СВЕТСКА ЧУДА АНТИЧКОГ СВЕТА

Висећи вртови из Вавилона (Семирамидини висећи вртови)

СЕМИРАМИДИНИ ВИСЕЋИ ВРТОВИОстаци висећих вртова у Вавилону налазе се на источној обали реке Еуфрат, на око 50 km јужно од Багдада, у Ираку. Историја сведочи да је Вавилонско царство цветало у време владавине чувеног краља Хамурабија (1792-1750 г.п.н.е.) Ипак, сматра се да су легендарни висећи вртови изграђени за време владавине његовог потомка Набукодоносора II (604-562. г.п.н.е.) и то по жељи његове супруге која је била „доведена из Медије и нарочито волела планински пејсаж“.

Детаљни описи висећих вртова пронађени су у делима грчких историчара Бероса и Диодоруса Сикулуса. У таблицама из времена Набукодоносора, међутим, ни на једном месту се не помиње постојање висећих вртова, иако се могу наћи описи његове палате и самог града Вавилона. Све до 20. века многе мистерије везане за висеће вртове нису биле откривене – чак се и данас археолози боре да прикупе довољно доказа пре него изведу коначне закључке о тачној локацији вртова, њиховом систему наводњавања и њиховом стварном изгледу. Неки новији подаци указују чак и да је вртове саградио други владар – Сенахериб, и то око 1000 година раније него што се до сада сматрало.

Детаљне описе вртова износе и познати старогрчки писци тог доба – Страбо и Фило византијски. Ево извода из њихових дела: „Вртови су облика квадрата странице дужине око четири плетре (стара мера за дужину, прим. прев.) Сачињавају их лучни сводови који се уздижу над поплочаним основама, а терасе су изграђене степенасто, једна над другом под различитим угловима…“; „У вртовима се узгајају егзотичне биљке посађене на саме терасе, подупрте каменим стубовима… Потоци воде теку с висина и спуштају се у слаповима до тла… Они наводњавају све вртове, натапајући корење биљака и чинећи цео предео влажним и спарним. Тако је трава стално зелена, а дрвеће буја… Ово уметничко дело краљевског луксуза одаје утисак природности, јер се утицај човека у одржавању ових вртова никада не види.“

Новијим археолошким истраживањима древног града Вавилона у Ираку откривени су темељи краљевске палате, остаци лучних сводова и одличан систем наводњавања у јужном делу палате, као и масивни зидови дебљине 25 метара за које се претпоставља да су остаци самих тераса.

Артемидин храм

АРТЕМИДИН ХРАМ У ЕФЕСУ

Храм у старогрчком граду Ефесу, у Малој Азији (данас Турска), подигнут је у славу Артемиде – грчке богиње лова, дивљине и плодности. Данас се од храма могу видети само остаци темеља и место на којем се овај храм некада налазио – недалеко од турског града Селчука и на око 50 км од града Измира. Иако темељ храма потиче још из 7. века п.н.е, грађевина је конструисана и подигнута 550. године п.н.е.  Новац за изградњу велелепног мермерног храма издвојио је лидијски краљ Кросос, а храм је осмислио и пројектовао грчки архитекта Херосифрон. Храм је био украшен бронзаним статуама које су извајали најумешнији уметници тог доба: Фидија, Поликлет, Кресилас и Фрадмон.

Храм је служио као религијско здање, али и као тржница. Годинама су храм посећивали трговци, туристи, уметници и краљеви који су одавали почаст богињи завештајући део своје зараде храму. Недавним археолошким ископавањима на овој локацији откривени су дарови које су ходочасници који су долазили чак из Персије и Индије посветили Артемиди – наушнице, наруквице и огрлице од злата, статуе Артемиде извајане од злата и слоноваче и други артефакти изузетне вредности и лепоте.

У ноћи 21. јула 356. године п.н.е, човек по имену Херостратус је, у намери да се прослави и да његово име овековечи историја, запалио храм који је сагорео до темеља. Те исте ноћи рођен је и Александар Велики. Познати историчар тог доба Плутарх запазио је необичну случајност и забележио да „у тој ноћи богиња није обитавала у свом храму, јер је присуствовала рођењу будућег великог војсковође, те није могла да спаси свој храм од уништења.“ Током наредне две деценије, храм је обновљен, у чему је значајно помогао сам Александар Велики који је у то доба већ био освојио и покорио целу Малу Азију.

Када је апостол Павле у првом веку нове ере посетио Ефес у намери да проповеда хришћанство, суочио се са снажним култом богиње Артемиде распрострањеним у народу који није желео да га се одрекне. Када су Готи 262 године н.е. поново разрушили храм, Ефесци су се заветовали да ће га поново обновити. Ипак, до 4. века н.е. већина Ефесци је прихватило хришћанство и храм је изгубио свој религијски значај. Последње поглавље историје везано за овај храм одиграло се 401. године н.е. када га је срушио Свети Јован Хризостом. Касније је Ефес напуштен, а археолошка ископавања ове локације започела су тек крајем 19. века. Ископавањима су откривени темељи храма и пут који је водио до ове локације која је данас полумочварни предео, с обзиром да је некада на том месту било море и значајна лука Мале Азије.

Велике пирамиде

пирамидеВелике пирамиде у Египту су три пирамиде близу Каира на платоу Гизе и овим заједничким појмом се одређују и разликују од осталих египатских пирамида којих има расутих по пустињи Сахаре. Налазе се у Египту, у граду Гиза, некропољу античког Мемфиса, а данас је то део, предграђе, Каира. Велика пирамида у Гизи је најстарије и уједно једино до данас очувано светско чудо. Супротно уобичајеном веровању, само Велика Кеопсова пирамида се назива светским чудом (не и друге две, мање пирамиде око ње). Изграђена је по налогу фараона Хуфуа (како су га Египћани звали или Кеопса, како су га Грци звали), владара четврте династије, око 2560. г.п.н.е. као његова гробница. Традиција градње пирамида започела је у старом Египту као отменија варијанта мастабе, односно платформе која наткрива краљевску гробницу. Ова веза се најбоље може видети на примеру Степенасте пирамиде краља Зосера у Сакари коју је подигао познати египатски архитекта Имхотеп.

Верује се да је изградња Велике пирамиде трајала око 20 година, мада има и другачијих теорија. Најпре је терен припремљен, а затим су донети и постављени камени блокови. Завршни, покривни слој (који је пропао током времена) чинио је грађевину споља веома глатком. Иако се не зна како су блокови постављани, постоји неколико могућих теорија. Једна теорија подразумева коришћење равне или спиралне рампе која се подизала како је грађевина грађена увис, док друга терија претпоставља коришћење дугачких полуга. Током своје историје, пирамиде у Гизи су голицале машту читавог човечанства, што можда најбоље описује реченица славног Наполеона коју је изговорио када је освојио Египат 1798. године: „Војници! Са врха ових пирамида посматра нас 40 векова!“)

Данас ово подручје, заједно са другим пирамидама и скулптуром Сфинге представља значајну туристичку атракцију, коју употпуњује и мистериозни Сунчев брод, пронађен 1954. године са јужне стране Велике пирамиде. За брод се верује да је симболично представљао средство којим је тело умрлог Кеопса повезено на последње путовање – у загробни свет. Када је изграђена, Велика пирамида је била висока 145,75 m. Током година, врх пирамиде је урушен за око 10 м. Била је то највиша грађевина на Земљи током 4300 година и коју су надвисиле друге грађевине тек крајем 19. века. Угао страница у односу на основу износи 51 степен и 51 минут. Свака страна је пажљиво оријентисана према једној од четири стране света. Хоризонтални пресек грађевине увек је квадратан у било ком делу, а дужина странице основе износи тачно 229 m. Цела грађевина се састоји од приближно 2 милиона камених блокова од којих сваки тежи више од две тоне. Простор који заузима Велика пирамида довољан је да унутар себе обухвати катедралу Светог Петра у Риму и катедрале у Милану и Лондону – заједно.

Са северне стране налази се улаз у пирамиду. Више пролаза, галерија и холова води или у главну одају краљевске гробнице или у помоћне просторије. Краљевска гробница налази се у средишту пирамиде. Саркофаг је направљен од црвеног гранита, као и зидови гробнице. Све је толико прецизно уклопљено, да нема ни милиметар зазора. Сам саркофаг је за само 1 cm ужи од улаза у гробницу.

Поред Кеопсове пирамиде, на платоу Гизе се налазе и пирамиде фараона Кефрена и Микерина (Кефреновог наследника). Кефренова пирамида је друга по величини, али је подигнута на вишем тлу па изгледа као већа. На врху ове пирамиде очуван је гладак покровни слој.

Колос са Родоса

РодосИако је од времена изградње ове огромне статуе до њеног уништења протекло свега 56 година, ова својеврсна и непоновљива грађевина свакако је заслужила своје место међу светским чудима. Колос са Родоса није само гигантска статуа – он је симбол јединства народа који је насељавао Родос, прелепо медитеранско острво.

Ова статуа се налазила на самом улазу у луку Митраки острва Родос у Грчкој. У старој Грчкој, на малом острву Родосу налазила су се 3 града-државе (полиса): Лалисос, Камирос и Линдос. 408. године п.н.е. ови градови су се ујединили и сачинили јединствену територију – град Родос. Град се брзо развијао и градио снажне економске везе са својим главним савезником Птоломејем I, тадашњим владаром старог Египта. 305. године п.н.е, Антагониди из Македоније који су били велики ривали птоломејима, напали су Родос у покушају да сломе његову алијансу са Египтом. Ипак, нису успели да уђу у град. Када је постигнут мировни споразум 304. године п.н.е, Антагониди су се повукли остављајући за собом велике количине ратне опреме. Како би прославили своје јединство, становници Родоса продали су сву ту ратну опрему и за добијени новац подигли гигантску статуу посвећену грчком богу Сунца, Хелиосу. Изградња статуе трајала је 12 година и завршена је 282. године п.н.е. Годинама је статуа стајала на улазу у родоску луку, све док снажан земљотрес није погодио Родос 226. године п.н.е. Град је био тешко оштећен, а Колос је сломљен на најслабијем месту – у колену. Родос је тада примио понуду Птоломеја III да плати све трошкове рестаурације поломљене статуе, али након што су консултовани пророци, поновно подизање статуе је забрањено, а Птоломејева понуда одбијена. Скоро 1000 година статуа је лежала поломљена. 654. године н.е Арапи су напали Родос. Узели су остатке поломљеног Колоса и продали их Сирији – били су отпремљени на леђима 900 камила.

Огромну статуу осмислио је родоски вајар Арес из Линдоса. Основа статуе је била направљена од мермера, а најпре су постављена стопала и чланци ноге. Статуа је поступно грађена тако што је бронзана превлака била учвршћивана гвозденим и каменим ојачањима. Да би статуа била довршена, изграђена је висока рампа око статуе која је касније уклоњена. Када је Колос завршен, био је висок 33 метра. Колика је заправо била величина статуе, најбоље сведочи Плиније Старији: „Када је статуа поломљена и пала на земљу, група од 5-6 људи испружених руку је једва могла да опаше прст руке Колоса“.

Маузолеј из Халикарнаса

маузолејСлично Великој пирамиди у Египту, и ово место представља гроб једног античког владара. Ипак, Маузолеј се разликује од пирамида по много чему – између осталог, лепота грађевине је та која је, више него њена величина, задивила милионе људи од времена изградње па све до данас. Маузолеј се налази у граду Бодруму (у старогрчко доба Халикарнас), на обали Егејског мора, у југозападном делу данашње Турске.

Када су Персијанци проширили своје античко царство обухвативши Месопотамију, северну Индију, Сирију, Египат и Малу Азију, њихов владар више није био у стању да контролише своје огромно царство без помоћи локалних управника или владара – сатрапа. Као и многе друге провинције, краљевина Карија у западном делу Мале Азије (данас Турска) била је толико удаљена од персијске престонице да је практично била самостална. Од 377. до 353. године п.н.е., каријски краљ Маузол преместио је своју престоницу у град Халикарнас. Пројекат гробнице за Маузола био је поверен његовој жени и сестри Артемиди и претпоставља се да је њена градња започела још за краљевог живота. Грађевина, прозвана Маузолеј, завршена је око 350. г.п.н.е, три године након Маузолове смрти и годину дана након Артемидине смрти.

Током 16 векова Маузолеј је опстајао у одличном стању све док снажан земљотрес није оштетио његов кров и колонаде (стубове). Почетком 15. века, витезови Св. Јована Малтешког окупирали су околину и сам Халикарнас и изградили огромни крсташки замак. Када су одлучили да га ојачају и утврде 1494. године, искористили су материјал од којег је био изграђен тада већ значајно оштећен Маузолеј. До 1522. године готово свака цигла из Маузолеја била је уклоњена и искоришћена за изградњу више разних грађевина. Данас, масивни крсташки замак и даље постоји у Бодруму, а обрађени камени и мермерни блокови Маузолеја се могу јасно уочити у структури његових зидова. Неке од скулптура из Маузолеја су сачуване, као и више унутрашњих мермерних декорација на којима је приказана битка између старих Грка и Амазонки. На самој локацији где се некада налазио Маузолеј данас се могу видети само остаци његових темеља.

Сама конструкција Маузолеја била је правоугаона у основи, димензија 40 m x 30 m. Гробница и саркофаг израђени су од алабастера и украшени златом и постављени у централном делу Маузолеја, на уздигнутом подијуму поплочаном мермером и окруженом колонадама (стубовима) у јонском стилу. Колонаде су подупирале пирамидални кров такође украшен статуама и киповима. На врху крова налазила се статуа која је представљала кочије које су вукла четири коња. Укупна висина Маузолеја била је 45 m, од чега је централни подијум са гробницом био висок 20 m, 12 m су биле високе колонаде, 7 m пирамидални кров и 6 m статуа кочија на врху крова.

Нарочита лепота грађевине није била само у његовој структури, већ и у декорацијама и статуама које су украшавале њену спољашњост на разним нивоима грађевине, од пода до самог крова. На грађевини се налазило неколико десетина статуа људи, лавова, коња и других животиња у природној величини и већих. Исклесали су их четири грчка скулптора – Бриаксос, Леохарес, Скопас и Тимотеус, при чему је сваки од њих украшавао по једну страну Маузолеја. Посебно место у историји припада овој грађевини не само због бројних статуа људи и животиња, већ и због чињенице да она није била посвећена ниједном од богова старе Грчке. Данас се по имену ове грађевине све велике и раскошне гробнице називају маузолејима.

Статуа Зевса у Олимпији

зевсЈош једно светско чудо је била статуа бога Зевса – врховног бога старих Грка у чију част су се одржавале Олимпијске игре, а налазила се на простору саме Олимпије по којој су игре и добиле назив. У време Олимпијских игара престајали су ратови, а атлете из Мале Азије, Сирије, Египта и Сицилије су долазили да прославе Олимпијаду и обожавају свог бога над боговима – Зевса. Статуа се налазила у самом граду Олимпији, на западној обали данашње Грчке, око 150 km западно од Атине.

Рачунање времена код старих Грка започиње 776. г.п.н.е. када се верује да је почело и одржавање Олимпијских игара. Огромни Зевсов храм конструисао је архитекта Либон и он је изграђен око 450. г.п.н.е. Услед растуће моћи античке Грчке, једноставни храм у дорском стилу деловао је исувише обично, па су биле потребне крупне измене на њему. Решење је пронађено у изградњи огромне статуе. Атински скулптор Фидија добио је овај „свети“ задатак. Током наредних година, храм је привлачио посетиоце и вернике из целог света. У другом веку п.н.е. изграђена статуа је успешно реновирана, а у првом веку п.н.е. римски император Калигула покушао је да статуу пребаци у Рим – покушај је пропао када су се грађевинске скеле које су подигли његови радници урушиле. Када су Олимпијске игре забрањене 391. г.н.е. по наредби цара Теодосија И као пагански обичај, наређено је и да се Зевсов храм затвори. Касније, Олимпију су задесили земљотреси, одрони и поплаве, а храм је оштећен и у пожару у петом веку н.е. Нешто пре тога, статуа је пребачена у царску палату у Константинопољу, где се налазила све док није уништена у великом пожару 462. г.н.е. На месту где је некада био стари храм данас нема ничег осим остатака камења, темеља грађевине и палих стубова.

Фидија је изградњу статуе започео око 440 г.п.н.е.  Неколико година раније, он је развио технику изградње огромних статуа од злата и слоноваче помоћу дрвеног рама на који су се постављали комади метала и слоноваче, а затим се скулптура прекривала златом. Ова техника се звала хризелфантија Фидијина радионица и данас постоји у Олимпији и идентична је по величини и налази се на истом месту као и у време када је постојао Зевсов храм. У њој је Фидија вајао комаде будуће статуе који би затим били склопљени у целину. Када је статуа завршена, једва да је могла да стане унутар храма. Страбо пише: „… Иако је храм сам по себи веома простран, скулптора су критиковали што није поштовао задате мере. Седећа статуа Зевса је била толико велика да је њена глава додиривала таваницу.“ По овом опису може се закључити да је импресивна величина статуе њу управо и чинила тако изванредном. Основа статуе била је 6,5 m широка и 1 m висока. Висина саме статуе је била 13 m – као данашња четвороспратница. Статуа је била толико висока, да су посетиоци више описивали трон, него Зевса и његову скулптуру. Подножје трона било је украшено резбаријама сфинге и фигурама Победе са крилима, скулптурама грчких богова Апола, Артемиде и Ниобине деце, као и митских бића. На Зевсовој глави налазио се венац од маслиновог шибља. У његовој левој руци налазио се скиптар са орлом на врху, а његова одећа је била украшена резбаријама животиња и љиљана.

Биле су направљене и копије ове статуе, укључујући и велики прототип у Сирену (Либија). Међутим, ниједна од њих није очувана до данашњих дана. Тако је ова статуа остала запамћена као најзапаженија творевина грчке скулпторске уметности.

Фарос у Александрији

AlexandriaОд свих светских чуда, једино је светионик у Александрији, поред своје архитектонске чудесности, имао и практичну намену – омогућавао је бродовима безбедан повратак у Велику луку Александрије. У архитектонском смислу, овај светионик је ипак имао највећи значај – то је била највиша грађевина на свету у то време и њена светлост се могла видети на 50 километара од александријске обале. Налазио се на древном острву Фаросу у близини града Александрије у Египту.

Недуго након смрти Александра Великог ,његов намесник Птоломеј Сотер преузео је власт над Египтом. Подигао је и узео за своју престоницу Александрију у чијој се близини налази острво Фарос, а за чије име се верује да потиче од речи Пхарао’с, што значи „фараоново острво“. Острво је са обалом било повезано помоћу насипа названог Хептастадион који је постао друга лука Александрије. Услед неповољних услова за пристајање бродова и плитке обале тог региона, изградња светионика је била неопходна.

Изградњу је започео Птоломеј Сотер око 290. г.п.н.е, а она је завршена након његове смрти, током владавине његовог сина Птоломеја Филаделфија. Состратус, Еуклидов савременик, био је архитекта светионика, али су детаљне прорачуне за грађевину извршили научници александријске библиотеке-музеја. Светионик је био посвећен боговима спаситељима – Птоломеју Сотеру (у преводу значи спаситељ) и његовој жени Беренис. Вековима је Фароски светионик био знамење александријске луке који је ноћу светлео помоћу упаљене ватре, а дању је огледалима рефлектовао сунчеву светлост. Овај светионик је био приказан и на римским новчићима.

Када су Арапи покорили Египат, дивили су се Александрији и њеном богатству. Светионик наставља да се помиње у њиховим списима и путничким извештајима. Ипак, нови владари су престоницу преместили у Каиро, с обзиром да нису имали никаквих веза са Медитераном. Када је грешком велико огледало светионика разбијено, оно није било ни замењено. Велики земљотрес 956. г.н.е. потресао је Александрију и нанео мања оштећења светионику, а затим су два још јача земљотреса (1303. и 1323. г.н.е.) нанела нова, још већа оштећења. Када је познати арапски путник Ибн Батута посетио Александрију 1349. г.н.е., није могао да уђе у руинирани светионик, чак ни да приђе његовом главном улазу. Последње погавље у историји светионика догодило се 1480. г.н.е. када је египатски султан Мамелук Ћатбеј одлучио да ојача одбрамбене зидине града Александрије – изградио је средњовековну тврђаву на истом месту на којем се налазио светионик, користећи његов грађевински материјал, пре свега мермер.

Од шест уништених светских чуда, светионик је нестао последњи. У списима савременика, Страбоа и Плинија старијег, могу се наћи детаљни описи светионика и начина његовог функционисања. Они описују на који начин је огледало рефлектовало светлост десетинама километара на пучину и износе легенду по којој је огледало такође коришћено и за спаљивање непријатељских бродова пре него што би се уопште и приближили луци. Архитектонски, овај светионик је оставио великог трага и утицаја на касније изграђене светионике дуж Медитерана и у Шпанији, а данас се у романским језицима (француском, италијанском, шпанском) светионик каже „фарос“.

Advertisements

1 Comment

  1. Чуда… Људских руку дело. Тешко је описати, јер речи нису довољне. Али рећићу само, стари народи су били мудрији од нас!!!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s