Други пишу: СРПСКЕ ЖРТВЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ЧЕДОМИР ПОПОВ, ПОЛИТИКА 14.09.2008.

Избијање Првог светског рата означило је почетак највећег и најтежег ратног раздобља у историји. Многи савремени историчари и посебно политичари сматрају да је период од 1914. до 1945. био нека врста новог Тридесетогодишњег рата, јединственог раздобља ратова и криза који су однели више од седамдесет милиона жртава. Уколико бисмо као хронолошке међаше узели почетак међународних криза крајем 19. века и крај хладног рата 1989. године, могли бисмо да закључимо да је реч о стогодишњој кризи без премца у прошлости. Циљеви ратних учесница из 1914. године, данас би се могли учинити превазиђеним и обесмишљеним. Наиме, велике силе бориле су се за светску доминацију и колонијална царства. Реч је о циљевима које су у форми у којој су постављени у каснијим годинама напустиле чак и победнице. Србија и српски народ у рат су ушли да би се одбранили од напада аустроугарске војске, али су рано, још у првом месецу ратовања, први људи српске државе дефинисали ратни циљ ослобођења и уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, „племена” како се онда веровало једног народа. У случају Србије одређен Нишком декларацијом 7. децембра 1914. и Крфском декларацијом од 20. јула 1917. године, национални принцип постаће један од кључних савезничких ратних циљева. Ипак, званична Србија, која је свој циљ поставила тако високо и начелно није била спремна, нити упозната са свим тешкоћама са којима ће се на путу уједињења суочити, а посебно не са природом националног јединства које је народима будуће државе наметнуо сплет околности почетком 20. века. Потцењен је био и значај цивилизацијских, религијских и етничких граница које је стварање нове државе требало да поништи.

Победе и жртве

Поред стратешког значаја Србије који је довео до тога да три велике међународне кризе које су претходиле Првом светском рату буду са њом тесно повезане (Анексиона 1908-1909, Балкански ратови 1912-1913. и Јулска 1914), Србија је почетком рата имала велику војну важност за савезнике. Њена војска је имала велика и недавна ратна искуства и била је у могућности да на бојно поље изведе више од 700.000 војника. У првим раздобљима рата, све док се веровало да ће светски сукоб бити завршен за неколико месеци, ова чињеница донела је Србији велики значај. Ипак, жртве које је Србија поднела у рату нису имале упоредника ни премца. После непуне две године до Крфа је од 707.000 мобилисаних војника доспео тек сваки четврти или пети (151.828). У извештају генерала Терзића из 1917. процењено је да је током двогодишњег ратовања погинуло 200.000 војника! Њих 120.000 је помрло у заробљеништву, од глади или изгинуло у сукобима са немачким, аустро-угарским или бугарским окупационим војскама. Пред границом са Албанијом, српска војска се распала.

Иако до дана данашњих нису прецизно пребројане жртве, процењује се да је страдало 26 одсто укупног становништва Краљевине Србије: 450.000 војника и 650.000 цивила (1.100.000). Годину 1918. није дочекало више од половине (58 одсто) мушкараца. Процењује се да је током епидемије тифуса у зиму и пролеће 1915. оболело 400.000 грађана Србије.

Долазак престолонаследника Александра на Крф (Фото из збирке Народне библиотеке Србије – преузето из дигиталне колекције НБС)

Епопеја Првог светског рата у колективној свести упамћена је као низ великих победа. После тријумфа на Церу и Колубари, тромесечна одбрана Србије у јесен 1915. и херојски прелазак преко албанских планина, који нема преседана с обзиром на чињеницу да су ханибаловски подвиг извршиле не само јединице војске већ, заједно са њима, и десетине хиљада цивила, и напослетку ратовање на Солунском фронту, схваћени су као низ победа. Коначна победа савезника, међутим, није извојевана на Солунском фронту. Упркос великој и кључној улози српске војске у пробијању фронта и брзом напредовању у унутрашњост окупиране Србије, извесно је да је победа однесена на Западном фронту, где напредовање, истина, није било тако велико, али је значај ступања Сједињених Држава у рат и доласка велике војне експедиције на Западни фронт, свакако био пресудан за капитулацију Немачке и расуло које је захватило Централне силе. Пробој Солунског фронта, који је до 1918. године сматран споредним и једва задржан по цену великих сукоба између савезничких ратних стратега, представљао је изненађење које ипак није превазишло формулацију о „најзначајнијем споредном фронту”.

Цена рата

Када је крајем године најзад створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, наметало се питање да ли је велики успех у ствари био Пирова победа. Стварање велике државе извршено је у складу са намерама српске владе, али је форма уједињења давала западним крајевима нове државе макар формалну равноправност са Србијом. Иако су постигнуте приближне границе максималних тежњи, нова држава је лишена великих градова који су остали на другој страни њених нових државних међа. Реч је о Трсту, Пули, Ријеци, Грацу, Клагенфурту, Баји, Печују, Араду, Темишвару… Србија после рата није обновљена као држава. Њен народ и земља требало је да буду окосница једне нове и сложене државе суочене са великим националним, социјалним и привредним тешкоћама. Исидора Секулић забележила је свој утисак у часовима уласка српске војске у ослобођени Београд. Градом је владао мук. Победа је била жељена и потпуна, али је жртва положена на њен олтар била превелика да би дозволила експлозију среће и радости.

Слободан Јовановић је приметио како је после Првог светског рата у новонасталој држави само српски народ доживео велику „националну демобилизацију”. Без националног програма и матице, српски народ је постао талац велике југословенске државе. Тек у Југославији омогућена је политичка и демократска еманципација Хрвата и Словенаца. Уместо да створи једну и јединствену нацију југословенска држава наследила је велике унутрашње антагонизме своје претходнице – Аустро-Угарске. Цена нове државе плаћена је великим пореским и политичким притисцима на области које су пре рата сматране за несумњиво српске – Војводину и Црну Гору. Семе ових сукоба посејано у првој деценији Краљевине СХС живи и данас. Једна од тековина Првог светског рата су вероватно и високи национални циљеви. Мисао о лидерству, било да је реч о Балкану, југословенским земљама или међународним организацијама, дефинисана на основу овог великог успеха присутна је чак и у нашој савременој политици.

———————————————————–

Либерали изван ратне коалиције

Први светски рат је у колективној успомени српског народа запамћен као време великог националног јединства. Заиста, није било нашег рата који је имао већу политичку подршку. Почетак рата се, иначе, поклопио са временом највећег националног одушевљења. Аустро-Угарска не само да је напала Србију, већ је током тридесет година чинила све да је потчини. Није била само реч о народној слободи, већ и о економском опстанку, будући да је и пре царинског рата из прве деценије 20. века, аустроугарска граница десетинама пута затварана за српске производе. Национално јединство је, ипак, имало и своја ограничења. Наиме, у велику ратну коалицију није ушла Народна либерална странка. Тако је Србија и поред великог јединства пропустила да створи „Свети савез” – потпуну политичку коалицију каква је постојала у Француској. Штавише, већина либералских вођа и посланика остала је у Србији, будећи стално сумњу савезника да ће помоћи стварање некакве окупационе владе. Централне силе су, међутим, безочно поделиле Србију и свака замисао о обнови њене државности била је одбијана одлучном вољом Беча. Управо је окупација у Београду и западној Србији, коју су углавном спроводили хрватски чиновници двојне монархије, посејала семе дубоког сукоба два народа.

Ни влада државе у прогонству није имала мира. Сукоби око кворума, Пашићеве политике уједињења и Солунског процеса довели су коначно до оштрог сукоба унутар ратне коалиције, али и Народне радикалне странке. Прогонство и излазак Русије из рата довели су Србију у позицију да од југословенске ујединитељке постане једна од уједињених страна. Пашићева вештина и лукавство учинили су да 1. децембра 1918. буде остварено уједињење какво је желела српска влада; ипак, реч је била само о коришћењу повољног тренутка.

———————————————————–

Тајне Првог светског рата

Као и сваки велики рат и Први светски рат проткан је тајнама. У случају Србије тајанствене су везе војске и владе са атентаторима на Франца Фердинанда. Такође, контакти са Аустро-Угарском и Немачком из 1915. и 1916. дају разлога сумњи да је Пашићева влада припремала терен за склапање сепаратног мира са Централним силама. Иако, како је луцидно приметио један аутор, преговори између Централних сила и Антанте од 1916. до 1918. никада нису ни престајали, чудна је спремност Пашића да преговара о миру који је подразумевао да се династија и он сâм никад не врате у Србију. Свакако је од посебне важности суђење пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и црнорукцима из 1917. године. После једног атентата који је савременицима био посебно сумњив, спроведено је суђење управо оним официрима које је Беч представљао као своје огорчене непријатеље у Србији. Солунски процес је несумњиво био део борбе за превласт између регента Александра, Пашићеве владе и тајних војних удружења. Ипак, споменута спољнополитичка димензија никад није у потпуности одбачена.

Србијо, вечна да си!

Овим текстом желимо да подсетимо, да се и данас са поносом сећамо велике епопеје српске војске у првом светском рату. Нека ови написани редови буду у част велике – митске победе, уз невиђено херојство и огромне жртве које је Србија и српски народ подне у рату и поратним годинама разорене нам Отаџбине

Један мали народ са Балкана у том великом светском рату показао је како се брани своја земља, колико се воли слобода, уз дивљење целог Света. Битке на Церу, Колубари, као и Пробој Солунског фронта, налазе се у уџбеницима свих војних школа као примери ратне вештине, јунаштва и храбрости једе војске, али и читавог народа. Сваком Србину треба да је част што припада народу са тако светлом историјом, којом се ни много већи народи Света не могу подичити. За ту златним словима исписану историју Српски народ је дао исувише много жртава и патњи, да би то икада смела заборавити. Стога нашим генерацијама остаје да у част тих великих бранилаца слободе и достојанства кажемо једно велико хвала.

Хвала за све што сте учинили да ми и данас постојимо, поносни што смо Срби.

Србија се сећа својих ратника

Текст „Политике“ у част сећања на победу и деведесет година од завршетка Првог светског рата.

Централна државна церемонија биће одржана у недељу у Народном позоришту и у понедељак крај Спомен-костурнице бранилаца Београда

„Шездесет две хиљаде Срба одлучило је исход рата. Срамота!”

Ове речи надојене бесом, немачки цар Виљем Други навео је у телеграму румунском краљу Фердинанду, пошто је Бугарска потписала капитулацију 29. септембра 1918. године, две недеље после почетка пробоја Солунског фронта и силовитог налета српске војске, чије су борбене акције биле координиране са савезничким француским, италијанским, енглеским и грчким снагама.

Већ 11. новембра капитулирала је Немачка, у Ротонду је потписано примирје, Први светски рат био је окончан.

Овај датум се у низу држава Европе, у Северној Америци и у Аустралији већ деценијама обележава врло свечано, што је био случај и у Србији до 1941. године, али је потом уследила вишедеценијска пауза, да би потрајала до 2000. године. Од тада је 11. новембру опет придат већи значај, али су изостале свечаности какве су, на пример, помпезне параде у Паризу или у Лондону.

По свему судећи, ове године, девет деценија по окончању Првог светског рата, 11. новембар ће у Србији бити обележен врло свечано и радно, снажније него претходних година.

У Министарству рада и социјалне политике најављују богат програм, уз централну државну церемонију, којој ће присуствовати званичници Републике Србије, чланови дипломатског и војно-дипломатског кора, угледне личности из образовања, културе и науке. Ова свечаност ће бити одржана у Народном позоришту 10. новембра у 20 часова, док ће сутрадан, на саму 90-годишњицу окончања Првог светског рата, бити одржан други део централне државне церемоније, крај Спомен-костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату, на Новом гробљу.

У Министарству просвете смо обавештени да је оно прихватило предлог Министарства рада и социјалне политике да 11. новембра у свим основним и средњим школама један час буде посвећен сећању на потписано примирје и крај Првог светског рата пре девет деценија.

Нарочиту пажњу ће несумњиво привући међународни научни скуп „Први светски рат и Балкан 90 година касније”, за који је учешће најавило око 40 водећих светских и домаћих стручњака и познавалаца Првог светског рата.

Већ сада је јасно да би то требало да буде највећи научни скуп из домена хуманистичких наука који ће ове године бити одржан у Србији. Биће то добра прилика да домаћи историчари и истраживачи, уз остало, пред своје колеге из иностранства изнесу и аргументоване тврдње о занемаривању улоге Србије и жртвама српског народа, палим у савезничкој победи 1918. године.

Победа завијена у црно

Људски губици Србије у Првом светском рату били су далеко већи од било које зараћене стране и износили чак 28 одсто укупног становништва

Извор: Александар Недок, Милисав Секулић, Епилог Првог светског рата у бројкама, посебни број часописа „Војносанитетски преглед”, бр. 65 (,,Српски војни санитет 1917-1918’’)

Поводом разговора са унуком маршала Франшеа Д’Епереа, пуковником Кристијаном де Гатином, објављеним 5. новембра у „Политици”, на нашем сајту је освануло реаговање једног читаоца који упућује на интересантан чланак објављен тог дана у француској штампи.

У том прилогу су наведени подаци о жртвама Великог рата, па се наводи да је од 1914. до 1918. године било више од осам милиона погинулих и умрлих и око 600.000 несталих. Од тога су губици Немачке били 1,9 милиона, Русије 1,7 милиона, Аустроугарске 1,54 милиона, Француске 1,4 милиона, Енглеске 869.000, Италије 750.000, САД 116.000 и Белгије 41.000 погинулих и умрлих.

На том списку се није нашло места за Србију, као да и није учествовала у Првом светском рату и као да у односу на број становника у том рату управо она није имала највеће жртве.

Није једноставно одговорити на питање зашто се те жртве игноришу, али нас и то обавезује да подсетимо како је српска победа била завијена у црно.

У опустошеној земљи, како је то својевремено установио историописац Васа Казимировић, „ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак, по прастаром обичају”.

Силно људство је Србија изгубила у Првом светском рату, а о укупним жртвама је у историографији релативно често и дуго расправљано.

Већ је на Конференцији мира у Паризу Србија саопштила податак да је у рату изгубила 1.247.435 људи, што је било 28 одсто од целокупног броја становника 1914. године.

У стенографским белешкама са седница Народне скупштине од 31. маја и 1. јуна 1921. године, нарочито у излагању посланика Животе Милојковића, наводи се да је од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 војних обвезника (готово 50 одсто мобилисаних). Тако велике војне губитке, у односу на број становника, није имала ни једна друга држава учесница рата.

Када је реч о цивилном становништву, губици су износили 845.000, укључујући жене, децу и старије особе. Само је епидемија тифуса 1914-1915. године однела око 360.000 живота.

Када је реч о укупним жртвама, у поменутој скупштинској расправи изнет је већи број жртава (1.356.000) од оног саопштеног на Мировној конференцији.

Када се овим подацима додају и тешки инвалиди, неспособни за самостални живот у мирнодопским условима, губици Србије били су чак 1.511.415 људи. Око 500.000 недорасле деце остало је без храниоца, а често и без оца и без мајке.

Професор др Александар Недок и генерал-мајор у пензији Милисав Секулић, на недавном научном скупу о „Српском војном санитету”, одржаном у амфитеатру Војномедицинске академије, изнели су резултате сопствених истраживања о укупним жртвама Србије у Првом светском рату.

Укупни војнички губици били су 402.435 (као што наводи и Казимировић), а гледано по ратним годинама, 1914. је погинуло и умрло 69.022 официра и војника, до септембра 1915. било их је 56.842, од септембра 1915. до марта 1916. погинуло је и умрло 144.842 официра и војника српске војске, од априла до децембра 1916. године тај број је износио 7.208, године 1917. погинуло је и умрло 2.270 војника и официра, а 1918. њих 7.000.

У болницама у окупираној Србији од 1915. до 1918. године умрло је 34.781 болесних и рањених, а у истом том периоду у заробљеничким логорима умрло је и убијено 81.214 заточеника.

Недок и Секулић се ослањају на већ наведену процену о 1.247.435 убијених и умрлих војника и цивила, изнету на Конференцији мира у Паризу (28 одсто укупног становништва Србије).

Резултати истраживања др Александра Недока и генерала Милисава Секулића говоре, поред осталог, да су посмртни остаци 85.856 српских војника погинулих или умрлих у Првом светском рату расути чак у 18 држава, у 1.815 гробница.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s