СТЕВАН МОЉЕВИЋ- ХОМОГЕНА СРБИЈА

ПРОЈЕКАТ СТЕВАНА МОЉЕВИЋА ОД 30. ЈУНА 1941. О ГРАНИЦАМА, ДРУШТВЕНОМ УРЕЂЕЊУ И СПОЉНОЈ ПОЛИТИЦИ »ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ« У ОБНОВЉЕНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Искушења српског народа у овоме рату, изазвана губитком државе и слободе, довела су га до непоколебљивог уверења:

1) да снагу државе не чини ни пространство њене територије, ни број њеног житељства, па ни богатство земље, колико независност погледа, смисао и љубав за државу, њену слободу и независност, унутрашња слога и духовна повезаност народа у часу спољне опасности, те спремност његова да за државу и њену слободу жртвује све што има па и себе сама;

2) да он ту истоветност погледа на државу, смисао и љубав за државу и њену независност може опет постићи само ако буде окупљен у хомогеној Србији. Примере су му за то дале Србија и Црна Гора у прошлим ратовима и Грчка у садањем рату.

Стога се Србима намеће данас прва и основна дужност:

да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе, и да јој осигурају потребне стратешке и саобраћајне линије и чворове, те привредна подручја како би јој био омогућен и обезбеђен слободан привредни, политички и културни живот и развитак за сва времена.

Те стратешке и саобраћајне линије и чворови, потребни за сигурност, живот и опстанак Србије, иако гдегде данас не би имали српску већину, имају да послуже Србији и српском народу да се не би више понављала тешка страдања која Србима наносе њихови суседи чим се пружи прилика.

Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.

ГРАНИЦЕ

Основна грешка у нашем државном уређењу била је што 1918. г. нису биле ударене границе Србије. Та се грешка мора исправити, данас или никад. Те се границе данас морају ударити, и оне морају да ухвате цело етничко подручје на коме Срби живе са слободним излазима на море за све српске области које су на домак мора.
1) На истоку и југоистоку (Србија и Јужна Србија) српске су границе обележене исходом ратова за ослобођење, и њих ваља само појачати Видином и Ћустендилом.

2) На југу (Црна Гора и Херцеговина) ваља да у Југозападну српску област уђу поред територије Зетске бановине:

а) сва источна Херцеговина са железничком пругом од Коњица па до Плоча, укључиво са појасом који би ту пругу за-штићавао, тако да би у њу ушао срез коњички цео; од мостарског среза општине: Мостар град, Бијело Поље, Благај и Житомислићи; срез столачки цео; а од метковићког среза Плоче6 и све подручје јужно од Плоче; те Дубровник коме би се имао дати посебан статус.

б) северни део Албаније, уколико Албанија не би добила аутономију,

3) На западу ваља да у Западну српску област уђу, поред Врбаске бановине, Северна Далмација, српски део Лике, Кордуна, Баније и део Славоније, тако да тој области припадну личка жељ. пруга од Плашког до Шибеника и северна жељ. пруга од Окучана преко Суње до Костајнице. У ту би област ушао на једној страни срез бугојански осим Гор. Вакуф, а од среза лије вањског општине: Лијевно и Доње Поље, а на другој страни од среза шибеничког општине: Шибеник и Скрадин; од книнског среза: општина Книн и српски део општине Дрниш са свом територијом преко које прелази жељ. пруга Книн — Шибеник, те евентуално српским делом општине Врлика у сињском срезу; срез бенковачки цео; срез биоградски цео; срез Преко цео; тако да граница Западне српске области иде Велебитским Каналом и обухвата Задар са свим отоцима пред њим, од среза госпићког општине: Госпић, Лички Осик и Медак; од среза перушићког источни део, преко кога прелази жељ. пруга; од среза оточачког општине: Дабар, Шкаре и Врховине; од среза огулинског општине: Дреж-ница, Гомирје, Гор. Дубрава и Плашки; срез војнички осим општине Бариловић; срез Вргинмост цео; срез глински осим општина Бучице и Станковац; од среза петрињског општине: Блиња, Гра-дуса, Јабуковац и Суња; срез костајнички осим општине Бобовац; од среза Новске општине: Јасеновац и Вањска Новска, али ове општине ваља порушити тако да жељ. пруга остане на територији ових двеју општина; срез окучански цео; срез пакрачки осим општина: Антуновац, Гај и Пољана; од среза пожешког општина Велић Село; срез Дарувар, Грубишно Поље и Слатина; затим босански срезови Дервента и Градачац. Разуме се да у ову област улазе и сви други срезови унутар наведених граница.

За ову западну српску област, која би имала 46 срезова са близу милион и по душа, на којој је цело предузеће Шипада,8. и велики гвоздени рудник Љубија, и преко које прелази Јадранска пруга Ваљево — Бања Лука — Шибеник, ваљало би обезбедити Задар с околином и отоке који су пред њим ради заштите њеног изласка на море.

4) Северној српској области ваља дати, уз територију Дунавске бановине, одузете јој српске срезове Вуковар, Шид и Илок, и од винковачког среза општине: Винковци, Лаже, Мирковци и Нови Јанковци; срез и град Осијек цео;

Овој области ваља обезбедити Барању с Печујом и источни Банат с Темишваром и Решицама.

5) Средишној српској области — Дринској бановини — имају се повратити одузети јој босански срезови: Брчко, Травник и Фојница.

Далмација, која би обухватала Јадранску обалу од Плоча па до испод Шибеника, те од бос. херц. срезова: Прозор, Љубушки, Дувно; западне делове мостарског и ливањског среза, те делове книнског и шибеничког среза на северу, има да уђе у састав Србије и да добије засебан аутономан положај. Римокатоличка црква у Далмацији биће призната и од државе помагана, али рад цркве и римокатоличког свештенства у народу мора бити на корист државе и под њеном контролом.

ОДНОС ПРЕМА ОСТАЛИМ ЈУГОСЛОВЕНСКИМ И БАЛКАНСКИМ ДРЖАВАМА

Србија има да, верна својој прошлости и својој мисији на Балкану, буде и у будућности носилац југословенске мисли, те први поборник балканске солидарности и Гледстонова принципа »Балкан балканским народима«. Време тражи окупљање мањих држава у веће јединице, савезе и блокове, а од Срба ће то тражити и њихови пријатељи. Срби ће се тим тражењима радо одазвати, јер је то у духу њихове историске мисли на Балкану. Срби су тим путем пошли већ онда кад су стварали Југославију, и они с тога пута неће натраг. Само, како је први корак на томе путу био погрешно учињен у томе што су они све дали и у Југославију одмах утопили и Србију и Црну Гору и српство, док су остали — Хрвати и Словенци и муслимани — пошли противним путем — да од Југославије све узму, а ништа да не дају, то се сад та грешка мора исправити, а исправиће се само ако Срби одмах при васкрсу Југославије, већ у првом часу, и без ичијег питања, створе хомогену Србију у границама како су напред означене, па тек онда са те основице, као свршеног чина, приступе уређењу свих осталих питања и са Хрватима и Словенцима.

Југославија би, према томе, имала бити урађена на федеративној основи са три федералне јединице: српском, хрватском и словеначком (Србија, Хрватска и Словенија). И тек кад се то стање среди, кад се сви српски крајеви повежу у једну хомогену Србију и кад се саживе, онда би се могло помишљати на уже збли-жење с Бугарима. Дотле би се могло с њима сарађивати на културном и економском приближавању (прво путем штампе, књиге, цркве, и друштвеног упознавања, а друго царинском унијом).

Срби, који су се пре близу пет векова једини на Балкану озбиљно опрли најезди Османлија са истока на запад,

Срби, који су у борби са турском империј ом истрајали и први дигли устанак против Турака,

Срби, који су се први на Балкану опрли најезди Германа са запада према истоку, добили су тиме право на водство на Балкану, и они се тога водства неће и не могу одрећи ни због себе ни због Балкана и његове судбине. Они своју историску мисију морају испунити, а моћиће то учинити само ако буду окупљени у хомогеној Србији и оквиру Југославије коју ће задахнути својим духом и дати јој свој печат. Срби морају имати хегемонију на Балкану, а да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији. Само та хегемонија мора да буде у величини духа, у ширини погледа и даљини видика, у смелости политичке мисли, у одлучности политичке акције, за што су Срби до данас дали довољно примера и доказа у свим одлучним часовима своје прошлости. И као што је садашњост само крајња тачка прошлости, и будућност ваља да им буде продужена линија прошлости.

ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ

Друштвено уређење у Југославији, засновано на неограниченом либерализму, било је у несређеним поратним временима злоупотребљавано и искоришћавано на штету слабијих од стране јачих и од стране појединаца на штету заједнице. То је реметило потребну равнотежу у привредном животу, а водило расулу националног и друштвеног морала и јавног живота, у Србији рад има да буде основ, циљ и смисао живота сваког човека те да буде праведно награђен према квалитету и квантитету; капитал има да буде средство којим ће српски народ да остварује своју историску мисију на пољу народне одбране, народне привреде и народне културе, те обезбеди свој народни опстанак, али носилац капитала и капитализма има да буде у првом реду држава.

И приватни капитал је народна својина, и има да буде под заштитом, али и под надзором државе, те да и он послужи добру народа и заједнице.

Држава има да створи сваком свом држављанину могућност рада и зараде, те да сваког осигура за случај болести, старости и изнемоглости.

Слобода личности, личне иницијативе и личне имовине има бити сваком држављанину обезбеђена законом; само та слобода не сме бити злоупотребљавана и искоришћавана ни на штету другог човека ни на штету заједнице.

Слобода мисли, слобода вере и слобода штампе има такођер бити обезбеђена, али не сме бити злоупотребљавана.

Црква, као организација, може бити у Србији призната и помагана само ако је према иностранству потпуно независна и ако у Србији има свог врховног поглавара.

На верској основи не могу се стварати политичке партије.

Штампа има да служи народу и држави, те подизању јавног морала.

НАРОДНИ ПРЕПОРОД

Да се постигне преуређење државе и њеног друштвеног стања, српском народу је потребан општи народни препород у свима његовим редовима и на свим пољима народног живота. За тај препород потребно је прибрати и окупити све народне снаге, не делећи српски народ по класама, јер се он дели само по занимањима, која ваља сва да буду часна и по заједницу корисна, те да сва раде у једном истом смеру у пуној хармонији, да се у свом раду допуњују и испомажу. У прве редове ваља да уђу интелектуалци — просвећени синови српског народа и његова омладина, те да дају примере свога прегалаштва, са-мопрегора, реда, рада и дисциплине, и да изгарају на својим дужностима.

Никшић, 30. јуна 1941 год.

НАШ ПУТ

Води нас стопама косовских витезова. Пошли смо да створимо Србију,

у којој ће бити уједињени сви Срби и све земље у којима Срби живе;

у којој ће владати закон, ред и друштвена правда;

да сељак буде домаћин, да има довољно земље и живи бољим животом,

да радник буде праведно награђен за свој рад и обезбеђен у старости, болести и изнемоглости;

да чиновник претставник државе у своме делокругу буде материјално обезбеђен и заштићен, али и одговоран; у којој ће капитал бити законом заштићен, али и контролисан, а главни носилац капитала бити држава;

у којој ће бити признате заслуге свима борцима за народно ослобођење како у прошлим ратовима тако и у овоме, а њиховим породицама омогућен живот;

у којој ће издајници и они који су своје положаје у јавном животу злоупотребили бити праведно кажњени;

у којој ће јавним животом да управљају они који су за то достојни.

Ето, такву Србију, какву су сањала сва наша поколења, а за какву се бори српски народ од Карађорђа па до дана данашњега, у којој ће се моћи живети достојно човека, а за коју је вредно умрети, такву Србију која ће с поносом да води Југославију, па и цео Балкан, желимо да створимо или да изгинемо, као што изгинуше косовски витезови.

То је пут који нам је показао наш млади Краљ. То је пут којим нас води наш Дража Војвода.

ПРИЛОГ БИОГРАФИЈИ СТЕВАНА МОЉЕВИЋА

Др Стеван Мољевић (Рудо, Босна и Херцеговина, 6. јануар 1888 — 15. новембар 1959, Београд), био је српски и југословенски правник, адвокат, политичар и публициста, председник Југословенско-француског клуба, председник Југословенско-британског клуба, председник Ротари интернационал клуба и члан Централног националног комитета Југославије у Другом светском рату.

Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Загребу, а потом и правни факултет, и докторат. Још као гимназијалац приступио је омладинском српском покрету који се борио против Аустријске Монархије и против Анексије БиХ. У Бањој Луци је организовао друштво „Соко“ и удружење „Побратимство“. Као српског интелектуалца у БиХ, аустро-угарске власти га на Бањалучком процесу 1916. за велеиздају осуђују на затворску казну коју је одробијао све до слома Царевине.

Године 1918. био је, иницијатор уједињења БиХ у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Др Мољевић је 1922. основао Југословенски-француски клуб и био председник клуба 17 година. У Баљалуци 1929. године основао је културно друштво „Змијање“. Залагао се се и за подизање споменика Петра Кочићу. Француска држава му је доделила три одликовања, међу којима и Орден Легије части, добијен 1937. поводом 20. годишњице од оснивања Клуба у Бањалуци. Клуб је основан и у Приједору. Основао је и Југословенско-британски клуб и био председник пет година. Др Мољевић је био оснивач Ротари интернационал клуба чији је такође био председник. У књизи Др Драгоја Тодоровића „Уједињено српство“ наводи се да је Мољевић био масон и председник ротари клуба. По стварању Српског културног клуба у Београду, постао је председник бањалучког одбора клуба и на том положају остао све до почетка новог рата.

После проглашења НДХ, напушта Босну и одлази у Црну Гору. У јуну 1941. написао је пројекат „Велика Србија“, а у августу 1941. изабран је за члана Централног националног комитета. У Србију долази у априлу 1942, а са Дражом Михаиловићем се први пут састаје на Златару маја 1942. У октобру 1942. одлази у Врховну Команду Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у Црној Гори и са Михаиловићем се поново враћа у Србију у лето 1943.

Био је уредник листа „Равна Гора“ и један од иницијатора Светосавског конгреса у Ба, када је био један од твораца резолуције. Након конгреса избран је у одбор тројице и председника Извршног одбора ЦНК Краљевине Југославије. На том положају био је саветник Михаиловића све до напуштања Србије и одласка у Босну. У марту 1945. поднео је оставку, да би га у околини Босанске Крајине заробиле снаге Југословенске армије. На суђењу Дражи Михаиловићу у Београду 1946. осуђен на казну затвора у трајању од 20 година.

Умро је као тежак болесник на робији у Сремској Митровици 15. новембра 1959.

Сматра се једним од зачетника идеје о „етничком чишћењу“:

„Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.“