Колумбо и ја

revell-maketa-santa-maria-150-a

Радови ученика седмог разреда ОШ «Радомир Лазић» школске 2015/2016. године на тему «Ја на броду Кристофера Колумба»

Кристофер Колумбо је рођен 30. октобра 1451. године. Био је трговац и морепловац из Ђенове. Као трговац тражио је путеве који би му омогућавали лакши приступ луксузној роби и драгоценим металима. Колумбо и ја се познајемо и дружимо од малена. Он је мој најбољи пријатељ. Једног дана ме је позвао и упитао: ,,Хоћеш ли са мном у авантуру- тражимо нови поморски пут за Индију?“ Пристала сам, наравно. Укрцали смо се у брод Санта Марија. Санта Марија је била дуга 22 метра са три јарбола. Путовали смо са 40 чланова посаде. Поред брода с којим смо ми пловили, била су ту још два, Пинта и Ниња.

Била сам узбуђена и срећна јер је то моје прво путовање бродом. Небо је било ведро, птице су летеле упоредо с бродом, море је било плаво, распрострањено, а копна ни на видику. На тренутак се уплашим, али чаролија мора ме учини неустрашивом. Колумбо је искусни морепловац тако да ниједног тренутка нисам помислила да ћемо се изгубити. Небо, као што рекох, било је ведро, али одједном су облаци постали тмурни. Почео је јак ветар да дува. Пљуштала је киша. Било је јако хладно. У том тренутку сам се јако уплашила. Колумбо, као прави пријатељ, ме је охрабривао и рекао ми да нема потреба да бринем. Брод и јарболи су се љуљали. Ветар је носио све што му је сметало. Све око нас се смрачило, а испред нас се налазила велика стена. Чланови посаде као и ја су се јако забринули. Како смо се приближавали стени, сви смо све више били забринутији и уплашенији. Искусни Кристофер је успео да заобиђе стену. Били смо спашени захваљујући њему. Препловили смо Атлантски океан 1492. године, допловили до острва Сан Салвадор (Свети Спас) у Бахамском архипелагу. Након неколико проведених дана на острву, вратили смо се истим путем. Током наредних година Кристифор је, без мене, још три пута допловио до острва, не слутећи да је откиро Нови свет- Америку. Мој верни пријатељ Кристофер Колумбо је умро 1506. догине. Остаће по много тога упамћен. У том тренутку сам се пробудила и схватила да је све ово био само још један од мојих снова.

Теодора Ћосић

***

Кристофер Колумбо је живео у XV и почетком XVI века. Пореклом је из Италије. Био је морепловац и трговац који је пловио под шпанском заставом. Људи, који су га познавали, описивали су га као тајанственог и поносног човека. Колумбо и мој тата се познају од малена. Једног дана Колумбо је дошао код нас, улетео у кућу и дозивао мог тату. Сав задихан од трчања предложио је мом оцу да крене са њим у потрагу за новим поморским путем до Индије. Тата, као човек који жуди за пустоловинама, без размишљања је пристао. Ја сам увек била радознало дете па сам наравно стајала по страни и слушала њихов разговор. По татиној нарави знала сам да ми неће дати да кренем са њима па сам почела смишљати како да се укрцам на брод. Дошао је дан да запловимо. Кад сам угледала брод, изненадила сам се. Био је велик и простран. На њему је крупним словима писало «Санта Марија».

Док су Кристофер и тата укрцавали ствари и храну, а мама им помагала, полако и тихо сам се прикрала. Кренули смо. Чудан је осећај пловити бродом, али после неког времена сам се навикла. Сачекала сам да измакнемо мало даље, да би им рекла да сам са њима. Тата се прво изнервирао, али се сетио свог детињства, па је попустио. Кад су већ сазнали да сам на броду, почела сам да шетам и разгледам. На броду је било 40 људи, сви старији од мене. Нисам имала друштво мог узраста , јер је то путовање за одрасле, али ми је ипак било занимљиво. Питала сам Кристофера да ли може да ми покаже занимљива места на броду. Рекао је да хоће, а управљање је препустио мом оцу. Санта Марија је имала три јарбола и била је дужине 18 метара. Прво где сам отишла била је осматрачница на којој стоји члан посаде и обавештава капетана о локацији непријатељског брода. Касније ми је показао собу где ћу проводити највише времена. Била је пуна ковчега у којима се налази храна и све потребно за путовање. У левом углу собе налази се скроман кревет, прекривен ћилимом. Док је мој тата управљао бродом, схватила сам да је Кристофер уствари забаван, дружељубив, а пре свега добар човек. Поглед са брода на море је очаравајућ. Плаветнило је свуда. Понекад на ваздух искочи нека риба, па се врати у своје природно станиште. Копно се ни не назире. Замислите на сред смо мора, око нас нигде никога. Помало сам уплашена, али знам да су око мене људи којима верујем и који знају шта раде. У једном тренутку угледах брод који нам се приближавао. На броду су се налазили топови и много људи. Уплашила сам се. Отрчала сам да кажем Кристоферу и тати. Одједном сам зачула мамин глас који ми говори да устанем јер сам преспавала скоро цео дан. Разочарала сам се јер је то био само сан, али је то најлепше и најзанимљивије путовање, иако се није стварно догодило.

Јована Батинић

***

Море, када изговорим ту реч одмах се сетим његовог прелепог плавог пространства, његових скривених дубина и његове неприкосновене слободе. Једна од највећих привилегија које може добити један човек је та да плови његовим плавим пространством и то ни мање ни више него раме уз раме са једним од највећих пустолова, истраживача и авантуриста тог времене, да плови са Кристофером Колумбом. Кристофер је пуно знао о мору путовао је на многе експедиције, доживљавао незаборавне тренутке виђао места и животе какви се само једном виђају. То што путујем са њим не само да ми причињава велику част, већ ми буди скривени дух за истраживање и пустоловину. Кренули смо из луке да би нашли нови и краћи пут до Индије који нам је био подједнако потребан као и њена добра. На мору смо већ 30 дана, на хоризонту не видимо ништа осим плавог мора. Пала је ноћ кад неко од посаде угледа неку мању стену на сред океана, сва се посада окупила на палубу па и Кристофер, кад у једном тренутку из врха те стене поче да избија густ дим а затим је почела да пршти нека густа црвено-наранџасто-жућкаста маса. Сви од посаде су почели са паниче, мислили су да је то неко чудовиште које ће нас све побити, и сам сам се уплашио кад је у једном тренутку Колумбо гласно повикао:»Не бојте се, то није чудовиште, то је вулкан. Виђао сам много таквих на својим путовањима, на овом растојању од њега ми смо безбедни, наставимо свој пут!» Смиривши се свако од нас је заузео своје место на броду и наставили смо пут… Пловили смо и дању и ноћу без прекида и без успеха за копном Индије. Залихе на броду су нам понестајале и остало нам их је највише за још недељу дана. Нервоза се полако почела увлачити међу посаду. Шушкало се о побуни, кад одједном осматрач повика:»Копно, копно на видику». Сви смо били јако узбуђени, окренули смо једра и кормила у правцу копна и кренули. Гледао сам Колумба, био је замишљен, не знам зашто. Када смо стигли на копно, окупили смо се и кренули смо ка џунгли да тражимо залихе хране и воде потребне да би преживели, кад одједном налетосмо на неке људе које до сада нисмо видели. Били су скоро скроз наги, носили су зашиљене штапове и боја коже била им је црвена што нас је онако запрепастило као и Колумба. Кристофер покушајући да их пита нешто они су тако у истом тренутку побегли.

Набавили смо шта нам је требало вратили се на брод и наставили даље. Неколико недеља смо пловили уз обале тог копна да би најзад стигли у Индију. Оно што је занимљиво је то да је Колумбо оним црвенокошцима дао име Индијанци. Ово искуство са једним од највећих људи мора је било једно невороватно и веома поучно путовање које је ико икада доживео.

Милорад Ђуричић

***

Те 1492.  године  по наређењу  шпанског краља Фердинанда и краљице Изабеле, Кристофер Колумбо је кренуо у потрагу за новим поморским путем до Индије. Пошто смо веровали да је Земља округла, а не равна плоча, кренули смо да пловећи ка западу у жељи да стигнемо до Индије. Пут је био јаку дуг, путовали смо чак три месеца. Кренули смо из луке Полос де ла Фронтера. Заједно са Кристофером Колумбом била сам на броду „Санта Марија“, а са нама још две каравеле „Пинта“ и „Ниња“. На  броду сам имала дужност морнара. Обављала сам разне дужности. Управљала сам бродом и бродском опремом под заповедништвом вође палубе, радила сам на различитим врстама пловила  и била сам одговорна за стање свих просторија на броду изузев стројарница. Отклањала сам све нечистоће на броду и дежурала на палуби, али нисам била сама. Са мном је увек ишао и помагао ми мој пријатељ.Свој посао сам такође обављала и за време непогода и олуја на броду.

И након дужег времена стигли смо до једног острва које је Кристофер назвао Сан Салвадор (Свети Спаситељ), а народ на том острву је назвао Индијанцима, пошто је био уверен да је то Индија. Вратили смо се назад, а након тога ишли још три пута. Током тог путовања сам по први пут имала дужност морнара.

Александра Ранковић

***

Пловимо. Брод се креће најспорије што може, да бих сваки детаљ забележила у свој дневник. Час се виде репови ајкула, час је свуда мирно и испред мене је слика спојеног неба и океана. Уз помоћ карте крећемо новим хоризонтима пловећи преко Атлантског океана. Велика бела пловила нашег брода “Санта Марија“ упустио се у велику авантуру. Било је дана када су нас ветар и јака олуја носили. Мислила сам да ћемо нестати дубоко у води океана. Брод пун воде који преко ноћи преживи праву ноћну мору обасјаван милион пута стрелама муње, а онда ујутру огреје нас сунце и отвори пут за нове видике и истраживања. Учила сам да управљам бродом мада сам више волела да посматрам сваки покрет воде и увек била на опрезу да ми не промакне неки важан детаљ. У сусрет су нам долазили и пиратски бродови. Највећи доживљај је видети гусаре, и преживети тај чудан страх од њих.

На броду Кристофора Колумба на путу у недођију и са циљем ка новим открићима је право задовољство путовати и бити члан Кристоферове посаде.

Александра Јоксимовић

****

Био је напоран дан у школи, прижељкивала сам последње звоно да истрчим из школе и одем кући. Када сам стигла кући, завршавала сам обавезе везане за школу. Учила сам песмицу из српског, вежбала математику, а понајвише учила историју. Била сам једноставно преморена од учења, претурила сам се на кревет и задремала.

Одједном сам се нашла на огромном броду са доста људи који су уносили храну.

-Шта је ово?, рекла сам збуњено. Била сам окружена непознатим људима.

-Која је ово година,где сам ја?, викнула сам. Али безуспешно, није било одговора. Угледала сам шпанску заставу па сам помислила да сам на броду Кристофера Колумба. Кристофер је био познати морепловац који је покушавао да пронађе поморски пут до Индије. Била сам на броду Санта Марија, то је највећи брод који сам видела. Имао је 3 велика јарбола. Пришао ми је један човек и рекао:

-Убацуј ову храну па да кренемо! Збуњено сам убацивала храну.

-Можемо да кренемо, имамо све што нам је потребно, рече један човек.

-Па Ви сте Кристофер Колумбо!, узвикнула сам. Учила сам све о Вама, рођени сте 30. октобра 1451. године у Ђенови, открили сте Америку.., рекох ја, али ме он прекиде.

-Америку?!, рече он.

Испричала сам му све о том догађају. Упозорила сам га на олују која се спрема па смо ту ноћ преспавали у потпалубљу. Тамо се налазила храна и неколико малих кревета прекривених шареним ћилимима. Ујутру смо наставили путовање и коначно смо стигли. Дуго сам убеђивала Кристофера Колумба да смо открили нов континент, али ми он није веровао јер је чврсто мислио да је открио нови поморски пут до Индије.

Угледали смо жену са двоје деце. Били су веома љубазни. Кристофер ми се захвалио на дивном путовању. Одједном се зачла бука. »Па то је чудовишее,бежитее!», рече он. Нагло сам отворила очи и схватила да је то био само сан. И да, није било чудовишта на континенту. То је био мој мачор који се ушуњао кроз прозор и ушао у мој кревет. Било је то дивно путовање, али ми је жао што је тако кретко трајало.

Миљана Палић

***

Све је почело на једном пристаништу. Укрцали смо се на брод Кристофера Колумба. Тада креће наша авантура. Он је имао три брода: Пинту, Нину и Санта Марију. Највећа је била «Санта Марија». Њоме смо пловили по Атлантском океану.

Док смо пловили, више сам пажње обраћала на брод и његов изглед. Био је препун занимљивих ствари попут оружја, али најзанимљивија ми је била осматрачница. Када сам се попела да видим какав је поглед, угледала сам острво. 12. октобра 1492. искрцалисмо се на острво Сан Салвадор у Бахамском архипелагу. Био је то дуг пут, путовали смо 3 месеца и коначно стигли. Нисмо знали да је у питању неки нови континент.

После тога у још неколико наврата смо долазили на то острво. Били смо уверени да је то пут до Азије. Након тога Колумбо умире 1506 године.

Сара Божилов

***

santa_maria (WinCE)О Боже шта ми је све ово требало. Сиротиња, беда да ли ће ми тамо бити боље? Пригушено светло, скоро догореле свеће, мишеви и понеки пацов протрчи поред мене, вероватно се надају да ће остати нека мрва старог хлеба. Ма мора бити боље.

  1. август 1492.

Лепо обећавајуће јутро, а ја уморан, од непроспаване ноћи и још се тресем јер не знам шта ме чека. Леп дрвени брод лагано се љуља на мирној води и много обећава. Брод

Санта Марија, богами велики је. Мој посао је да је орибам и помажем у кухињи, бар нећу бити гладан. Укрцавам се дрхтaвим кораком, сви трче јуре, вичу, а ја стао не мичем се. „Ајде Педро што стојиш, пос’о неће да чека“. Чујем како неко виче. Сместих се некако, није неки конфор, али боље је од мог оронулог собичка и нисам сам што је добро. Кренусмо ка западу, чујем приче на палуби да се капетан госп. Кристофер Колумбо нада да ће тако доћи до Индије, односно Јапана и Кине. Питам се где ли му је то? Али он је учен човек и зна ваљда шта ради. Чујем приче да су тамо људи другачији, друге боје и причају чудно, али ваљда ћемо се снаћи некако. Море мирно, ја сит, посла колико волиш, али лепо ми је. Ма нешто дуго пловимо, већ нас све помало хвата паника, нервоза, почињемо да се свађамо и тако нам пролазе дани… О коначно, после дуга три месеца угледасмо копно, сви се радујемо грлимо и све свађе су у тренутку заборављене.

13.октобар

Сви смо се искрцали, а опет ми се тресу ноге клецају, али видим да нисам једини који посрће. Кажу последица дугог времена проведеног на броду. Госп.Колумбо прогласи острво Шпанским и назва га Сан Салвадор (Свети Спаситељ). Наредних дана смо наишли на још пар мањих острва. И тако се ми у марту следеће године вратисмо у Шпанију с`мишљу да смо све време били у Азији. Било ми је лепо и тако се ја поново нађох на госп. Колумбовом другом путовању, а о њему ћу вам причати следећи пут.

Немања Поповић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s