Последње писмо краљице Марије Антоанете

Marie_Antoinette_Young2Марија Антоанета (1755 — 1793) је била ћерка царице Марије Терезије, жена Луја XVI. Брак 14-годишње Марије Антоанете и 15-годишњег Луја XVI, унука француског краља је склопљен 16. маја 1770. године. То је било спајање две највеће европске породице Хабзбурга и Бурбона. По доласку у Париз 1773. године Марија Антоанета је примљена са великим симпатијама од грађана престонице. Ипак после неког времена постала је синоним за расипништво што је изазвало велико незадовољство у народу који ју је оптуживао за финансијску кризу државе. Првих година Француске револуције тражила је помоћАустрије за њено гушење. Ухапшена је 1792. године после неуспешног бекства са краљем у Белгију и оптужена за издају, па јој је одрубљена глава.

Последње писмо краљице Марије Антоанете (пред одлазак на гиљотину) на коме се налазе њене сузе упућено сестри њеног мужа, принцези Елизабети од Француске
(Извор: http://teaattrianon.blogspot.com/2007/05/last-letter-of-marie-antoinette.html
превод: Берислав Кангрга)

469px-Marie_Antoinette_under_arrest_by_Oscar_Rex„Теби, мојој сестри којој пишем последњи пут. Управо сам осуђена не само на срамну смрт на начин намењен криминалцима већ и да се придружим твом брату. Невина као он, желим да покажем исту ћврстину у мојим последњим тренуцима. Мирна сам јер немам шта да приговорим мојој савести. Осећам дубоку тугу остављајући моју јадну децу: ти знаш да сам једино живела за њих и за тебе, моју добру и нежну сестру. Ти, која си из љубави све жртвовала да будеш са нама у каквој ситуацији те напуштам.
Сазнала сам из записника на мом суђењу да је моја ћерка ( Мари Тере ) одвојена од тебе. Јао мени! јадно дете. Не усуђујем се да јој пишем; не би примила моје писмо. Не знам ни да ли ће ово стићи до тебе. Надам се да ће једног дана кад стасају бити у могућности да ти се придруже и да уживају у твојој потпуној посвећености. Допусти им да обоје мисле на лекције које ја никад нисам успела да пренесем на њих; да су темељи живота принципи и исправност њихових поступака, а да ће њихову срећу представљати обострана наклоност и поверење једно у друго. Допусти да моја ћерка осети да у њеном добу треба да увек помогне њеном брату чиме би га инспирисало њено искуство и наклоност да му пружи својим саветима. Допустим им, укратко, да осете обоје да у ма којој ситуацији били неће бити истински срећни већ једино кроз међусобну подршку. Нека прате наш пример. Колика је утеха наша наклоност једно за другим дала у нашим несрећама. У тренуцима среће ми смо уживали двоструко јер смо били у могућности да је поделимо са пријатељима; и где може један наћи пријатеље који су пуни нежности и у слози него у сопственој породици? Нека мој син никад не заборави последње речи свог оца које ја понављам недвосмислено; нека никад не тражи да освети нашу смрт.
Palais_de_justice_1858Морам ти изнети једну ствар која је веома болна мом срцу, свесна сам колико бола може дете проузроковати. Опрости му, драга сестро; мисли на његове године и колико је детету лако исказати било коју жељу поготово кад нема разумевања. То ће се десити једног дана, надам се да ће боље осећати вредности твоје привржености и нежности за њих двоје. Преостало је да ти исповедим моје последње мисли. Требала сам изразити жељу да им пишем на почетку мог суђења, али упркос томе што ми нису оставили никакво средство за писање догађаји су прошли тако брзо да стварно нисам имала времена.
Умирем у Католичкој Апостолској и римској вери, мојих очева у којој сам одгајана и коју сам одувек исповедала. Немајући духовну утеху да потражим, незнајући да ли на овом месту има било какав свештеник те конфесије ( и заиста место где сам ја би их изложило превеликој опасности уколико желе да уђу ). Искрено преклињем опрост од Бога за све грешке које сам могла починити током мог живота. Уздам се у Његову доброту да ће Он милосрдно прихватити моје последње молитве као што је све оне током мог живота које сам Њему упућивала да прими моју душу у Његовој милости. Молим за опрост од свих које знам , посебно од тебе, моја сестро за сву ненамерну секирацију коју сам ти проузроковала. Опраштам свим мојим непријатељима зла која су ми начинили. Збогом мојим теткама и свој мојој браћи и сестрама. Имала сам пријатеље. Мисао о вечном раздвајању од њих и њихових проблема је једна од највећих туга коју проживљавам умирући. Нека на крају бар знају да им свој последњи тренутак посвећујем.
Збогом, моја добра и нежна сестро. Нека стигне до тебе ово писмо. Мисли увек на мене. Грлим те свим мојим срцем као што ти чиниш мојој јадној, драгој деци. Мој Боже како се срце кида што их остављам заувек. Збогом!Збогом! Сада морам да се сама позабавим својим духовним дужностима пошто немам слободу. Можда ми доведу свештеника али ја овде протествујем да му нећу рећи ни реч и да ћу га третирати као тоталног странца. “

Exécution_de_Marie_Antoinette_le_16_octobre_1793

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s