НАТО бомбардовање СРЈ- 15 година од „Милосрдног анђела“

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil)[2], у Србији познато као Милосрдни анђео или НАТО агресија, је била завршна фаза Рата на Косову и Метохији, које је трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања босанских Срба у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

Интервенција НАТО пакта је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.

НАТО је 24. марта 1999. године око 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Економски експерти из Групе-17 проценили су штету на око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Током рата са Косова је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом Унмика и Кфора. Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца.

Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласило независност Косова од Србије, што Србија не признаје.

Током агресије оборена су два НАТО авиона (F-117 и F-16), 9 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила.[3]

Позадина

Сукоби ОВК и српских снага безбедности

Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади. Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. Велики преокрет у дотадашњим борбама се десио након покшаја заузимања Ораховца од стране ОВК, након чега је у саме сукобе ушла и ВЈ а ОВК је на том подручју била разбијена. Снаге МУП-а Србије и ВЈ крећу у офанзиву и за месец дана разбијају снаге ОВК са свих важнијих подружија. Свако наступање оружаних снага прате и конвоји избеглица и драматични извештаји западних медија.

САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим изговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао“.

Охрабрена интервенцијом Запада, ОВК је у лето 1998. покренула офанзиву.

Случај Рачак

Као непосредан повод за напад НАТО пакта, искоришћена је акција полиције 15. јануара 1999. године у селу Рачак, где се налазило упориште ОВК, односно припадници батаљона „Садик Шаља“.[4] Тада је током акције дошло до сукоба са припадницима Ослободилачке војске Косова у којем је разбијено упориште и заплењено оружје али надлежни органи неуспевају да зарше увиђајај над страдалима. Током ноћи 15. на 16. јануар полиција није била у селу а 16. јануара долазе припадници Верификационе Мисије на челу са Вилијамом Вокером као и већи број новинара и затичу лешеве по селу а највећи њихов број у јарку недалеко од центра села. Вилијам Вокер то одмах проглашава масакром[5] а снимци и извештаји о масакру одмах обилазе свет. Југословенски званичници демантују да је било масакра. Формира се заједнички форензички тим југословенских и финских форензичара. Иако раде заједно аутопсије над телима, Хелена Ранта на конференцији за штампу 17. марта 1999. године у Приштини каже, како је касније признала под притиском Вилијама Вокера[6], да је дошло до „злочина против човечности“ чиме се потврђује да је дошло до масакра[7]. Овакав закључак, као и медиска кампања, наводе званичнике чланица НАТО да започну ваздушне ударе на СРЈ како би спречили даљу „хуманитарну катастрофу“.[8][9]

Случај Рачак се нашао у оптужници против Слободана Милошевића и генерала ВЈ и полиције али је касније повучен.[10]

Преговори у Рамбујеу

Преговори у Рамбујеу (код Париза) о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца су почели 6. фебруара 1999. и трајали све до 19. марта 1999. године.

Степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и наводи британског шефа дипломатије Робина Кука – који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд – сведоче о разлозима тако скромних резултата у Рамбујеу.

Додатне странице споразума, које првобитно нису објављене у медијима западних земаља, показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела Југославија. Ово је одбацио, не само Милошевић, већ и изабрани југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали. Сматра се чак и да је Блер био већи заговорник бомбардовања него амерички председник Клинтон.[11]

НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, што кроз Савет безбедности УН нису успеле да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије, сталних чланица са правом вета. Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу. Понуђеним споразумом је озбиљно угрожаван суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били „значајан фактор“ у одлуци о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати. Чак су неки страни релевантни фактори накнадно објавили, да им није био омогућен увид у комплетну документацију и да би у том случају исход изгласавања преговарачких пуномоћи њихових изасланика вероватно другачије изгледао [12].

Као разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином „хуманитарна катастрофа“. Масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.[13]

Југославија је на Конференцији изразила спремност да Албанцима пружи широку аутономоију у саставу Србије, али су је они поново одбили. Било је очигледно да конференција није сазвана ради решавања ситуације на Косову и Метохији, већ ради приморавања Југославије да повуче своје војне и полицијске снаге, а да КиМ запоседну НАТО снаге. Овај захтев делегације САД југословенска делегација је одлучно одбила. То је био разлог НАТО-а да почне војну интервенцију на Југославију. Тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић изјавио је крајем фебруара да Југославија неће дати Косово и Метохију „ни по цену бомбардовања“. „Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања“, рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.

Бомбардовање

Почетак

23. марта, Хавијер Солана је издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана, Момир Булатовић, премијер Југославије, прогласио је непосредну опасност од ратног стања. Наредног дана све институције су отпочеле припрему, ради повећања јавне безбедности (штампање памфлета о понашању грађана у случају опасности,…). Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20 часова и 20 минута.[15] Бомбардовање је подручје Косова и Метохије. Током наредних дана бомбардовани су и већи градови Србије и Црне Горе: Београд, Ниш, Нови Сад, Лесковац, Подгорица, Сомбор, Суботица итд[16]. Херцег Нови, Луштица, Обосник, предајници са ТВ и радио антенама и војни објекат.

Ваздушни удари

Генерални секретар НАТО Хавијер Солана 24. марта 1999. године у око 19:30 часова, само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО у италијанском граду Авијану, објавио је да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „Томахавк“. Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери Ф-117А и Б-2. 27. марта, након велике грешке пилота, дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа Ф-117А. То се десило 28. марта и оборен је на висини 8km изнад села Буђановци. Српски радарски положаји су често мењали своје положаје, врло често правили лажне циљеве. У условима потпуне ваздушне надмоћности НАТО пакта Војска Југославије је покушавала да се одбрани уз потенцијал на заштити људства и борбене технике. У априлским данима, погођено је и уништено доста значајних цивилних циљева: сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву,…

  • Један пилот је, наводно не видевши га и са циљем да гађа железнички мост, погодио воз на линији Београд-Солун, оставивши велике жртве.
  • 14. априла и 14. маја, НАТО је наводно грешком у процени са Авакса гађао колону албанских избеглица.
  • 23. априла, НАТО је погодио технички део зграде РТС-а у Београду, убивши 16 радника. Директор РТС-а, Драгољуб Милановић је касније осуђен на вишегодишњу затворску робију, јер знајући да ће до гађања доћи није изместио технику и људе на локацију припремљену за случај рата.
  • 30. априла, бомбардер (највероватније из Луфтвафеових јединица) је са 2 пројектила оштетио телевизијски торањ на Авали, који се касније урушио.
  • 7. маја, НАТО је гађао центар Ниша касетним бомбама, убивши на пијаци већи број цивила.
  • 8. мај – дан „Дипломатског кошмара“ – амерички авион (највероватноје типа Б-2) је погодио зграду кинеске амбасаде, убивши већи број кинеских држављана. Кина је запретила уласком у рат на страни СРЈ, али компромисом након рата, САД су финансијски обештетиле породице погинулих и Кину као државу.

Сукоби на тлу

На Велики петак 9. априла 1999. године почела је Битка на Кошарама. Друга велика операција у циљу покушаја пробоја границе СРЈ из правца Албаније је Операција Стрела која је трајала у периоду 26. мај–10. јун 1999. Током ваздушних удара НАТО пакта константно су вођене борбе на територији Косова и Метохије са припадницима ОВК. Војска Југославије је због притиска вршила константна прегруписавања и покрете трупа. Тако су припадници 252. оклопне бригаде, једне од најјачих оклопних формација у ВЈ, успешно извели пребацивање целокупне бригаде из Краљева у рејон Клине, на Косову. У дејствима против ОВК коришћени су махом старији тенкови типа Т-55 док су модернији тенкови чувани за предвиђену копнену инвазију НАТО пакта.

Окончање бомбардовања и повлачење ВЈ и МУП

Након ангажовања финског председника Мартија Ахтисарија као посредника, Русија је ангажовала свог дипломату, Виктора Черномирдина, а САД Строба Талбота. Нови предлог, њих тројица су лично однели у Београд Милошевићу. Милошевић је на наговор Черномидрина пристао на тај компромис, који је предвиђао прекид рата, под условом да се српске јединици и цивилна администрација повуку са Косова и Метохије и уступе место КФОР-у, јединицама УН-а под командом НАТО-а и УНМИК-а, међународне полиције. Савезна скупштина, Контакт група, Г8 и, коначно, војне делегације Југославије и НАТО-а, које су преговарале у Куманову, Македонија су усвојили предлог, па су операције прекинуте. Бомбардовање је трајало укупно 77 дана.

Последњи гађани циљ на Косову је била касарна у Урошевцу, на коју је у среду, 10. јуна око 19.35 сати испаљено пет пројектила. „Након тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом“, рекао је дежурни у покрајинском центру за обавештавање.

Кумановски споразум

Кумановски споразум је војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага (КФОР) и влада Југославије и Србије.

Стране овог Споразума потврђују документ који је фински председник Ахтисари поднео председнику Милошевићу, а који су одобрили Народна скупштина Србије и Савезна влада СРЈ 3. јуна 1999, који укључује размештање на Косову и Метохији око 45.000 војника, махом из земаља НАТО а под покровитељством Уједињених нација, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства. Стране даље констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.

Посланици Српске радикалне странке су гласали против понуђених решења. Споразум је у Народној скупштини Републике Србије усвојен пре свега гласовима коалиције СПС-ЈУЛ и Српског покрета обнове.

Државни органи влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије схватају и сагласни су да међународне безбедносне снаге (КФОР) буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности УН из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и Метохије и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова и Метохије као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог Споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага.

Отпор Југославије

Агресор је планирао да ће Југославија пружати отпор седам дана, а он је трајао једанаест недеља. Државници водећих земаља и војни команданти изјављивали су да ће бомбардовати само војне циљеве. Међутим, гранатирали су и порушили бројне привредне и цивилне објекте. У току бомбардовања погинуло је 462 војника и преко 2000 цивила, међу којима је било деце, болесника и старих особа. Те жртве командант НАТО снага је назвао колатерална (успутна) штета. У почетку агресије учествовало је на стотине, а крајем рата на хиљаде ратних бомбардера и крстарећих ракета огромне разорне моћи. Кориштена је муниција пуњена осиромашеним ураниијумом[17][18], као и касетне бомбе за бомбардовање цивилних циљева[19][20], што је забрањено по Женевској конвенцији. Југославија је петрпела огромну материјалну штету од преко сто милијарди долара. На територију Србије је бачено око 1000 касетних бомби на 219 локација на површини од 23 хиљаде km².[21][22]. Од завршетка НАТО бомбардовања до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло 6 особа, док је 12 рањено.[23]

Снаге у сукобу

НАТО снаге

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цео НАТО савез (осим Исланда и Луксембурга – који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала из политичких разлога). У списак не улазе нити Мађарска, Чешка Република и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата, мада је пред крај рата на Космет послата нпр. и чешка пољска болница.

Највеће присуство имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада и остале чланице нису имале малу улогу у агресији.

НАТО се ослонио на познату двофазну тактику, примењену у Заливском рату, која подразумева брзу неутрализацију војних објеката у првој, односно уништење других објеката у другој фази. Пре рата, Ремзи Кларк је приликом посете Србији поменуо и трећу фазу, која подразумева напад и на цивилну инфраструктуру, уколико се не испуни политички циљ.

ОВК

Снаге ВЈ

Војска Југославије у овом рату је технички и бројчано била знатно инфериорнија страна. У марту 1999. године Војска Југославије је имала око 100.000 војника. Од тог броја су 40% чинили војници на одслужењу војног рока. Војска је у свом саставу имала три вида: копнена војска, ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана и ратна морнарица.

Копнена војска је била организована у три армије и један корпус. Прва армија је покривала северни део земље и команда јој се налази у Београду. Друга армија је покривала југозападни део земље и команда јој се налази у Подгорици. Трећа армија је покривала централни и јужни део земље, а команда јој се налази у Нишу. Корпус специјалних снага у стању да по потреби дејствује на било ком месту. Копнена војска је располагала са 1016 тенкова (од чега 230 модерних М-84 и 65 Т-72), 767 оклопних возила пешадије, 38 БРДМ-2 оклопно возило за извиђање, 475 хаубица 105mm и 122mm, 180 топова 130mm, 75 самохотки 122mm и 132 самохотки 152mm и 155mm.

Последице

Војни губици

Према званичним информацијама, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона F-15, британског Херјера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:

  • 27. марта Југословенска ПВО срушила амерички „невидљиви“ бомбардер F-117 Ноћни соко, што је прво обарање таквог авиона стелт технологије. Пилот Дејл Зелко[24] (тада Потпуковник) спасен 6 сати након обарања. (види Обарање F-117 код Буђановаца).[25]
  • 26. априла у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач, током тренажне мисије. Двојица пилота повређена.
  • 1. маја пао амерички АВ-8Б Харијер услед механичког квара при слетању на носач авиона.
  • 2. маја амерички F-16 срушен западно од Београда. Пилот Дејвид Голдфајн (тада Потпуковник) спасен.[26]
  • 5. маја у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач. Двојица пилота погинула.

Осим ових губитака, треба додати обарања 9 беспилотних летелица (УАВ), 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. Тадашње власти у Београду су говориле о обарању више десетина авиона, што никада није потврђено од стране НАТО пакта, иако су руски извори неке од тих обарања потврдили незванично. Током агресије заробљена су три маринца америчких снага. Остаци срушених авиона F-117, F-16, беспилотних летелица и крстарећих пројектила изложени су у Музеју ваздухопловства у Београду.

Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО и стратегијске групације РВ и ПВО, према оцени услова и елемената гађања су погодиле и још 36 авиона и 2 хеликоптера. Остаци ових погођених летелица нису пронађени на простору СРЈ.[27]

Непотврђени губици НАТО-а

  • 26. априла два авиона типа Г-4 Супер Галеб, полетела са аеродрома Голубовци, прелетели границу са Албанијом и бомбардовали шире подручје аеродрома Ринас поред Тиране. Том приликом уништено и оштећено 12 хеликоптера типа АХ-64 Апач.

18.04.1999. године ударна борбена група од 9 авиона је узлетела да изврши бомбардовање аеродрома у Тузли. Група се састојала од једног јуришног авиона Г-4 Супер Галеб, шест јуришних авиона Ј-22 Орао и два ловачка авиона МИГ-21. Напад је организован незванично и на иницијативу пилота који су у нападу учествовали. Напад је водио мајор Стеван Живојин Гавриловић летећи на авиону Г-4 Супер Галеб, а све је организовао мајор Михајло В. из Крагујевца, летећи на једном од Орлова. Напад је започет са аеродрома Поникве у близини Ужица око 120 километара далеко од Тузле. Наши авиони су пратили руту која их је водила поред границе Југославије и Босне летећи на висини од 800 метара. Границу су прешли између Братунца и Зворника.

Неколико минута пре почетка напада ударна група је обавештена да су примећени од стране НАТО снага и саветовано им је да се одмах врате назад. Но, пилоти из ударне групе су одбили да се врате и наставили су према предвиђеном плану напада. За време приласка аеродрому Тузла наши авиони се нису срели са претњама са земље или из ваздуха. Радар на Тузланском аеродрому није радио због техничких проблема (неки извори кажу да је у питању била саботажа на радару). У то време се знало да је поред оштећених авиона на аеродрому такође једна група од осам до десет НАТО авиона који су стигли да би вршили нападе на циљеве у Југославији.

Група од четири НАТО авиона је откривена на крају аеродрома како покушава да узлети. Водећи Г-4 Супер Галеб је избацио бомбе на групу остећених НАТО авиона који су стајали са десне стране писте. Три Орла су учинила исто, а остала три Орла су извела прецизан напад док су два МИГа-21 штитила групу у случају да се неки од НАТО авиона успе подићи у ваздух.

Један од авиона Орао је погођен и уништен НАТО ракетом земља-ваздух док је један МИГ-21 који је такође погођен НАТО ракетом успео да изведе принудно слетање 10 километара далеко од аеродрома Поникве. Губици НАТО-а су 17 уништених авиона (не зна се колико од њих је већ било оштећено, а колико оперативно) и 3 спасилачка хеликоптера. Наши губици су један уништени авион Орао и један оштећени авион МИГ-21.

Као освету за Тузлу три дана узастопно НАТО авијација је гађала Ужице и његова околину па и сам центар Ужица, када је са три пројектила погођена главна пошта у центру града. Многима је било чудно тако жестоко бомбардовање Ужица и његове околине а посебно је било чудно разарање поште јер је то једина пошта која је погођена, поред оне у Приштини, од почетка агресије. Био је то бес и освета „Милосрдног Анђела“ за тешке губитке на Тузланском аеродрому.

Материјална штета

Процењена материјална штета током НАТО бомбардовања износи (по проценама Економских експерата из Групе-17) око 30 милијарди долара. Током бомбардовања је уништено много мостова, индустријских постројења, много цивилних објеката, јавних објеката и предузећа, касарни и војних инсталација. Треба посебно напоменути рушење Авалског торња[28], зграде Радио Телевизије Србије[29], петрохемије у Панчеву[30], гађање Жежељевог моста[31], фабрике аутомобила Застава из Крагујевца[32], зграде Генералштаба[33] у самом центру Београда, амбасаде Републике Кине[33] и многе друге цивилне циљеве.[34]

Цивилне жртве

У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз код Грделице[35] 12. априла (11), на колону албанских избеглица на Косову[35] 14. априла (75), на зграду РТС-а у Београду 23. априла (16), на Сурдулицу 28. априла (16), на путнички аутобус код места Лужани 1. маја (23), на Ниш касетним бомбама 7. маја (20), и на крају најтежи напад на цивиле, 14. маја на другу колону албанских избеглица крај Призрена, са 87 мртвих.

Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и САД. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде. НАТО савез је ову наводну грешку оправдао „застарелим мапама“.

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника.[36][37] (види Муниција са осиромашеним уранијумом)

Филмови о НАТО бомбардовању

  • Небеска удица
  • Рат уживо
  • Пад у рај

Легитимитет НАТО бомбардовања

Џејми Шеј, потпарол НАТО пакта, постао познат због употребе фразе „колатерална штета“

Агресија је извршена без одлуке Уједињених нација, чиме је прекршена њена Повеља, али се агресори на то нису обазирали. Неке су државе, међу којима су и чланице Савета безбедности, Русија и Кина, дигле свој глас против агресије, али нису хтеле помоћи Југославији.

Завршетак бомбардовања

Агресија је прекинута 10. јуна 1999. Од тог дана је Југославији је Резолуцијом Савета безбедности загарантован суверенитет и територијална целовитост на целом простору, укључујући и Косово и Метохију. Југославија се обавезала да привремено повуче своје војне и полицијске снаге са Косова и Метохије. Војно-техничким споразумом између КФОР-а и Војске Југославије регулисан је начин провођења Резолуције Савета безбедности. На КиМ стигле су снаге КФОР-а.

У већини градова Србије, пошто је РТС јавила да је агресија НАТО-а против СРЈ завршена, грађани су масовно изашли на улице, пуцајући из пиштоља и аутоматског оружја, бацајући петарде, а чули су се и звуци труба и пиштаљки.[38]

Референце

  1. ^ A historical overview of Operation Allied Force.
  2. ^ Bonnén, Preben (2003). Towards a common European security and defence policy: the ways and means of making it a reality. LIT Verlag Berlin-Hamburg-Münster.
  3. ^ Генерал Спасоје Смиљанић: Агресија НАТО – Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине, друго издање, Београд, 2009. страна 409
  4. ^ Политика: Акција Рачак пример за „специјалце” и повод за бомбардовање Србије (Душан Телесковић) 15. јануар 2009.
  5. ^ Време: Трагедија у Рачку (Зоран Б. Николић) 23. јануар 1999.
  6. ^ Изјава Хелене Ранта у документарном филму „Крај – осуђени на прогонство“
  7. ^ Guardian: Recak report finds Serbs guilty (Chris Bird) 18. mart 1999.
  8. ^ Two key events in preparation of public opinion for the the bombing
  9. ^ Clinton Voices Anger and Compassion at Serbian Intransigence on Kosovo
  10. ^ Сенсе: Без оптужби за Рачак, Падалиште и Дубраву 08. април 2009.
  11. ^ John Kampfner: Blair’s wars, London 2003
  12. ^ Шта је стварно знао Јошка Фишер (Дрезднер Блат, 23. април 1999.)
  13. ^ [1]
  14. ^ Генерал Спасоје Смиљанић: Агресија НАТО – Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине, друго издање, Београд, 2009. страна 67
  15. ^ НАТО архива, конференција за штампу 25. март 1999
  16. ^ Агресија на Југославију, Глас Јавности, 25. март 1999.
  17. ^ http://www.vreme.com/arhiva_html/523/10.html
  18. ^ http://members.tripod.com/DUinYU/du_srpski.htm
  19. ^ http://www.blic.rs/hronika.php?id=4040
  20. ^ http://www.wsws.org/sh/1999/maj1999/nato-m15.shtml
  21. ^ B92.net: Koje su oblasti zagađene bombama
  22. ^ B92.net: NATO dao spisak o kasetnim bombama
  23. ^ http://www.blic.rs/reportaza.php?id=14914
  24. ^ http://www.nationalmuseum.af.mil/news/story.asp?id=123027457 Only stealth fighter pilot shot down during combat to speak at museum
  25. ^ http://www.jak.org.yu/PRILOZI/2obaranja2.htm
  26. ^ http://www.f-16.net/news_article2167.html Holloman commander recalls being shot down in Serbia, 7. фебруар 2007
  27. ^ Генерал Спасоје Смиљанић: Агресија НАТО – Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине, друго издање, Београд, 2009. страна 409
  28. ^ http://www.vreme.com/arhiva_html/vb9/1.html
  29. ^ http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/1999/04/24/glavne-vesti.html
  30. ^ http://vojvodina.srbija-info.yu/posledice/privreda/hip_petrohemija_pancevo.htm
  31. ^ http://www.dnevnik.rs/arhiva/24-03-2004/Strane/hronika.htm
  32. ^ http://www.svetlost.co.yu/arhiva/99/185/185-2.htm
  33. ^ 33,0 33,1 http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/1999/05/09/glavne-vesti.html
  34. ^ http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/1999/04/28/glavne-vesti.html
  35. ^ 35,0 35,1 http://www.vreme.com/arhiva_html/vb6/2.html
  36. ^ [2]
  37. ^ [3]
  38. ^ Специјални додатак Вечерњих новости поводом 55. година, 48. стр.

Документарни филмови, фељтони, анализе

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s