Једанпут људи дају ријеч…

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.”

мајор ЈНА Милан Тепић

Септембра 1991. године хрватске оружане снаге, оличене у Збору народне гарде (ЗНГ) и МУП-а Хрватске, отпочеле су битку за касарне. Током септембра у руке ЗНГ пале су касарне „Маршал Тито” у Загребу и „Калнички партизани” у Вараждину, највећа на подручју Хрватске. На ред је дошла касарна „Божидар Аџија“ у Бјеловару.

У току напада на касарну „Божидар Аџија“, јутра 29. септембра 1991, у њој се налазило око 150 војника и 7 официра 265. моторизоване бригаде ЈНА. Бројност припадника ЗНГ је била далеко већа, око 1.000. Опсада касарне је трајала до поподневних часова истог дана. Командант касарне пуковник Рајко Ковачевић је наредио обуставу одбране и полагање оружја. Припадници ЗНГ и МУП су ушли у касарну и запосели је. Јуре Шимић је постројио војнике и официре, из строја извео: пуковника Рајка Ковачевића, потпуковника Миљка Васића и капетана 1. класе Драгишу Јовановића. Њих је на неких 50 м даље лично убио.
Сутрадан, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили су заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убјених официра. У мимоходу су их скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.
Шесторица припадника резервног састава: Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Милорад Ђорђевић су заробљени и одведени у полицијску станицу у Бјеловару. Они су стрељани 3. октобра 1991. ноћу у шуму „Чесма“, код места Мало Кореново.

„Војско,
Слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овдје за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!“
Мајор Милан Тепић пред напад неппријатеља.

После завршетка борби за касарну, припадници ЗНГ су отишли до складишта муниције у шуми „Беденик“, које је било минирано. Приликом напада на складиште мајор Милан Тепић је активирао експлозив који је дигао у ваздух и њега и складиште муниције и том приликом је погинуло 11 припадника „зенги”. Због овога је, након предаје, из освете стрељан командир страже старији водник Ранко Стевановић из Прокупља.
Непосредно пре мајора Тепића погинуо је војник Стојадин Мирковић, који је одбио његово наређење да напусти складиште и наставио да из војног транспортера дејствује по непријатељу.

За јуначки подвиг приликом дизања у ваздух складишта наоружања, када је свесно жртвовао свој живот, Председништво СФРЈ га је 19. новембра 1991. одликовало Орденом народног хероја, што га чини последњим народним херојем Југославије. Војник Стојадин Мирковић је 31. децембра 1999. постхумно одликован “Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена”, а септембра 2014. године постхумно је одликован Орденом Светог Саве трећег степена Светог Архијерејског сабора СПЦ “за врлински живот, пожртвованост и посведочену љубав према Богу и ближњем свом”.

Имена погинулих припадника ЈНА у операцији напада и заузимања објеката касарне у Бјеловару:
пуковник Рајко Ковачевић
потпуковник Миљко Васић
мајор Милан Тепић
капетан 1. класе Драгиша Јовановић
старији водник Ранко Стевановић
војник Стојадин Мирковић
војник Горан Радовановић
војник Ејуп Бертоли
војник Шукри Кељани
војник Љубиша Лазић
војник Зоран Крстић
војник Недељко Јоветић
резервиста Радован Барберић
резервиста Здравко Докман
резервиста Радован Гредељевић
резервиста Иван Хосјак
резервиста Бошко Радоњић
резервиста Милорад Ђорђевић
Након акције заробљено је око 59 официра, подофицира и цивилних лица на служби у ЈНА као и 250 војника ЈНА. Они су, након мучења у бјеловарском логору, размењени 9. новембра исте године.

За описане злочине над припадницима ЈНА у Бјеловару, у то време једине легитимне и регуларне војске у СФРЈ, у чијем саставу је у то време формално правно била и Хрватска НИКО није осуђен.