Јулски ултиматум Краљевини Србији 1914. године

Нота аустро-угарског посланик у Београду уз предају ултиматума

Г. Барон Гизл од Гислингена, аустроугарски посланик у Београду; Г. Лази Пачуу, заступнику председника министарстава и министра иностраних дела.

У Београду, 10./23. јула 1914. год.

Господине Министре,

Част ми је предати Вашем Превасходству приложену ноту коју сам примио од своје владе, а која је упућена влади Краљевине Србије.

Изволите и т.д.

Предато лично у 6 часова по подне.

Текст ултиматума

31. марта 1909. год. посланик Србије у Бечу дао је Царској и Краљевској влади по наредби своје владе следећу изјаву:

„Србија признаје да fait accompli створен у Босни и Херцеговини није повредио њена права и она ће се према томе саобразити одлуци које силе донесу односно чл. 5 Берлинског уговора. Примајући савете великих сила, Србија је још сада обавезује да напусти држање протеста и опозиције, које је заузела према анексији још од последње јесени, и, осим тога, обавезује се да промени правац своје садашње политике према Аустро-Угарској, како би убудуће живела са њом у односима доброг суседства.“

Међутим, историја последњих година, а нарочито жалосни догађаји од 28. јуна, показали су да у Србији постоји превратнички покрет чији је циљ да одвоји од Аустро-Угарске монархије извесне делове њених територија. Дошло је до тога да се тај покрет, који се јавио пред очима српске владе, манифестује и изван територије Краљевине у терористичким делима, у читавом низу атентата и у убиствима.

Краљевска српска влада, далеко од тога да испуни формалне обавезе од 31. марта 1909. год., није ништа учинила да угуши овај покрет; она је толерисала злочиначки рад разних друштава и удружења, управљен против Монархије, необуздан тон штампе, величање виновника атентата, учешће официра и чиновника у превратничким ровењима, болесну пропаганду у јавној настави, толерисала је најзад све оне појаве које су могле да наведу српско становништво да омрзне Монархију и презре њене установе.

Ово кажњиво толерисање од стране Краљевске српске владе није престало ни онда кад су догађаји од 28. прошлог месеца открили целом свету његове кобне последице.

Из исказа и признања виновника атентата од 28. јуна види се да је злочин сарајевски скован у Београду; да су оружје и експлозиве, којима су убице биле снабдевене, њима дали српски официри и чиновници, чланови „Народне одбране“, и најзад, да је и само пребацивање злочинаца у Босну и њиховог оружја било припремљено и изведено од стране шефова српске пограничне службе. Поменути резултати истраге не допуштају Царској и Краљевској влади да и даље задржи улогу мирног и стрпљивог посматрача, коју је годинама имала према агитацијама чији је центар био у Београду и које су се шириле одатле на територију Монархије; ови резултати јој напротив стављају у дужност да учини крај тим ровењима, која су стална опасност за мир Монархије

Да би постигла овај циљ, Царска и Краљевска влада је приморана да затражи од српске владе званичну изјаву да осуђује пропаганду управљену против Аустро-Угарске монархије т.ј. скуп тенденција којима је крајњи циљ да се одвоје од Монархије Територије које чине њен саставни део, и да се обавезује да угуши свима средствима ову злочиначку и терористичку пропаганду.

Да би се дао свечан карактер тој обавези, влада Краљевине Србије објавиће на првој страни званичних новина на дан 26./18. јула ову изјаву:

„Краљевска српска влада осуђује пропаганду управљену против Аустро-Угарске т.ј. скуп тенденција којима се тежи, у крајњем циљу, да се одвоје од Аустро-Угарске монархије територије које чине њен саставни део и сажаљева искрено кобне последице ове злочиначке радње. Краљевска влада жали што су официри и чиновници српски учествовали у горе поменутој пропаганди и тиме компромитовали односе доброг суседства, на које се Краљевска влада била свечано обавезала својом изјавом од 31. марта 1909. године.

„Краљевска српска влада осуђује и одбија сваку помисао и покушај мешања у судбину становника ма ког дела Аустро-Угарске монархије; сматра за своју дужност да скрене озбиљну пажњу официрима, чиновницима и свему становништву Краљевине Србије, да ће у будуће најстроже поступити са лицима која би учинила кривицу одавајући се таквим радњама које ће српска влада свим силама спречевати и кажњавати“.

Ова изјава саопштиће се у исто време Краљевској војсци дневном заповешћу Његовог Величанства Краља и биће објављена у наредном броју Службеног војног листа.

Поред тога краљевска влада се обавезује:

  1. Да забрани сваку публикацију, којом се изазива мржња и презрење Монархије и чија је општа тежња упућена против територијалног интегритета Аустро-Угарске.
  2. Да одмах распусти друштво звано „Народна одбрана“, да конфискује сва његова средства за пропаганду и да исто тако поступи са осталим друштвима и удружењима у Србији, која се баве пропагандом против Аустро-Угарске монархије. Краљевска влада предузеће потребне мере како растурена друштва не би могла да продуже рад под другим именом и у било ком другом облику.
  3. Да избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу наставног особља тако и у погледу наставних средстава, све оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-Угарске.
  4. Да уклони из војске и из администрације уопште све официре и чиновнике криве за пропаганду противу Монархије Аустро-Угарске, чија имена и дела Аустро-Угарска влада задржава себи право да накнадно саопшти српској влади.
  5. Да прими сарадњу у Србији органа Царске Краљевске владе ради угушивања превратничког покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске монархије.
  6. Да отвори судску истрагу над оним присталицама у завери од 15. јуна 1914. год. који се налазе на територији српској; органи које упути Аустро-Угарска влада узеће учешћа у овој истрази.
  7. Да одмах притвори мајора Воју Танкосића и лице под именом Милана Цигановића, службеника српске државе, који су компромитовани резултатом сарајевске истраге.
  8. Да спречи успешним мерама учешће српских власти у противзаконитом протурању оружја и експлозива преко границе; да отпусти и строго казни пограничне чиновнике у Шапцу и Лозници, који су криви што су помагали извршиоце сарајевског злочина олакшавши им прелазак преко границе.
  9. Да да обавештења Царској Краљевској влади о неоправданим изјавама виших државних чиновника, како у Србији тако и на страни, који се, мада су заузимали званичан положај, нису уздржавали да се после атентата од 15. јуна непријатељски изражавају у интервјуима о Аустро-Угарској.
  10. Да без одлагања извести Царску Краљевску владу о извршењу мера поменутих у предњим тачкама.

Царска Краљевска влада очекује одговор до суботе, 12. овог месеца, до 6 часова по подне. Мемоар који се односи на резултате истраге у Сарајеву, уколико се тичу чиновника назначених под тачкама 7. и 8., приложен је уз ову ноту. Кривичном истрагом коју је отворио сарајевски суд над Гаврилом Принципом и друговима по делу убиства и саучесништва у убиству, а поводом злочина који су извршили 28. јуна ове године, до сада је ово утврђено:

  1. Заверу чији је циљ био да се за време бављења у Сарајеву убије Надвојвода Фрања Фердинанд сковали су у Београду Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, лице под именом Милан Цигановић и Трифко Грабеж, а уз припомоћ мајора Воје Танкосића.
  2. Шест бомби и четири револвера систем „Браунинг“ са муницијом, помоћу којих су злочинци извршили атентат, дали су у Београду Принципу, Чабриновићу и Грабежу Милан Цигановић и мајор Воја Танкосић.
  3. Бомбе су ручне из српског војног арсенала у Крагујевцу.
  4. Да би се осигурао успех атентата, Цигановић је поучио Принципа, Чабриновића и Грабежа у руковању бомбама и дао је, у једној шуми близу топчидреског стрелишта, Принципу, Чабриновићу и Грабежу неколико лекција из гађања браунинговим револвером.
  5. Да би омогућио Принципу, Чабриновићу и Грабежу да пређу босанско-херцеговачку границу и да тамо пренесу тајно своје прокријумчарено оружје, Цигановић је био организовао читав један систем тајног протурања.

По тој организацији злочинце и њихово оружје пребацили су у Босну капетан пограничног одреда у Шапцу (Раде Поповић) и у Лозници и цариник Радивоје Грбић уз припомоћ других лица.

  • Група аутора: Голгота и васкрс Србије 1914-1915, историјско-мемоарска дела, БИГЗ, Београд, 1986. године
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s