Ивановић јарак 1941.

Ивановић Јарак налази се код места Крњака на Кордуну.

Након масовних покоља српског народа на подручју Глине усташе су кренуле у погром над Србима у Војнићу, Вргинмосту и Крњаку на Кордуну по припремљеном плану.

Покољ у Ивановић Јарку припремио је Божидар Церовски, изасланик равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ, док су на терену организацију вршиле локалне усташе: Мијо Жунац из Војнића, шеф постаје у Крњаку наредник Антун Рупчић и усташки повереник Општине Крњак Драгутин Муић. Овај геноцидни злочин спровели су питомци оружничке дочасничке школе који су и добили посебан назив- „Казнена експедиција за Кордун и Банију”.

До покоља је дошло након повлачења италијанских окупационих снага са Кордуна 27. и 28. јула. Муић је према договору позвао Србе да дођу у Крњак 29. јула и донесу помоћ у храни и одећи за Словенце који су се тада налазили као избеглице у том делу Кордуна. Међутим Срби су били преварени, одузето им све што су имали са собом, повезани жицом и одвезени камионима на стратиште у Ивановић Јарку.

Масовни покољ Срба догодио се 29. јула 1941. године.

Том приликом је страдало не мање од 380 невиних жртава са Баније и Кордуна.

Са места злочина успели су побећи Никола Бижић, Мирко Тркуља и Љубомир Вукмировић.

Сведочанство Николе Бижића: „Затекли смо се пред опћинском зградом у Крњаку, гдје смо чекали да предамо храну коју смо донијели за избјеглице из Словеније. Неки су још долазили. Нисмо знали да смо преварени од усташког повјереника у Крњаку Драгутина Муића, нашег комшије из Вукманића. Изненађено, опколише нас усташе и оружници. Наредише нам да бацимо храну коју смо донијели на земљу и одведоше нас у оружничку касарну. Познавао сам крњачке оружнике, посебно једног који ми је прије неколико дана био у кући, причао с њим, попио ракију коју смо по обичају понудили госту том приликом, шалио са са мном и са мојом женом и отишао, а да нисмо знали ни зашто је долазио. Прије једног сата стајали смо пред гостионицом, а он је, излазећи из гостионице, разговарао с људима и смијао се.

Нисмо предосјећали никакву опасност. Чекајући да предамо храну, одједном смо чули зујање долазећих камиона, али на тој цести то није било ништа необично. Сада је он са усташама који нас воде. Идући тако, приђем му и замолим га да ме пусти да се извучем из колоне. Но нисам ни довршио с реченицом, а он дрекну: „Шта, мајку ти српску!” и удари ме кундаком тако да сам посрнуо и пао. Дижем се и погледам га у лице. Запрепастио сам се. Био је избезумљен, запјенио као пас кад побјесни. О, људи, ни у сну нисам могао сањати да се тако у једном часу човјек може измијенити. Затворили су нас у опћинску зграду. Врата су била закључана, а пред њима је чувао стражу исти оружник, а под прозором налазила су се двојица усташа. У тај час отворише се врата и уђе повјереник Муић с двојицом усташа. Уђе пас насмијан и пита нас како је. Нетко одговори: „Видите и сами господине!” Муић га прекида и каже: „Ето, видите, људи, да сте сами криви. Не ваља пркосити власти јер власт је власт. Кад је била ваша, српска, нисте тргали жице и тргали бандере, а сада то радите и пркосите нам.” Устаде Михајло Симић па поче да говори: „Господине, нитко од нас не зна ко је тргао ни гдје је тргао. Ја сада о томе први пут чујем. Послушали смо ваше наређење и донијели храну за Словенце.

…Негдје послије подне, врата наше собе нагло се отворише. Уђоше у собу усташе, одвојише нас десет и поведоше у другу собу. Ту су нас везали жицом двојицу по двојицу, а онда кроз те везове (око руку) провукоше жицу којом спојише заједно свих десет ухапшеника и направише по једну „гротуљу” од људских тијела. Потом нас истјера ше из собе. Гурају нас у камионе гдје је већ било људи које су довели из других соба и које су похватали такођер у рејону Крњака. Кад су нас убацили у камионе код Бабичине куће, нису обраћали пажњу колико нас може стати у камион, већ су нас унутра убацивали као предмете или цјепанице дрва, а потом су возила кренула. Будући да тај крај познајем као своју рођену кућу, одмах сам осјето да се крећемо у правцу Карловца. Био сам у неком бунилу па и не знам о чему сам све мислио. Али за свега неколико минута мој камион стаде. Истјераше нас напоље, опет међу шпалир усташа, па двије или три „гротуље” везаних људи потјераше према потоку Ријеци у правцу шуме Лоскуње. Сада знамо да се налазимо код засеока Божићи у Доњем Крњаку и да се крећемо према Ивановић Јарку у шуми.

Почео је падати први сумрак и кроз њега се назиру двије најближе куће, али свјетла и људи у њима није било. Али, јадна мајко наша! Чим смо испали из камиона, почеше нас крвнички тући кундацима, чизмама, цијевима пушака. Након што би се чуо јаук јадних људи, услиједили би нови ударци и пригушено викање усташа: „Ћутите гадови, мајку вам вашу српску.” Но, кад смо се приближили Ријеци, чули смо гласне јауке који су допирали с друге стране потока, а потом се права тутњава усташких удараца сручила по људима који су стајали око ископаних јама и који су убијани углавном тупим предметима – чекићима, крамповима и ножевима. Вика, дерњава и псовка зликоваца постаје све јача. Сада је тек било потпуно јасно што нам се спрема. Преко Ријеке био је узак мостић по коме се кретала усташка пратња, која је држала један крај жице који је био везан за „гротуљу” од десет везаних Срба. Док су усташе ишле по мостићу, ми смо морали газити и пливати по води. Знао сам да се на челу низа у коме сам био и ја налази и Перо Кресојевић и његова два сина, а мени најближи био је Михајло Симић. Ох, то су били храбри и ваљани људи, а ево сада падоше у мишоловку, као и ја, гдје више ни храброст ни памет не вриједе ништа.

Кад смо запливали по води, она ме освјежи, мозак поче да ради и ја поновно осјетих жељу да бјежим. Једна ми је рука слободна, покушавам да и другу ослободим, али не иде. Намјеравао сам да ослободим руку, зароним у воду и тако покушам побјећи. Шапнем другу који је био са мном везан да се заједнички покушамо ослободити жице. Успијевамо, али у том моменту већ смо изашли из воде па није било могућности за бијег. Држимо се за руке као да су и даље повезане и чекамо погоднију прилику за бјекство. Друга обала Ријеке је равна као на длану, недалеко од нас примјећујем ископану јаму. Сада је још јасније камо идемо. Из размишљања ме прекиде усташка команда: „Лези и нос у земљу, јебем вам мајку, јеба вас краљ Петар…” Тко све може набројити кога дивљаци све псују и због чега идемо у смрт, а ни криви ни дужни. Близу смо јаме, и успркос усташкој дерњави и јауку људи, добро чујем самртне хропце и јауке који допиру од ње. Од ових крикова људи постају избезумљени. Ту се није пуцало, усташе су дотуцале не знам већ коју групу, а и нама се приближава задњи минут. Друг везан са мном полако ме гребне по руци, пита је ли вријеме за бјекство. Наше руке су слободне и можемо их извући из жице када год хоћемо. Покушавам подићи главу да осмотрим погодан пут за бјекство, али усташа који је био близу мене удари ме кундаком тако јако да ме прикова за ледину. Одмах иза тога десетак усташа повика: „Дижите се и напријед!” То смо и учинили. Тек што смо кренули кроз усташки шпалир према јами засуше нас кишом удараца.

Чујем како Михајло Симић виче: „Господо, немојте нас тући, нећемо бити способни за рад.” Чуо је он раније све оно што сам и ја чуо и вјерујем да више није гајио наду да иде у Њемачку, али је од силних усташких удараца и стања у које је запао био већ излудио и тако помахнитао говорио што му је пало на памет. У тренутку када је Симић завршио, један зликовац освијетли га батеријом, а други га удари крампом по глави тако да се она једноставно располови. Симић испусти кратак јаук. Паде и повуче са собом жицу која ми спаде с руке. У трену скочих у страну и почех бјежати у правцу оближњег шумарка. Усташе припуцаше, али ја сам даље бјежао не знајући куда. Одједном поновно избијем пред поток Ријеку. Застанем да се још једном орјентишем. Крајњим напором успијевам установити да се налазим у близини засека Павковићи у Доњем Будачком, што значи да сам само око један километар удаљен од мјеста погибије мојих комшија. Прилазим цести опрезно и, пошто се ништа не чује, брзо је прелазим, а одатле сам се упутио кући.

Прошло је од тада седам мјесеци, а ја још нисам дошао к себи и не знам када ћу. Спавати не могу, често сам осјећао да ћу шенути с памети. Када сам оно изашао из воде, онако освјежен слушајући оне јауке и псовке, као муња ми је ишло кроз главу да све ово није ни ради сјечења бандера, ни ради краља Петра, јер нитко од нас није крив ни што је Србин, ни што му је Петар краљ. Оно веће чуо сам без прекида хиљаду пута поновљено „Мајку … краља Петра … дијете …. крсну славу и слично, па и сада сав задрхтим када се свега сјетим…”

Свједочанство Зорке Маћешић

„Камиони са усташама који су дошли из Глине преко Вргинмоста и Војнића зауставили су се тог трагичног дана код моје куће и Србима које су успут похватали наредили да изађу из камиона те да посједају крај моје куће и сјеника уз руб цесте. Дерући се на ове јадне људе захтјевали су од њих да мирно сједе, да не покушавају бјежати и истицали да међу њима има и попова. Неколико усташа остало је код ових људи да их пазе, други су отишли у село Крњачки Грабовац да и тамо хватају Србе.

У групи похапшених, препознала сам свешетника Милу Пеурачу, био је сав изубијан и видјела сам двије младе женске које су усташе свезале за руке, а на рукама им је био завезан војнички шињел у облику пакета. Овима женскима наредиле су усташе да легну потрбушке, а затим су их тукле кундацима, називајући их Рускињама и псујући им мајку руску. Мога супруга Михајла Маћешића Милу, који је био код куће, одмах су свезали и привели групи похватаних људи. Како се у то вријем код нас налазио Никола Прибић из села Загорје и њега су свезали с мојим Михајлом, ударили их неколико пута кундаком и наредили им да легну уза кућу.

Повратила се њих петорица у моју кућу и почели ме ударати кундаком пушке. Када је то видјела моја кћерка Радојка, која је тада била стара 17 година, заплакала је и прискочила да ме брани, молећи усташе да ме не туку. Но зликовци су са цијеви пушке ударили моју Радојку у прси тко да је она одмах пала на земљу. Након оваквог злостављања, навалили су на мене и моју тетку Милу Михајловић. Свладали су нас, на под-земљу и силовали нас. Ми смо плакале, дозивале у помоћ, преклињући их да нас не муче, али са звјери ма нисмо могле домолити. Наш јаук могли су чути и наши повезани људи, па и мој јадни Михајло. Можете се мислити како је њима и њему било све то чути и доживјети. Ту страхоту никада нећу моћи истјерати из свог сјећања.

Након силовања удариле су нас усташе ногом и наставили претраживати све по кући, и што им се свиђало и било боље од одјеће и хране, све су носили собом. Како сам имала новце од проданих коња, и те су новце покупиле усташке звјери.

Када су усташе и оружници довезли преварене и похватане Србе од оружничке станице из Горњег Крњака пред моју кућу, тада су мене, моју тетку Милу и кћерку Радојку затворили у једну собу моје куће и наредили нам да никуд не смијемо ићи из затворених просторија куће. Ја нисам могла трпјети да не видим шта даље раде с похапшеним и повезаним људима, па сам успјела на друга врата изићи у двориште и кроз врата капије, водећи добро рачуна да ме зликовци не примјете, посматрала како их очајнички туку, а оне који су случајно дали отпор онесвјештавали су тешким ударцима по цијелом тијелу. Овако испретучене људе су на мојим лотрама носили и бацали у камионе као да и нису живи створови.

Када сам видјела шта се све ради од јадних људи, почела сам гласно плакати, али је срећом брзо к мени прискочила моја Радојка и Мила Михајловић, одвеле ме у кућу и ставиле ми руку на уста да не могу гласно плакати. Овако су ми држале на устима све дотле док усташе нису отишле од моје куће с похватаним нашим најмилијима. Када су усташе отишле, ми смо изашле на мјесто гдје су се дотле налазили повезани људи и ту нашле доста полуизгорјелих докумената те велике трагове крви људи које су овдје тешко тукли и мучили.

Док причам о тим људским мукама, које сам гледала својим очима преживљавам исте патње које сам преживљавала и онда када сам их гледала.

Мој Михајло лежи у оној јами у Ивановић Јарку са више од три стотине других невиних људи. На мјесту гдје је јама отворио се неки извор и када су се лешеви у јами распадали, неколико мјесеци послије излазила је из гробнице крвава вода и стварала читаве клобуке крваве пјене.„

Љубомир Вукмировић

„Критичног дана затечен сам у Вргинмосту и ухапшен као други Вргомошћани, те одведен у Ивановић Јарку…

Кад смо прешли преко потока Ријека код засеока Божићи, нашли смо још педесетак људи који су лежали голи, поредани у полукруг, у облику потковице. У средини те потковице, направљене од људских тијела, лежала је хрпа одјевних предмета, обуће и осталих личних ствари. Људи су лежали на трбуху, с рукама око врата. Моју групу увели су у средину поткове, и наредили нам да легнемо потрбушке, али обучени и одјевени. У то вријеме однекуд је наишао један усташки официр и упитао зашто су људи голи и тко је наредио да се скидају. Био је страшно љут на самовољу усташа и наредио да се одјећа и обућа врате људима. Међутим, то је било врло тешко и требало би дуже времена за раздвајање робе јер се на истој гомили налазе предмети који су припадали побијеним људима и онима што су тек чекали смрт. На концу је неки од важнијих усташа проговорио: „Господине сатниче, зашто да им враћамо робу? Штета је да је ови гадови носе са собом у земљу...

…У сљедећем моменту видио сам како дио усташа довршава убијање крамповима, чекићима и ножевима групе људи. Кад је ова група била ликвидирана, поведена је наредна група из које се у томе часу отргнуло неколико људи и почело бјежати у правцу шуме. На њих су усташе отвориле ватру из пушака и пушкомитраљеза. Међу усташама је завладала паника. Удаљеније страже и осигурања, не знајући што се догађа око мјеста убијања, помислили су да на њих нетко отвара паљбу из шуме. Међутим, убрзо је било јасно о чему се ради. И усташе, још безобразније и брже настављају с убијањем. На стријељање је вођено десетак по десетак људи. Уз сваког човјека био је по један усташа који га је чврсто држао за руке. Претходно су већ многи од њих били претучени и због повреда, онеспособљени за бијег. Ја сам се за то вријеме увјерио да ни милост ни кукање неће помоћи, већ сам почео тражити начин како да побјегнем. Кад су крвници дошли по моју групу, усташа који је био задужен за мене најприје ме добро испребијао, а потом ми наредио да се подигнем и кренем с њим до јаме. Кренули смо према стратишту и тада се крај мене одједном нашао усташки официр.

За тренутак станем мирно, поздравим га и кажем да имам жену и троје дјеце те га замолим да ме пусти. У кратком разговору објаснио сам му да ми је жена из Сушака, да се дјевојачки зове Бина Брмаљ, од оца Јуре и мајке Марице Брмаљ. Стекао сам утисак да је и тај официр био из тих крајева и, пошто се увјерио да му говорим истину, издвојио ме од осталих, наредио да сједнем на ледину и да се окренем у страну да не бих гледао мрцварење и убијање људи. На том мјесту остао сам док и посљедњи човјек није убијен, а потом сам пуштен. Ништа страшније нисам доживио. Слушао сам јауке, псовке усташа и потмуле ударце тупих предмета по људским главама. Из гробнице су вириле руке и ноге убијених људи.

Била је већ ноћ када су усташе завршиле свој крвави посао. Ни све лешеве нису успјели покопати. Били су сви крвави и изобличених лица. У засеоку Божићи крвници су поједали у камионе и с пјесмом: „Сад смо Србу бацили под врбу Аој, врбо, јел ти тежак Србо?”

Кренули према Крњаку и Слуњу. Ја сам супротним правцем отишао у своје село Павковић гдје сам преноћио. Сутрадан, повлачећи се кроз шуму Лоскуњу, прешао сам у Петрову Гору и стигао у Цреварску Страну. Успут сам људима причао што сам доживио и свакога, био стар или млад, мушко или женско, савјетовао да не вјерује усташама и да избјегавају било какве сусрете с њима…”

ЛИТЕРАТУРА И ИНТЕРНЕТ ИЗВОРИ
С. Ливада, Кордунски реквијем, 2006.
П. Зинајић, Геноцид на Кордуну и околици 1941-1945.
Ђ. Затезало, Радио сам своj сељачки и ковачки посао, 2005.
Сајт Удружења Јадовно
Сајт Злочини над Србима
документарни филм „Иродови синови„

ДРУГА СТРАТИШТА
Логор Сајмиште – Грубишно Поље – Комплекс логора смрти ГОСПИЋ-ЈАДОВНО-ПАГ– Гудовац – Вељун – Јаме Пандурица и Капавица – Гаравице – Корићка јама – Грабовац Бански – Глина – Ивановић Јарак – Мехино стање – Јама Равни Долац – Шушњар – Пребиловци – Чаваш – Комплекс логора смрти ЈАСЕНОВАЦ – Шумарице – „Пасје гробље“ код Колашина – Котар Вргинмост – Котар Војнић – Кремна и Штрпци – Придворица – Драксенић – Шегестин – Дракулић, Шарговац, Мотике и рудник Раковац – Бегово Брдо – Коларић – Осово – Стари Брод и Милошевићи – Машвинa – Садиловац – Кусоње – Велико Паланчиште и Горњи Јеловац – Пивски Доли – Велика Ржаница – Логор „Црвени крст“ (Ниш)