стицало више знања тј. теолошка наука. Обе врсте ових школа су биле подељене у три степена.

Исламска друштва нису имала никакву клерикалну класу али је њену улогу тумача и чувара правоверја умногоме преузела улема. Под овим појмом су подразумевани сви људи образовани у исламским духовним наукама тј. они који су се школовали у медресама. Задатак улеме је био двострук: она је имала да буде и тумач и извршилац верског закона. У пракси су ове дужности обављале муфтије и кадије који су увек били припадници улеме. Своје право на тумачење шеријата су припадници улеме правдали својим познавањем науке о вери. Да би неко могао да буде члан улеме он је најпре морао да проучава ислам (да студира одговарајућу медресу) што је у најмању руку значило да стекне сва знања потребна за разумевање Курана. Потом се захтевало да неки признати члан улеме провери кандидатово знање и изда му потврду о њему. Улема у Османском царству је имала круту хијерархију у коју су улазили мудериси, муфтије и кадије. Највиши ранг у улеми је имао шејхулислам а тај положај се добијао султановим наименовањем. Касније је шејхулислам добио и надзор над судством. После њега су највиши ранг у улеми имали казаскери Румелије и Анадолије, цариградски кадија и кадије у осам најзначајнијих градова царства. Сваки члан улеме је у принципу имао право да издаје фетве (мишљење о одређеном питању). Свако веће насеље је имало свог муфтију који је обављао овај задатак. Муфтије су чиниле посебан слој подређен шејхулисламу.