Операција „Хајка“

Операција „Traibjagt“, односно „Хајка“, била је највећа коју су Силе осовине спровеле у Србији током 1944. године.

Прва немачка офанзива у Србији 1944. години названа је „Traibjagt“ („Хајка“), а изведена је против Смедеревског корпуса, Горске краљеве гарде, Церског и Мачванског корпуса Југословенске војске, односно Дражиних четника. Немци су употребили делове Петог моторизованог СС полицијског пука и „Бранденбург“ дивизије, бугарске и љотићевске јединице.

Напад на Смедеревски корпус почео је 15. фебруара. Ова јединица, којом је командовао капетан Живан Лазовић, опкољена је од стране љотићеваца, Немаца, Бугара и белоруса (белогардејаца) у атарима села Азања и Селевац. Због равнице, пруга и велике концентрације осовинских трупа, долина Велике Мораве и Подунавље били су веома неповољни за четничку акцију. „Стварно услови за рад у овом корпусу су скоро немогући“, извештавао је начелник штаба Смедеревског корпуса, капетан Младен Радовановић, 9. априла 1943. године, пошто су Немци ликвидирали још једног команданта корпуса.

Пре доласка капетана Лазовића Немци су убили чак четири повереника за смедеревски крај или команданта Смедеревског корпуса: капетане Боривоја Јовановића и Радоша Вучелића и мајоре Владислава Додића и Прокопија Главичића. Зато се антиосовинска акција Смедеревског корпуса састојала пре свега од покушаја да се на било који начин заплени муниција, док је главна оштрица борбе усмеравана на сузбијање комунизма. Све оно што је за четнике представљало неповољан стратешки положај, љотићевцима су, на другој страни, биле погодности, нарочито концентрација Немаца уз пруге.

Четници су настојали да спрече ширење љотићеваца на околна села, о чему, примера ради, сведочи следећи извештај капетана Р. Ђорђевића, команданта Подунавске групе бригада Смедеревског корпуса, капетану Лазовићу, од 21. јануара 1944. године: „Свакодневно су стизале жалбе на терор који врше љотићевци у с. Михајловцу и Врбовцу. До јуче сам то могао да трпим јер сам се надао да ће једном престати, али јуче сам извештен да је са истим терором продужено. Због тога сам донео одлуку да их протерам из Михајловца и јуче око 19 часова сам их напао и протерао. Било их је око 70 са осам пушкомитраљеза и под жестоком борбом су одступили у правцу Смедерева. На нашој страни мртвих и рањених није било, за њих не знам. Неколико се љотићеваца предало. Утрошак муниције: више је заплењено него што је утрошено. После борбе народ нас је са великим симпатијама дочекао… Морал код војника је био већи него у борби са комунистима.“

С друге стране, љотићевци су често прогањали, хапсили и убијали четничке присталице. Тако, капетан Лазовић 15. фебруара 1944. године извештава Дражу: „Љотићевци из Раче напали су ноћас, између 14. и 15. фебруара, сеоску стражу у Баничини и убили поднаредника Божидара Суботића. По убијању стражара побегли.“ Лазовић се следећи пут јавио недељу дана после почетка велике осовинске операције, 22. фебруара, овим радиограмом: „Борба са љотићевцима и Немцима и Бугарима престала. Бригаде су се разишле свака на своју територију по одељењима. Муниције нестало. Предузео сам мере да опљачкам комору из Велике Плане за Паланку када добровољци (љотићевци – прим. аут) буду вукли друмом.“

Детаљан извештај Лазовић је поднео 10. марта. Он најпре подсећа на „успешно вођене борбе са партизанима у области Београда“, током новембра и децембра, после којих је својим јединицама дао краћи одмор. Затим пише о намери да изведе једну већу акцију у области Смедерева, „ради уништења и последњих остатака разбијених партизанских јединица“. Спремајући се за ову акцију, штаб Смедеревског корпуса је уочио како су „и на страни непријатеља отпочеле извесне припреме“. Наиме, Немци, Бугари и љотићевци су у овој области концентрисали велике снаге.

Међутим, „према држању како Немаца тако и добровољаца“, Лазовић није био сигуран да ће се та акција уперити против Смедеревског корпуса, па је наставио припреме за уништење комуниста. Он даље пише: „У вези с овим издато је командантима бригада наређење за рад и отпочело се са концентрацијом наших снага на просторији с. Азања – с. Селевац. У времену кад су Немци, Бугари и добровољци отпочели изненадну акцију против наших јединица у овом простору, на просторији с. Азања – с. Селевац биле су сконцентрисане 2, 3, 6, 4. и 8. бригада овог корпуса, под командом пешадијског капетана друге класе у пензији Божидара Лазаревића.“ Дакле, на једном месту нашло се пет бригада Смедеревског корпуса, а сам Лазовић тада, због болести, није био са јединицом.

У документима нема података о бројном стању корпуса у ово доба. Према извештају једног официра послатог у инспекцију, ујесен 1943. године, Лазовић је „створио корпус јачине око 700 пушака и 24 пушкомитраљеза“.6 Бројно стање јединице стално се повећавало и формиране су нове бригаде – укупно девет, сврстаних у три групе бригада. Фебруара 1944, корпус је свеукупно имао вероватно око 1.500 људи под оружјем, што значи да се у осовинском обручу нашло њих око 1.000 (пет од девет бригада). Лазовић потом пише да је, захваљујући пругама, појачање постојећим непријатељским снагама стигло „доста неопажено и изненада“.

То су, према овом Лазовићевом извештају, биле следеће снаге:

– У Смедеревској Паланци 4. љотићевски пук, под командом капетана Вука Влаховића. Бројно стање ове јединице Лазовић процењује на 3.000 људи, наоружаних пушкама, митраљезима и минобацачима.
– У Рачи крагујевачкој 1.500 љотићеваца, под командом поручника Никића. Никићева јединица била је појачана људством 2. љотићевског пука (појачање је Лазовић урачунао у бројку од 1.500).
– У Малој Крсни и Марковцу налазиле су се љотићевске посаде од по 50 људи.

На овом месту Лазовић закључује: „Према томе у целој овој акцији тежиште је било пренето на добровољце, који су чинили и гро снага. И зато се овај напад може сматрати као почетак серије борби добровољаца против јединица Југословенске војске у Отаyбини.“

Командант Смедеревског корпуса потом даје распоред осталих осовинских трупа које су учествовале у операцији:

„- Смедерево – 800 Немаца, а у рафинерији Смедеревској 100 Немаца.
– В. Плана – 300 Немаца, 100 Бугара и 480 Руса (белогардејци из састава „Руског заштитног корпуса Србија“ – прим. аут).
– Младеновац – један батаљон Бугара и 250 Немаца.
Поред овога – с. Глибовац 210 Немаца, с. Скобаљ – 400 Немаца, с. Ратари 500 Немаца, с. Башин 100 Немаца.“

Лазовић потом набраја посаде на околних осам железничких станица, које су бројале од 20 до 80 Немаца. Напад је почео у зору 15. фебруара са свих страна – кренуле су чак и немачке посаде са железничких станица. Лазовић пише да су четници били „делимично изненађени“, али да су се „убрзо снашли и прихватили борбу“, настављајући: „До овог изненађења долази углавном због доба дана кад је отпочео непријатељски напад, слабе прегледности због магле која је покривала терен у раним јутарњим часовима и што су непријатељске јединице користећи терен покривен снегом употребиле беле плаштове за прикривено привлачење.

Наше јединице и поред овога успевају да се из овог првог обруча који им је доносио уништење срећно извуку и повуку према с. Селевац. Капетан Лазаревић са потчињеним командантима бригада доноси одлуку да се на положајима у околини с. Селевац прими борба и издаје наређење командантима бригада да заузму положаје за борбу. Јединице под командом капетана Лазаревића заузимају следећи распоред: центар капетан Лазаревић са својом бригадом; десно од њега капетан Радојевић са 4. бригадом; на десном крилу 2. бригада под командом капетана Кочића; лево до капетана Лазаревића 3. бригада под командом поручника Живојиновића; на левом крилу 8. бригада под командом поручника Докмановића.“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s