Владимир Ћоровић, СЛОВЕНИ, НАРОД СА СЕВЕРА

Словени, чија су се најстарија седишта налазила у подручју данашње источне и јужне Пољске и југозападне Русије, припадају индо-европској заједници. Они представљају крајњу североисточну групу народа те припадности. Антрополошки тип старих Словена није сасвим поуздано утврдјен. Сигурно је само то да смо у већини били долихокефали и да смо имали претежне особине нордијске расе. Византијски писци описују дунавске Словене као високе и јаке људе. Сам цар Маврикије чудио се, једном приликом, величини њихових телеса и развијености удова. Прокопије вели за њих да им је боја косе била ридја. То потврдјују и арапски писци, који Словене уопште пириказују као румене и русе косе. Један арапски писац био је чак и сам прозван Словеном зато што је био зарастао, светле косе и модрих очију. Плави тип људи није само карактеристика Словена, него северних народа уопште.

Словени су неустрашиви и ратоборни пише Ибрахим ибн Јакуб, и кад међусобно не би били несложни ради многоструког разграњивања њихових племена и расцепрканости њихових братства, не би се ниједан народ на земљи могао са њима мерити по снази. Нарочито се хвали њихова издржљивост. Несвикли на неко нарочито благостање, они, по Стратегикону, „лако подносе и врућину и студен и мокрину тела и оскудицу намирница“.

Сам цар Константин Порфирогенит навео је једно причање које је несумњиво српско-хрватског порекла, а састоји се у овоме: да су Хрвати дошли на југ из Беле Хрватске, а Срби из Беле Србије (Бојке). На основу подробних испитивања Хауптмана данас се може сматрати као утврдјено да се Бела Хрватска налазила на подручју горње Одре и Висле у такозваној Малој Пољској, а Бела Србија северније и северозападније од њих. За стару постојбину Срба казује Константин Порфирогенит, у свом важном спису „О управљању државом“ , да Срби „потичу од некрштених Срба, прозваних и Бели Срби“. Велико словенско племе беху и Хрвати. Они су населили западни део Балканског полуострва. Врло блиски Србима, они су код старих писаца замењивани више пута. Код грчких писаца XI и XII века налазе се изричито овакве реченице: „Народ Срба, које зову и Хрватима“ (Скилица), или „Народ Хрвата, које неки зову и Србима“ (Зонара).

Словенске групе стизале су на Балкан са разних страна целокупног словенског подручја. Словенска продирања и насељавања на Балкан трајала су више од једног века. И стога би било погрешно говорити о једној или две сеобе на Балкан. Уместо тога треба употребљавати трајни глагол насељавања, јер је то насељавање ишло годинама, са већим или мањим масама, свеједно да ли у облику упада, ратних похода или мирних плављења. Значи да су Словени стигли на Балкан у току друге половине V и на почетку VI века, а током прве половине VII века колонизација Словена је већ углавном била свршена ствар. Што значи да је досељавање трајало од друге половине V века па све до прве половине VII века.

Сељења Словена имала су, углавном, два главна правца. Једни су силазили уз обале Црног мора, преко Дњестра и Серета, у данашњу Румунију, а отуда на Дунав. Друга словенска племена су силазила у панонску долину преко Карпата. Нека од тих племена позната су нам по имену. Теофан изричито спомиње Северце. Један део овог племена допро је до Грчке, где у Епиру још увек постоји успомена на њих у имену Севрани. У Чешкој је постојало племе Дечана. Можда се у нашем називу Дечана очувао траг једног племенског назива. За Србе (Сораби) кажу Ајнхардови анали, 822. године, да заузимају велики део Далмације. Њих Порфирогенит, један век доцније, описује као господаре и становнике подручја од Раса све до Пливе и Цетине. Српских колониста било је и по грчким областима, судећи по називима Сурпи и Сербохија у Тесалији, Сербијаника у Коринту, Сербон у Аркадији и др.

На југу Балканског полуострва допрли су Словени са својим већим насељима чак до Пелопонеза. Словени су били врло експанзивни. Њихова насеља хватају у VII веку од Црног мора па све до баварске границе. На истоку, измедју Дунава и Балкана, Словени у првој половини VII века, станују у толиком броју да се читава област назива Словенском.

Првобитна отаџбина Словена на северу била је пуна шума и вода. И само име „Словен“ је у вези са тим и означава људе који живе око река. Словени су доиста били врло вешти у животу на води. Они мајсторски граде ладје; сами су одлични бродари и то и мушкарци и жене. Насеља Словена леже уз реке а непосредно око њих су шуме. У прелажењу река вештији су од свих људи. Одлично издржавају у води. На својим ладјама Словени се смело отискују врло далеко и допиру чак до Кикладских острва.

За порекло наших старих насеља говоре и топономастичке паралеле. Позната је појава да се код досељеника често јављају имена њихових предјашњих области. Стога, по свој процени, није случајно што имамо Млаву код нас и у Пољској; Дунајец у Херцеговини и Дунајец у Галицији; Одру и код нас и у Шлеској; Свитаву у Босни и Моравској; Пчињу у Јужној Србији и у Шлеској; Мораву по целом нашем подручју од севера до југа и сл. На колико се само словенских страна креће назив Кијев! У старој постојбини Словени су имали своја села очувана у топономастичким називима по свим словенским земљама као „вес“ и „вас“. Опште је познат и назив село, истина првобитно само у појму несталног или појединачног насеља. „Кућа“ је била у употреби код свих Словена, а посебно је у њој поштовано „огњиште“. Реч „дом“ је исто тако опште позната. „Град“ је било првобитно само оградјено место за склониште; после се развио у средиште жупе. Саставни делови куће, тј. кров, стреха, слеме, клет, стена, праг, двери, врата, па чак и окно, опште су словенске ознаке, иако неке од њих као „кров“ нису домаћег порекла („кров“ од старонорвешке речи „хроф“). Нарочито је велики утицај нордијских елемената на кућну културу Руса. Име словенског великог племена Руса дошло је од нордијског Рус, које је узето из финске ознаке Шведа.

Словенски језик писмено је утврдјен на једном дијалекту тек у IX веку после Христа. Словенски језик има врло много сродних црта са балтичким језицима, литванским и летонским као и са изумрлим пруским. Из прасловенског језика развиле су се, углавном, три велике словенске језичне скупине, према географском ширењу појединих племена, према гласовно-физиолошким особинама својих носилаца и према културном утицају суседних племена. Западна група је чешко-пољска са кашупским, лужичко-српским и готово изумрлим полапским; источна је руска; трећа је група јужнословенска. Сродност и сличност словенских језика је врло велика; много већа него сродност и романских и германских. Разлога за то има више. Први и најодлучнији јесте тај што су Словени дуго живели у једној непрекинутој маси, груписани на терену недељеном великим морима. Други, врло важан разлог је тај што словенски елемент није ушао у онакве „амалгамирајуће процесе“ са тудјим елементима у какве су улазили на југу Дако-Романи, или на западу Англо-Саси-Нормани, него је, изузевши донекле Бугаре одржао углавном чист свој етничко-лингвистички карактер. Трећи разлог је тај што је свест о словенској заједници била доста жива и што су везе између појединих племена и народа трајале дуго с’ уверењем о етничкој припадности. Сви словенски језици или наречја одржали су верно и чисто до сада стари заједничко-словенски језички тип, истина са различитим губицима или модификацијама.

У својој новој отаџбини Словени се углавном одају земљорадњи, којом су се бавили и у старој постојбини. Стратегикон истиче богатство њихових амбара, нарочито у житу и просу. Уосталом да су стари Словени, као добри земљорадници, познавали више врста жита сведоче њихови заједнички називи: жито, влат, клас, зрно, пшеница, овас, јечам, просо, раж и назив гумно. Њихову реч „рало“ преузели су Немци, а вероватно и реч „плуг“. Читава Румунска пољопривредна терминологија, изузевши опште речи као „орати“, словенскога је порекла. Исто тако и арбанаска, нпр. арбанаси немају свога израза за „косити“. Они говоре за овај појам словенски израз (ме косит). У области грчкога језика констатовани су словенски пољопривредни изрази чак у Пелопонезу. Од Словена примили су опет Немци нарочито много речи за крзна, којима су Словени били богати. И иначе су врло тесне везе измедју Германа и Словена на читавој западној граници старих и нових насеља. Германског порекла су код Словена многе речи западне културе, нпр: кухиња од старонемачког „куцхина“, крист, затим реч „црква“, мач долази од готског „мекја“, шлем од старонемачког „хелм“. Онда речи материјалног промета као што су: купити, плата, царина, као и ознаке за новац, дошле су Словенима преко Германа. Словени су дотад вршили трговину обично заменом.

Од домаћих животиња стари Словени знали су за говеда, чак и бика и бивола, овцу, барана, брава, козу, свињу, коња, осла и пса.

Храна Словена била је доста разноврсна. Жито су млели на камене ручне жрвње или на водени млин, да добију брашно. Хлеб је био познат свим словенским племенима. Од поврћа знали су сви за: репу, сочиво, грах, лећу, боб, лук па чак и за мак. Служили су се и сољу. Од воћа су познавали: јабуку, крушку, вишњу, трешњу, шљиву, праску и орах. Знали су сем тога и за дињу и тикву. Млеко и од њега сир опште су позната ствар.

Словени су се, наравно, поред правог богатства риба у њиховим водама бавили риболовом. Као доказ за рибарско занимање може послужити реч „мрежа“, заједничка свим Словенима.

Пчела је била пажена код свих наших племена и њен мед цењен и код странаца. Старим баварским манастирима додељивани су увек словенски пчелари као највештији. Од меда се правило опојно пиће-вољена медовина. Вино је ушло рано у обичај код свих Словена, а биће и да се производило у јужним деловима старе постојбине. У новој га је отаџбини, на Балкану, било доста.

Код Словена се доста спомиње љубав према музици. Арапски писци спомињу како Словени познају више врста инструмената и са струнама и за дување. Опште је позната свирала као и гусле. Та врста инструмената и сва традиција уза њу постали су најбитнији елеменат духовне културе нашег народа.

У религиозном погледу стари Словени су били пагани. Несумњиво је опште познат Перун, бог силног удара и грома. Заклетве у старој руској држави чињене су и име Перуна. Код Јужних Словена је очувано име Перуново нарочито у топономастици, и то најчешће за имена висова и брда, и можда у ватреном цвету „перуници“. Бог Сварог, за кога један извор Поланских Словена каже да се „части и штује мимо друге“ и да је први медју боговима, познат је и под именим Сварожић. Он је бог огња, а његов син Дажбог бог Сунца. Од нижих божанстава одржале су се у народном веровању, све до данас виле. Народне песме знају за виле Бродарице и за виле Нагоркиње. Прве се налазе уз воде и језера и врло су опаке, друге су виле горске, необично лепе и изванредне певачице. Оне подсећају на музе на Хеликану, које по ведрој слици играју и певају у планини око извора. Оне су видовите, имају пророчки дар, знају сва горска врела и све траве. Често помажу јунацима и сестриме се са њима, понеке се и удају за јунаке, али на силу. Медјутим, суревњиве су, ћудљиве, и врло опасне, када човек нагази на њихово коло, или када је сувише индискретан. Изричито је забележено народно веровање да „није сваком дато да их може видети“. Осим тих вила, народ још верује у Рођенице и Суђаје, суђенице које одређују људску судбину.

Нека Словенска племена су веровала да се код њих „сваке године једанпут свако за неколико дана претвори у вука, па се опет враћају у старо обличје“. Отуда је дошло и чудно име-вукодлак. Данас се код нас вукодлак изједначио са појмом вампира, а замена је дошла услед тога што се, као у старим германским скаскама, веровало да се душе селе и да умрли људи узимају вучји облик. Исто тако је веома раширено веровање у домаће заштитне духове, који могу бити и људи и животиње, а нарочито змије кућнице. Код Литванаца, Пољака, Чеха, Срба и Хрвата то поштовање кућне змије било је готово општа појава, убити њу значило је не само несрећу за читаву породицу него и саму смрт домаћинову.

Као народи природе, Словени су нарочито поштовали небеска тела, комете, звезде а нарочито Сунце и Месец. За помрачење Сунца и Месеца чврсто се веровало да предсказују неке велике катастрофе.

Црква је код Словена врло стара, хришћанство је доцније појачано, али је задржало неке основне паганске особине. Народ бира поједине свеце као своје заштитнике, као некад богове, и обраћа се њима као правом божанству. Приморске цркве пуне су разноврсних прилога које спасени морнари приносе свецима, нарочито Св. Николи, које су зазвали у невољи и којима су се обавезали. Позната су у Херцеговини и Црној Гори заветовања – Св. Василију Острошком, у Источној Босни – Чајничкој Красници, а у Хрватској – Марији Бистричкој. Непосредан пример старих празничких жртвовања код нас очуван је у обичају бадњака и божићне веселице или печенице. На темељима грађевина је још увек обавезна животињска жртва, нарочито овна или петла. Мртваци су код старих Словена понекад спаљивани, нарочито се тај обичај одржавао код Руса и Литванаца. Сахрањивање је дошло у обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и раније, судећи по остацима старих гробљишта.

Као земљораднички народ, и Словени су имали развијен култ земље којој су дуговали све. Као што је код Грка земља „мајка свега“, тако је код Словена „земља мати наша“. Наш народ, према једном саопштењу из далматинске Буковице верује да је Бог створио земљу „као мајку која све притеже у своја недра, одакле је све и изашло“. Недостојним синовима земља за казну измеће кости, и то је најтежа осуда.

У Бољевачком срезу у Србији постоји обичај да се на дан Св. Јована или на Богојављање иконе и крстови носе на реку и да се ту перу. В. Чајкановић са разлогом види у томе остатак старог обичаја купања идола, познат под латинским називом „лаватио“ пошто се то врши одредјеног дана и на одредјеном месту. Рок купања је врло карактеристичан. О Богојављању се завршава низ „некрштених дана“, после којих је потребно ритуално чишћење. Такав обичај, очевидно, Срби нису могли примити из хришћанства; он речито говори да су иконе замениле раније идоле, који су се називали „болвани“, „балвани“.

Стари извори кажу нам да су стари Словени поштовали извесна дрвећа и камење. Поштовали су посебно дуб, храст и липу. За орах се верује да се на њему купе вештице и да може бити сеновит. Од цвећа се нарочито негује и поштује босиљак, „божји цвет“.

Језичка култура и општи степен словенске цивилизације у доба око VIII века беху већ прилично развијени. Постојале су речи и изрази и за доста суптилне појмове. Најбољи доказ за то је тај да је превод Светог писма у IX веку био потпуно могућ на том језику и да се, изузимајући извесне тананости којима је обиловао најкултурнији језик тога времена, готово сав грчки лексикални, па чак и фразеолошки део дао изразити словенски.

Словенски дошљаци били су културно активнији и индивидуалнији од извесних племена која су затекли на Балкану, и показали су већ тиме да су елеменат који ће новој средини и хтети и моћи дати извесна обележја својих особина.

Биографија

Владимир Ћоровић је рођен 27. октобра 1885. године у Мостару, у познатој српској трговачкој породици. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1904. Владимир Ћоровић се уписао на Бечки универзитет, где је студирао словенску филологију, археологију и историју. Професори су му били чувени слависти Ватрослав Јагић, Константин Јиричек и Милан Решетар. Ћоровић је био врло активан у Српском академском друштву „Зора“, о коме је 1905. године објавио књижицу. Тезом о Лукијану Мушицком, докторирао је у Бечу 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену (1908 — 1909) код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Неко време је боравио у Паризу и Болоњи, где је истраживао старе словенске рукописе.

Од септембра 1909. године Ћоровић је живео у Сарајеву, радећи најпре као кустос, а затим као управник библиотеке у Земаљском музеју. Тада је почео период његовог врло снажног, интензивног и разноврсног научног и књижевног рада. Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најпре осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском светске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, где је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“. У то време је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини. У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.

Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живео у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је редак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године. Више година био је и ректор Београдског универзитета. После напада Немаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Грчке. У тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.

Библиографија

Ово су само неке његове књиге:

  • Војислав Илић (Мостар, 1906)
  • Српске народне приповијетке (Матица српска: Нови Сад, 1909)
  • Покрети и дела (Геца Кон: Београд, 1920)
  • Црна Књига. Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. (Београд, 1920)
  • Велика Србија (Народно дело: Београд, 1924)
  • Босна и Херцеговина (Српска књижевна задруга: Београд, 1927)
  • Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1862 (Српска краљевска академија: Београд, 1923)
  • Уједињење (Народно дело: Београд, 1928)
  • Мостар и његова српска православна општина (Београд, 1933)
  • Историја Југославије (Народно дело: Београд, 1933)
  • Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку (Државна штампарија Краљевине Југославије: Београд, 1936)
  • Хисторија Босне књ. I (Српска краљевска академија: Београд, 1940
  • Историја Срба (БИГЗ: Београд, 1989) – постхумно, користећи оригинални рукопис
Advertisements

2 Comments

  1. Sramota je uciti istoriju Srba po Konctantinu VII Porferogenetu. Navedite jos jedan izvor iz njegovog doba koji ga potvrdjuje. Srbi su autohton narod na ovim prostorima i nisu ni od kud dosli kako vi tvrdite.

  2. Придружујем се коментару г. Миланковића и додајем: Постоје многи извори који потврђују аутохтоност Срба на простору Хелма (балкана) као и просторима Азије и шире Европе. Ћоровић је ископирао катедристе бечко-берлинске школе, никакав историчар он није био. Читајте мало: Милоша С. Милојевића, Јована И. Деретића, Слободана Јарчтевића, Јована Рајића, Симу Лукиног Лазића и тд.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s