ЗАВЕШТАЊЕ О ЗЕМЉИ – СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ

Завештање ЗЕМЉЕ

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.
Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на север и са севера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запоседну поља и шуме, реке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја света на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави делови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале реке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају света, а умирали на другом крају света. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали где су летовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, реке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живели пре њиховог доласка и онима који су преживели после њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сејати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу семе оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино. Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увек изнова рађа и храни. Земља је вечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и реке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

Реч Стевана Немање (Стефана Немање – оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање“, писца Милета Медића).

Advertisements

1 Comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s