На териториjи Независне Државе Хрватске постојало је 9 епархија Српске Православне цркве. До jесени 1941. године све су остале без своjих канонско постављених архиjереjа.
Уочи рата се преставио у Господу Епископ пакрачки Мирон (Николић), а са териториjе НДХ су протерани: епископ зворничко-тузлански Нектариjе (Круљ), епископ захумско-херцеговачки Николаj (Јокановић). Од последица тортуре подлегао jе повредама нанетим од усташа прогнани Митрополит загребачки Доситеj (Васић). Епископ далматински Иринеj (Ђорђевић) jе био интерниран у Италиjу.
Сурово су убијени: Митрополит дабробосански Петар (Зимоњић), епископ горњокарловачки Сава (Трлаjић) и епископ бањалучки Платон (Јовановић).
„Усташе су на правди Бога у НДХ убили 219 српских свештенослужитеља, а партизанска војска 482 свештеника и монаха. Нацисти су убили више од 80 свештеника, а педесетак балисти, Италијани и Мађари.“ (о. Велибор Џомић)
Свети Петар Зимоњић, Митрополит Дабробосански
Рођен је 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године. Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима и био професор богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 1895. године. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког што је био наредних 17 година. Био је велики родољуб стекавши велику подршку српског народа.
Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности. Био је Архијереј Српске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима.
С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у Априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: „Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.“
Немачка патрола упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Један немачки официр му је том приликом рекао: „Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?“ и нагласио је да би га због таквог става требало убити. Митрополит Петар му је на то одговорио: „Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!“
Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!“
Овакав став представљао је повод за његово хапшење од стране усташких агената, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: „Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама“. Сви свештеници су га послушали и многи од њих су касније мученички пострадали.
Након три дана Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора где су му обријали браду, скинули мантију и страшно мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у Госпић или Јасеновац. Према сведочењима Јове Фуртуле и Јове Лубуре, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле.
Свети архијерејски синод СПЦ је 1998. године митрополита Петра Зимоњића прогласио за свештеномученика и прославља га 17. септембра.
Свештеномученик Савa (Трлајић), Епископ горњокарловачки
Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти “хрватски” Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио “Главу дајем, али свој народ не остављам”!
Светозар, како се звао пре монашења, Трлајић рођен је 6. јула 1884. године у Молу. Након Карловачке богословије и велике класичне гимназије у Сремским Карловцима завршио је Правни факултет у Београду.
Након примања свештеничког чина (1909) службовао је као парохијски свештеник у Башаиду, а две деценије касније изабран је за секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
Пошто му се супруга упокојила, примио је монашки постриг 1929. године, и био постављен за настојатеља манастира. Крушедол. Испрва је био изабран за викарног епископа Сремског (1934) и хиротонисан руком патријарха Варнаве.
Године 1938. изабран је за епархијског архијереја упражњене Епископије горњокарловачке са седиштем у Плашком. Посебно се са Св. Николајем жичким истакао у борби против Конкордата.
По успостављању НДХ почињу страдални дани овог Божјег угодника проглашеног за таоца “нове католичке државе Хрватске”. Усташе су већ 23. маја упале у епископски двор, насилно иселили епископа Саву и одбио наређење злогласног логорника, усташе Јосипа Томљеновића да одмах напусти Плашки и иде у Србију. Непун месец касније свештеномученик Сава је ухапшен са још тринаест угледних Срба и свештеника, затворен и мучен у штали поменутог усташе да би потом сви били депортовани у затвор у Госпићу.
Половином августа 1941. године из госпићког затвора изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом по двојица и одведени су путем ка Велебиту где је и окончао овоземаљски живот свештеномученик Сава.
“Године 1941. у горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти “хрватски” Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио “Главу дајем, али свој народ не остављам”! Да се надбискуп није шалио видело се одмах. Владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: “Сви који сте у Христу рођени – у Христа сте се обукли”. Када су владику после мучења повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи јој то, међутим, нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.
Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то са поносом истицао.
“Да ли сте познавали владику Саву Трлајића?” – упитао је непознати Сараволца – “Чуо сам да је био свештеник у Башаиду.”
“Како да не! Владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао.”
“Одкуд познајете владику?”
“Био сам непосредни сведок његовог страдања” – одговорио је незнанац. “Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многоборојних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа”.Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име …”.
(сведочење забележено руком свештеника Јована Силашког- епископ др Атанасије Јевтић, Српска Црква у другом светском рату)
Свештеномученик Сава је са другим свештеномучениппма и мученицима, уписан у Диптихе Светих, током редовног заседања Светог Архијерејског Сабора, Српске Православне Цркве, 1999. године. Литургијски се спомиње 4. јула (по јулијанском односно, 17. јула по грегоријанском календару).
Свети свештеномученик Платон Бањалучки
Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. године. Гимназију је учио у Врању и Нишу, а замонашио се као ученик трећег разреда Београдске богословије. У периоду од 1896. до 1901. био је у Српском подворју у Москви усавршавајући се на Духовној академији. По повратку из Русије постављен је за старешину манастира Рајиновца.
Током Првог балканског рата 1912. био је бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. За викарног епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава Росић 4. октобра у Сремским Карловцима, а саслуживали су, између осталих, и митрополит загребачки Доситеј (Васић) и сремски Сава (Трлајић). За епископа охридско-битољског изабран је 1938. После годину дана премештен је у Бању Луку.
Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: “Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све вријеме док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.”
Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Српске Православне Цркве. Прославља се 22. априла по јулијанском тј. 5. маја по грегоријанском календару.
Свети исповедник Доситеј Васић, Митрополит загребачки
Рођен је у Београду 1878. године где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију где је ступио у кијевску Духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучавајући протестантску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта.
Замонашио се пред свршетак богословије. У периоду од 1907. до 1909. био је наставник Богословије, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених упућен у Француску ради продужења студија. Образовао се на Сорбони и Вишој школи социјалних наука, а потом прешао у Женеву.
Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 1913. године.
Трагичне 1915. године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Светског рата, у јесен 1918 године вратио се у своју епархију.
Учествовао је у преговорима са Цариградским Патријаршијом на стварању јединства Српске Православне Цркве и њеном уздизању на степен обновљене Патријаршије.
Изабран је 1932. године за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвети следеће године свечано је устоличен.
Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан проглашења НДХ, 10. априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: „Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде“.
Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења „милосрдне сестре“ свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, „Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд“. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945 године, од тешких последица злостављања.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра.
Николај Јокановић, Епископ Захумско-Херцеговачки
Рођен је 1874. године у Шобадинама код Билеће. На крштењу је добио име Алекса. Основну школу је учио у Мостару и Сарајеву, а богословију је завршио 1893. године у Рељеву. Богословски факултет је уписао 1894. године у Черновцима и са успехом га је завршио 1898. године. Биo је наставник богословије у Рељеву од 1898. до 1901. године. Свештенички чин је примио 1901. године. Саветник новоосноване конзисторије Бањалучко-бихаћке епархије био је од 1901. до 1923. године. Тада је по сопственој молби пензионисан и постављен за старешину манастира Гомионице. Епископ Николај Јовановић је доста радио на списатељском плану.
Митрополит црногорско-приморски, потоњи патријарх српски др Гаврило Дожић позвао га је да дође у Црногорско-приморску митрополију и понудио му да се прихвати дужности његовог архијерејског заменика. Он је тај позив прихватио. Дужност је примио у јулу 1935. године. Монашки чин је примио у манастиру Острогу исте године. Поред тога, он је од 1936. године обављао дужност старешине манастира Светог Петра Цетињског на Цетињу.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 22. јуна 1938. године изабрао за викарног епископа патријарха српског Гаврила Дожића. Седиште му је било на Цетињу, а носио је титулу епископа полимског. За епископа захумско-херцеговачког изабран је 1940. године.
После априлског слома Краљевине Југославије и успостављања НДХ усташе су хтели да га убију. Више пута су га малтретирали и злостављали. Од сигурне смрти спасила га је италијанска војна команда у Мостару. После много мука и невоља пребацио се у Србију, где је, измучен и изгнан, умро у Соко Бањи 1943. године.
Коначни броj убиjених свештенослужитеља Српске православне цркве од усташа jе jош увек предмет претреса и расправа у научноj литератури, али поуздано се зна да jе до краjа 1941. године таj броj превазилазио 190.
СПИСАК ПОСТРАДАЛИХ СВЕШТЕНИКА И МОНАХА У НДХ
(списак преузет из књиге Велибора В. Џомића Усташки злочини над србским свештеницима, 1995)
ГОРЊОКАРЛОВАЧКА ЕПАРХИЈА
1. Ђуро Алагић, протојереј, Дубраве, ноћу 29. јуна 1941. устрељен код Огулина.
2. Илија Ајдуковић, јереј, Средња Гора, устрељен у Ловинцу у јулу 1941.
3. Дане Бабић, јереј, Свиница, заклан код Костајнице ноћу 14. јуна 1941.
4. Јован Бјеговић, јереј, Бихаћ, вјероучитељ, у јулу 1941. убијен у Лици.
5. Никола Богуновић, јереј, Доњи Лапац, у јуну 1941. убијен код Лапца.
Рођен је 1908. у Зрмањи крај Грачаца. У Сремским Карловцима је 1929. завршио богословију, а рукоположен је 1932. Постављен је за пароха Доњег Лапца 1935. Усташе су га ухапсиле почетком маја 1941. и одвеле у Госпић. Ту је био жестоко мучен. Боли су га усијаним иглама по бради, носу и читавом телу. Чупали су му нокте и чупали су му браду и бркове. Био је сав изобличен. У јуну 1941. усташе су га са једном групом Срба везали жицом и одвели на Велебит. Бачен је у јаму заједно са многим Србима. После су усташе попљачкали његову кућу и бацили му живу жену и два мала синчића у једну јаму.
6. Данило Бракус, јереј, Бјелопоље крај Коренице, у јулу 1941. устрељен на Прибоју.
Рођен је 1911. у Залужници крај Оточца. Богословију је завршио у Сарајеву 1936., а рукоположен је 1938. Усташе су га ухапсиле неколико дана након проглашења НДХ. Најпре је био у кореничком затвору, где су га страшно мучили. Сведоци су навели да му је брада била посута бензином и запаљена. Одведен је у Госпић, где је и убијен.
7. Милош Вујић, јереј, Радовица, у августу 1941. устрељен код Слуња.
8. Илија Вурдеља, јереј, Црна власт, нестао у новембру 1944.
9. Петар Вучинић, јереј, члан Цркв. суда, Плашки, 25. јула 1941. погинуо на Јадовном.
10. Никола Вучковић, јереј, Дрљаче, око 15. јуна 1941. убијен код Петриње.
11. Богољуб Граковић, јереј, Плашки, секретар Цркв. суда, у августу 1941. убијен у Лици.
12. Јован Грозданић, јереј, Радуч, у априлу 1941. стрељан у Радучу.
13. Душан Диклић, јереј, Плитвичка језера, у јулу 1941. устрељен у Прибоју.
14.
15. Милан Диклић, јереј, Косињ, у мају 1941. убијен код Оточца.
16. Бранко Добросављевић, протојереј, Вељун, 6. мај 1941. устрељен у Благају код Слуња.
Рођен је 1886. у Скраду крај Војнића. Завршио је осам разреда гимназије са испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена. На Ђурђевдан 6. маја 1941. године – на дан своје Крсне славе – проту Бранка ухапсиле су усташе које је предводио Иван Шајфор из Вељуна. Тога дана ухапшено је преко 500 Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић Брда, и син проте Бранка Небојша. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну, а сутрадан (7. мај) одведени су и поубијани код Хрватског Благаја у шуми званој “Кестеновац.” Усташе су натерале проту Бранка да своме живом сину чита опело. Године 1946, моченичке мошти проте Бранка и осталих страдалних Срба пренесене су у заједничку гробницу у Вељуну.
17. Милан Докмановић, протојереј, Плашки, 25. јула 1941. погинуо на Јадовном.
Рођен је у Крушевицама код Требиња 1887. године. У Сремским Карловцима је завршио гимназију и богословију. Рукоположен је 1911. Постао је протски капелан у Плашком, који је тада био седиште горњокарловачке епархије. У Плашком постаје парох 1932. Заједно са епископом Савом Трлајићем и још неким свештеницима усташе су му одредиле 25. априла 1941. кућни притвор. Ухапсили су га 28. маја 1941. и одвели у огулински затвор. Био је у истој ћелији са протом Исом Пејновићем. Један усташа је једнога дана њих двојицу мучио и малтретирао у дворишту затвора, а неколико дана им нису давали храну. Заједно са 46 других Срба 9. јуна 1941. усташе их транспортирају у концентрациони логор Даница код Копривнице. У Копривници нису били дуго, него је цела једна група 1. јула одвезена у Госпић. Ту су претучени, одведени на Велебит, убијени и бачени у Јадовно.
18. Миле Докмановић, јереј, Перјасица, 29. јула 1941. заклан код Крњака.
19. Милојко Дошен, јереј, Почитељ, у јулу 1941. убијен Лици.
20. Владимир Дујић, протојереј, Српске Моравице, 25. јула 1941. убијен на Јадовном.
Рођен је 1868. у Модрушу код Бугојна. Учитељску школу је завршио у Карловцу, а богословију у Сремским Карловцима 1890., а те године је и рукоположен. Постао је парох у Сењу. Капелан у Ријеци постаје 1893. После тога је био парох у Мочилима, а од 1900 у Србским Моравицама. Добио је Орден Светог Саве XX степена. У Србске Моравице је на Павелићев имендан (13. јун 1941. ) дошло око 15 усташа под водством усташког сатника. Све угледније Србе су тада похапсили, међу њима и проту. Одвели су их у огулински затвор, а одатле у логор Даницу код Копривнице. У логору је један усташа ударио проту Владимира Дујића по очима. Разбио му је наочаре, које су посјекле проту. Усташа је даље злостављао проту обливеног крвљу, али прота се према сведочењу једнога сведока држао јуначки, као да се не боји ни смрти, ни усташа и својим држањем је импоновао и уливао храброст. Шаљу га са још 250 Срба крајем јуна у Госпић. Ту је испребијан са осталим свештеницима. Онда су их све одвели, убили и бацили у Јадовно.
21. Милан Ђукић, јереј, секретар управног одбора, Плашки, 25. јула 1941. убијен на Јадовном.
22. Игњатије Ђурић, јеромонах, Велика Кладуша, у мају 1941. убијен у Великој Кладуши.
23. Григорије Живковић, протојереј, Бачуна, у августу 1941. убијен код Сиска.
24. Никола Загорац, јереј, Личко Петрово село, у јулу 1941. устрељен у Личком Петровом селу.
Рођен је 1910. у Брезику код Госпића. Завршио је богословију 1932. на Цетињу, а рукоположен је 1933. Био је краће време парох у Удбини, а онда прелази у Личко Петрово Село. Ухапшен је одмах кад је проглашена НДХ. Постоји више сведочанстава о њему, али се међусобно не слажу. По првом сведоку убијен је у црквеној порти заједно са 43 Србина. По другом сведоку убијен је на стругари крај Бихаћа са још 700 Срба из Личког Петровог Села. По трећем усташе су крај Плитвичких језера убили неког свештеника, кога су попели на звоник и бацили кроз отвор. Док је падао дерали су се „Неста крста од три прста“. Кад је пао притрчали су и проболи га бајонетом. Породицу Николе Загорца, супругу и двоје деце, усташе су отерале у Јасеновац маја 1942.
25. Илија Илић, протојереј, Плашки, члан Цркв. суда, у лето 1941. погинуо у Лици.
26. Димитрије Јерковић, јереј, Широка Кула, у априлу 1941. убијен у Госпићу.
27. Саво Којић, јеромонах, Бухача, у јулу 1941. убијен код Слуња.
28. Радован Ковачевић, јереј, Примишље, у августу 1941. убијен у Слуњу.
29. Теофан Косановић, игуман манастира Геомирје, 25. јула 1941. убијен на Јадовном.
Рођен је у Вери код Плашког, где је било седиште горњокарловачкој епархије. Постао је монах 1903. Као јеромонах служио је у парохијама Поникве, Бриње, Гомирје и Мариндол. Игуман манастира Гомирје постао је 1929. и на том положају је остао до мученичке смрти 1941. Усташе су њега и јеромонаха Нектарија Дазгића ухапсиле јуна 1941. и одвели га у усташки логор „Кула“ у Огулину. Тај логор је био у бившој франкопанској тврђави. После осам дана мучења одвели су га у концентрациони логор „Даница“ у Копривници. Ту је био страховито мучен. Из Копривнице га 30. јуна 1941. шаљу у Госпић, где је провео неко време. Са Групом Срба је одведен и после мучења бачен у јаму Јадовно на Велебиту.
30. Ђуро Косановић, протојереј, Плашки, у фебруару 1942. убијен у Плашком.
31. Спасо Лаврња, јереј, Личка Суваја, у јуну 1941. заклан у стану.
32. Радован Лапчевић, јереј, Блатуша, у августу 1941. стрељан у Блатуши.
33. Петар Мајсторовић, јереј, Дољани лички, у јуну 1941. обешен у Госпићу.
34. Душан Малобабић, протојереј, Коларић, у мају 1942. убијен и спаљен у цркви у Коларићу.
35. Милош Мандић, протојереј, Грачац, у мају 1941. устрељен у Грачацу.
36. Ђуро Маријан, протојереј, Сењ, у мају 1941. спаљен на католичком гробљу у Госпићу.
37. Симо Матић, јереј, Тржић, у августу 1941. убијен у Слуњу.
38. Василије Накарада, јереј, Машвина, у августу 1941. убијен у Слуњу.
39. Станислав Насадил, јереј, Личке Јасенице, у августу 1941. убијен у Лици.
40. Петар Нинковић, јереј, Војнић, 29. јула 1941. заклан код Крњака.
41. Павле Обрадовић, протојереј, Небљуси, у јуну 1941. убијен у Лици.
Рођен је 1871. у Брувну крај Грачаца. Завршио је гимназију у Сремским Карловцима, где је завршио и богословију 1892. Рукоположен је 1894. и постао је парох најпре у Истоку, па у Набљусима крај Доњег Лапца, где је био парох све до 1941. Из усташког стана (штаба) је добио између 15. и 16. јуна 1941. позив да дође на саслушање у Доњи Лапац. Тада је отпочела масовнија ликвидација истакнутијих Срба. По доласку у Доњи Лапац затворен је и отпремљен је у госпићки концентрациони логор. Убијен је и бачен у јаму Јадовно на Велебиту.
42. Богдан Опачић, јереј, Глина, у ноћи 12-13. маја 1941. устрељен у Глини.
43. Илија Павлица, јереј, Муњава, 25. јула 1941. убијен на Јадовном.
44. Вујадин Пањковић, јереј, Дебело брдо, погинуо у Лици, не зна се кад.
45. Миле Пеурача, јереј, Горњи Будачки, 29. јула 1941. заклан код Крњака.
46. Неђељко Радаковић, јереј, Осреци, у фебруару 1942. устрељен у Средњој гори.
47. Никола Радмановић, протојереј, Слушница, убијен маљем по глави у августу 1941. у Слуњу.
48. Милан Рајчевић, протојереј цркв. суд. тужилац, Плашки, 25. јула 1941. убијен на Јадовном.
49. Урош Рајчевић, јереј, Могорић, у јулу 1941. убијен у Госпићу.
50. Петар Рашета, протојереј, Бунић, у јуну 1941. устрељен на Љубову између Бунића и Госпића.
51. Вуколај Скенџић, јереј, Бриње, у мају 1941. убијен у Брињу.
52. Радивој Станисављевић, јереј, Кореница, у јуну 1941. устрељен на Прибоју.
53. Димитрије Скорупан, јереј, Цвијановића брдо, 6. маја 1941. устрељен у Благају код Слуња.
54. Раде Станисављевић, вероучитељ (нерукоположен), Карловац, у лето 1941. убијен у околини Карловца.
55. Јаша Степанов, јереј, Плашки, 25. јула 1941. убијен на Јадовном.
56. Матија Стијачић, протојереј, Смиљан, у априлу 1941. убијен у Госпићу.
Рођен је 1883. године у Клобуку код Требиња. По завршеној богословији и рукоположењу служио је на парохијама у Америци. У Америци је саставио „Зборник молитава и црквених песама са одговарањем на литургији“. У Отаџбину се вратио 1935. године и постављен је за пароха у Смиљану. Њега су 12. априла 1941. ухапсиле хрватске усташе и одвеле у госпићку казнионицу. Ту су га изложили страховитом мучењу. Скидали су му кожу са леђа и на голо месо сипали со. Живот су му окончали у Велебиту и измрцварено тело бацили у једну од велебитских јама.
57. Ђорђе Стојановић, јереј Плашки, у августу 1941. убијен у Лици.
58. Методије Суботин, игуман, Врбовско 25. јула 1941. убијен на Јадовном.
59. Илија Тинтор, јереј, Босански Дољани, у 1941. убијен, не зна се где и како.
60. Стеван Ђуричић, јереј, Огулин, 25. јула 1941. убијен на Јадовном.
61. Милан Цигановић, јереј, Удбина, у пролеће 1945. погинуо код Оточца, наводно као четник.
62. Јован Чакшираш, јереј, Тоболић, у јуну 1941. умро у Београду, последица мрцварења и пребијања у Слуњу.
63. Душан Шушњар, јереј, Дуњак, 29. VII 1941. заклан код Крњака.
СВЕШТЕНСТВО И МОНАШТВО ИЗ ДРУГИХ ЕПАРХИЈА
64. јереј Сретен В. Аврамовић
65. јереј Јован П. Андрић
66. ђакон Душан Ашкрабић
67. јереј Симо Бањац.
Страдао је у центру Гламоча о Св. Илиjи 1941. године када су усташе упале и починили покољ над тамошњим Србима.
68. протојереј Никола Бан
69. јереј Милан Бањац, парох у Дрвару
Богословију је завршио у Призрену, па је 1910. рукоположен за свештеника у Бањој Луци, а 1914. је интерниран у Арад. Од 1918. до 1941. био је парох у Дрвару. Добио је орден Светог Саве. Ухапсиле су га усташе 14. јуна 1941. заједно са још 30 угледних Срба. Најприје су одведени у Босански Петровац, па 16. јуна код једне пећине на Рисовој греди. Ту су сви убијени и бачени у пећину. Преживели сведоци су причали да су Милана Бањца највише мучили. Одрезали су му руке, уши и нос. Док су му секли нос и уши, гурали су му одсечене делове и говорили „Лижи попе, твоју пасју крв“.
70. протојереј др Бранко Бараћ
71. јереј Душан С. Благоје
72. протојереј Милан Божић
73. протојереј Душан Ц. Бобар
74. јереј Георгије И. Богић, парох у Нашицама.
Родио се у Суботској крај Пакраца. Богословију је завршио у Сарајеву, а рукоположен је 1934. у Пакрацу. Пре доласка у парохију Нашице, служио је у парохијама Мајар и Боломчани. О убиству Георгија Богића пише Виктор Новак у својој књизи Магнум Кримен, да је за његову смрт крив католички фратар Сидоније Шолс. Виктор Новак наводи да је Сидоније Шолц „на најзверскији начин наредио убиство месног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га – одрезали су му нос, језик, очупали браду, распорили стомак и замотали црева око врата“.
75. јереј Добросав Блажевић Доњевакуфски
Рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.
76. јереј Момчило Гргуревић Челебићки
Рођен је 1906. године у месту Фоча. Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј. После 45 година син Василије пренео је очеве земне остатке и сахранио их поред цркве у Челебићима.
77. јереј Бранко Брзин
78. Свештеник Јован Бjеговић
Катихета гимназиjе у Бихаћу jе краjем jула 1941. године бачен у Рисовачку jаму код Босанског Петровца.
79. јереј Илија М. Будимир, свештеник из Црног Луга код Босанског Грахова, скончао у Јадовну
80. јереј Ђорђе Бабић
81. богослов Бранко Билановић
82. јереј Боривоје Божић
83. протојереј Стојан Д. Врањешевић
84. протојереј-ставрофор Видак Вишњева
85. протојереј-ставрофор Љубомир Влачић
86. јереј Војислав Војновић
87. протојереј-ставрофор Јефто М. Вујовић
88. јереј Богдан Ђ. Врањешевић
89. јеромонах Доситеј Вукићевић, монах из манастира Житомислић
90. јеромонах Константин Вучуровић, монах из манастира Житомислић
91. игуман Серафим Вукојевић
92. јереј Душан М. Гавриловић
93. јеромонах Антоније Гајић
94. јереј Војислав Ђ. Гашић
95. протојереј Владимир Гвозденовић
96. јереј Димитрије Глумбић
97. јереј Јован С. Гвозденовић
98. јереј Владо Гроздановић
99. јереј Блажо К. Голубић
100. јереј Ђорђе М. Госпић
101. јереј Милан Голубовић
Свештеник у пензиjи коjи jе вршио дужност васпитача у шегртском дому у Дрвару. Страдао са осталим угледним Србима 16. јуна код једне пећине на Рисовој греди.
101. протојереј Живко Даниловић
102. игуман Иларион Деретић
102. јереј Перо Дејановић
103. јереј Миле Докмановић
104. архимандрит Димитрије Дамјановић
105. јереј Василије Добронравов
106. јереј Илија Додић
107. јереј Богдан Ђоговић
108. јеромонах Гаврило Еклемовић
109. протођакон Лазар Живадиновић
110. јереј Војислав Зоњић
111. јереј Јован С. Зечевић Возућки
Рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен.
112. јереј Славко М. Зјалић
113. јереј Зојалић
114. протојереј Гено Илић
115. протојереј Бранко Иванић
116. јереј Љубомир А. Јакшић
117. јереј Михаило Р. Јовановић
118. јеромонах Севастијан Јовић
119. протојереј Василије Јовичић
120. јереј Михаило Т. Јовановић
121. протојереј Емилијан Г. Јосифовић
122. јереј Ристо Јелачић
123. протојереј Павле Катанић
124. јереј Василије Ковачина
125. јереј Љубомир Ц. Крњић
126. протојереј Душан Крњевић
127. јереј Ристо Катић
128. јеромонах Герасим Курбалија
129. јереј Милорад Лукић
130. протојереј Богдан Лалић Сарајевски
Рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно.
131. јереј Пантелија Ландуп
132. протојереј Јован Д. Магарашевић
133. јереј Миладин Минић Биљешевски
Рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох Брежичански и Биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић.
134. јереј Ставро (Станко) Манастирлић
135. Рафаило Момчиловић, игуман Манастира Шишатовац
Георгије Момчиловић рођен је 1875. године у бачком селу Дероње. У родном месту завршио је основну школу. У десетој години родитељи га шаљу као ђака у манастир Ковиљ. Одатле је прешао у манастир Манасију, где је 1896. године од игумана Мирона (Ђорђевића) примио монашки чин и добио име Рафаило. Упоредо са монашким животом, Рафаило се усавршавао у сликарству. Ликовно образовање стицао је у Москви (где је живео је у подворју Српске Патријаршије), Риму, Венецији и Београду. Био је студент Прве српске цртачке школе Кирила Кутлика, чији је полазник била и Надежда Петровић. Други светски рат Рафаило Момчиловић је дочекао као игуман манастира Шишатовца. Дана 25. августа 1941. ухапсиле су га усташе, и, заједно са тројицом шишатовачких монаха, возом упутиле за Славонску Пожегу. Игуман Рафаило је током пута мучен на разне начине. Био је приморан да самом себи служи опело. Мучен и злостављан, преминуо је 3. септембра исте године у Славонској Пожеги, а ни данас се не зна где је сахрањен.
136. јереј Адам Марин
137. протојереј Георгије Марјан
138. јереј Вукосав Милановић, из Кулен Вакуфа, убиjен на стратишту Мехино Стање
139. Јеромонах Игњатиjе Ђурић, наjпре jе мучен са парохиjанима у цркви у Великоj Кладуши, а затим jе убиjен на стратишту Мехино Стање.
140. јереј Ђорђе Милојевић
141. јереј Војислав Медан
142. јереј Драгомир Ј. Маскијевић
143. јеромонах Севастијан Миловановић
144. јереј Ристо Ј. Марковић
145. јеромонах Емилијан Недић
146. јереј Тихомир Нешковић
148. богослов Стојан Медић
149. јереј Марко
150. протојереј-ставрофор Манојло А. Оклобџија
151. јерођакон Доситеј Обрадовић
152. искушеник Новак Окиљевић
153. јеромонах Роман Пашћан
154. протојереј Родољуб Пајић
155. јереј Вукашин Петковић
156. јереј Милош Петровић
157. јереј Милорад Л. Пекић
158. јереј Петар Пејановић
159. јереј Димитрије Пантелић
160. протојереј Никола Прокопић
161. протојереј Марко Поповић
162. јереј Марко Поповић Купрески
Рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године.
163. протојереј Стеван Ђ. Поповић
164. јереј Милан Поповић, свештеник у манастиру Рмањ и парох из Мартин Брода из далматинске епархије. После шест разреда гимназије отишао је на богословију коју је завршио у Рељеву 1899. Рукоположен је 1899. и посто је парох У Палачиништу код Приједора, После је био у Хашанима крај Босанске Крупе. Служио је и у Рмањ манастиру код Мартин Брода на реци Уни. Писао је у „Босанској вили“ и другим часописима. Током Првог светског рата, аустријске власти су га интернирале и затвориле у Араду. Доласком Другог светског рата и НДХ ухапшен је јула 1941. и затворен је у Кулен Вакуфу. Одвели су га 29. јула у Лички Бушевић, где су га страховито мучили. Усташе су га заклале и бациле у једну од јама.
165. ђакон Миленко Поповић
166. јереј Михаило О. Поповић, парох у Полачи код Книна
Рођен је у Бискупији код Книна. Богословију у Сремским Карловцима је завршио 1928., па је те исте године рукоположен. Постао је најпре парох у свом месту Бискупији, па онда у Церању и на крају у Полачи код Книна. Док је на Спасовдан 1941. служио Свету Литургију усташе су упали у цркву и ухапсили га на излазу из цркве. Тада су ухапсили већи број људи, који су били у цркви. Све су их одвели у затвор у Книну. Држали су их ту до 5. јуна 1941, па су их одвезли до рудника под Промином. Свезали су их све једним ланцем, побили и бацили у чувену јаму Голубњачу.
167. јереј Саво А. Поповић
168. јеромонах Макарије Пејак, монах из манастира Житомислић
169. јереј Илија Пинтер
170. богослов Марко Продановић
171. јереј Огњен Радић
172. богослов Ђуро Т. Радмановић
173. јереј Димитрије Рајановић Никшићки
Рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба.
174. јеромонах Кипријан Релић, парох у Вери крај Вуковара
Родио се у католичкој породици. Када је завршио католичку богословију прешао је на православну веру. Замонашио се у манастиру Фенек у Срему. Јерођакон је постао 1929., а јеромонах 1931. Од 1935. до 1940. био је парох у Миклушевцима, а онда прелази у Веру. У време НДХ, током насилног прекрштавања Срба охрабривао је Србе да не напуштају православље. Усташе су му обећале положај, само да се врати у католичанство. Пошто је одбио да поново буде католик хапсе га у септембру 1941. и шаљу у Јасеновац. Један од старешина логора Јасеновац Марјановић му је био школски друг, али му није могао опростити што је напустио католичанство. Убијен је нешто после 22. новембра у групи од 60 Срба. Неке су убили метком, а неке полугама помлатили. После су их бацили у пећ у циглани и све спалили.
175. богослов Драго Ристановић
176. протојереј Богдан Ралић
177. јереј Војислав Рашић
178. јеромонах Митрофан Рацков
179. јереј Јанко С. Савић
180. јереј Родољуб С. Самарџић, из Кулен Вакуфа, убиjен на стратишту Мехино Стање
181. јереј Љубомир Д. Свитлић
182. јереј Милош В. Савић
183. јереј Реља Спахић Блажујски
Рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира.
184. протојереј Никола Скакић
185. јереј Добросав Соковић Сјеверински
Рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године.
186. протојереј-ставрофор Јован Станојевић
187. протојереј Коста Станишић
188. протојереј Спиридон Старовић
189. јереј Ђуро Стојанов
190. протојереј Душан Суботић
Рођен 11. фебруара 1884. у Градишци. Након завршене основне школе у родном граду, одлази у Сарајево где завршава студије на Рељевској богословији. У чин свештеника рукоположен је 29. и 30. јануара 1906. од стране тадашњег митрополита бањалучко-бихаћког Евгенија. Након рукоположења постављен је на место пароха у селу Ламинци крај Градишке где је остао све до 1912. године. Паралелно са свештеничким позивом прота Душан је активно учествовао у отварању српских школа на подручју своје епархије, а године 1909. у селу подиже и Парохијски дом. Само током прве године његовог рада, на подручју Градишке је отворено неколико задруга и читаоница, а посебно је велику пажњу посвећивао оснивању српских соколских чета.
Након пензионисања његовог оца Јована 1912, прота Душан прелази службом у Градишку, а одлуком митрополита Василија од 15. априла 1935. постављен је на место архијерејског намесника босанскоградишког.
Током Првог светског рата прота Душан је четири године провео у аустријским затворима у Бањалуци и Зеници, а након рата враћа се у Градишку и учествује у формирању српских народних већа. Године 1918. постаје чланом Радикалне странке и почиње активније са политичким деловањем. У пет наврата је биран као народни посланик среза босанскоградишког — 1920, 1923, 1925, 1935. и 1938. године.
Свега пар дана након формирања фашистичке Независне Државе Хрватске у чији састав је ушла и Градишка, прота Душан је ухапшен (11. април 1941) од стране нових власти под оптужбом за антидржавно и антихрватско деловање. Након хапшења заточен је у локални католички манастир, да би убрзо био пребачен у логор у Старој Градишци. Потом је одведен у Бањалуку и затворен у тврђави Кастел где је подвргнут бројним тортурама и мучењима, пре него што је заједно са тадашњим бањалучким владиком Платоном Јовановићем убијен у ноћи са 4. на 5. мај 1941. године. Његово тело усташе су бациле у реку Врбању на чијим обалама је и пронађено 24. маја код истоименог села где је привремено и сахрањен.
191. јереј Мирко Г. Стојисављевић, парох из Гламоча
30. jула 1941. године био бачен у Корићку jаму. Свештеник у Ливну Коста Станишић jе страдао код ливањског села Пролом 31. jула исте године, где jе заклан, док су му на његове очи мрцварили и бацили у jаму супругу и ћерку.
192. јереј Ђорђе Сковић
193. јереј Петар Стојановић
194. јереј Илиjа Тинтор, парох у Српскоj Јасеници код Босанске Крупе, затворен jе у „Кулу“, злогласни затвор у Бихаћу. Усташе нису успеле да му сломе дух и понос и на краjу jе жив спаљен.
195. јереј Петар Ц. Товирац
196. јереј Константин М. Тодоровић
197. јереј Милан П. Тришић
198. протојереј-ставрофор Стојан Тркуљић
199. протојереј Милан Пирић
200. јеромонах Антим Ћулумовић
201. јереј Стеван Ђ. Ћурчић
202. јереј Ристо И. Ћатић
Парох у селима Губин, Саjковић и Прово код Ливна.
Још пре рата био је на удару притаjених усташа, коjи су га напали 1. jануара 1936. године. Оваj свештенослужитељ Српске православне цркве био jе у младости сарадник „Младе Босне“, па jе као такав ухапшен на бањалучком велеиздаjничком процесу. Време Првог светског рата провео jе у тамници. Стрељан jе 1. jула 1941. у близини Ливна, а преживели са губилишта сведоче како jе достоjанствени исповедник рекао усташама: „Радите што хоћете, али нећете докле хоћете: стрељаjте ме у чело, jер се Србин не боjи смрти!“
203. протојереј Стеван Ћирић
204. јереј Љубомир М. Хајдиновић
205. протојереј Андрија Цвјетићанин
206. протођакон Владимир Чејовић
207. јереј Јован Чутурић
208. протојереј Александар Чуповић
209. јереј Божидар Шаренац
210. Свештеномученик Саво Шиљак Брезански
Рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији.
211. јереј Дамјан Штрбац Граховски
Рођен је 19. фебруара 1912. године у Плавну, срез Книн. Богословију је завршио на Цетињу 1932. године. Службовао је у Жегару, а потом у Босанском Грахову гдје га је рат затекао. Крајем мјесеца маја 1941. године, повукла се италијанска војска из Грахова и околине, а замијенила је усташка јединица. Усташе су одмах, 14. јуна 1941. године, почели хапсити виђеније грађане из мјеста и околине. Међу њима су ухапсили и свештеника Дамјана. Близу двадесет дана он је провео у затвору Среског суда у Босанском Грахову, а послије тога је одведен у Книн, а потом у Госпић, гдје се налазио као логораш под бр. 577. Из логора је одведен у Јадовно и тамо убијен, односно жив је био одеран од усташа и послије тога бачен у јаму.
212. јеромонах Доситеј Штулић
213. јереј Љубомир Шкорић
214. јереј Јован Т. Књажев
ДАТУМИ ПРОСЛАВЉАЊА:
Сабор свих српских светитеља /11. септембар
Свети мученици Пребиловачки и Доњохерцеговачки / 6. август
Свети мученици Јасеновачки / 13. септембар
Свети мученици Дабробосански и Милешевски / 11. јул
Свети мученици Гламочки и Куленвакуфски / 11. јул
Свети новомученици пивски / 7. јун
Свети новомученици велички и горњеполимски / 28. јул
Свети новомученици крагујевачки /21. октобар
Свети Доситеј Загребачки Исповедник / 13. јануар
Свети Петар Дабробосански / 17. септембар
Свети свештеномученик Платон Бањалучки / 5. мај
Свети свештеномученик Сава Горњокарловачки / 17. јул
Свештеномученик Рафаило Шишатовачки / 3. септембар
Свети свештеномученик прота Душан Градишки / 5. мај
Свети свештеномученик Дамјан Граховски / 31. мај
Свети новомученик Вукашин из Клепаца Јасеновачки / 29. мај
Свети свештеномученик Бранко Добросављевић / 7. мај
Свети свештеномученик Георгије (Ђорђе) Богић / 17. јул
Свети свештеномученик Милан Бањац / 8. јун
ИСТОРИЈА У УЧИОНИЦИ 