ХАМУРАБИ

Хамураби (1792 п.н.е. – 1750 п.н.е.) је седми владар Аморитске династије старог Вавилона. Његово име везујемо за велику стелу у камену на којој је записан „Хамурабијев законик“ – први правни писани законик у историји.

На престо долази 1760. године п.н.е. Његова владавина је обележена бриљантном дипломатијом као и вештим војним победама. Ујединио је расцепкана краљевства од Персијског залива до реке Хабур и од Еуфрата до Средоземног мора. Победио је главног противника Рим-Сина, као и краљеве Елама, Мариа и Ешнуна. Лично је водио и надгледао копање канала за наводњавање јер је схватао важност тих радова за напредак краљевства. Увео је ред у јавну администрацију и вратио дигнитет државних службеника. Као верски вођа, постављањем бога Мардука као главног бога вавилонског пантеона започиње еру монотеизма.

За владавине Хамурабија и његовог сина Самсу-Илуна (1750 п.н.е.-1712 п.н.е.) Вавилон постиже врхунац своје војне и културне моћи. Владао је готово целом Месопотамијом.

Хамурабијев закон

Хамурабијев законик пронађен је 1901. године у иранском граду Сузи (област старог Елама) од стране Jean-Jacques de Morgan, где га је као ратни плен отео еламићански краљ Шутрук Нахунт. Закони су исписани на базалтном стубу (стела од црног диорита) висине 2,62 м, украшени рељефним фигурицама које приказују самога цара како стоји, пун поштовања, испред трона бога сунца, правде и законитости Шамаша како прима из његових руку инсигније највише судске власти (жезло и прстен). Тако посматрач добија информацију да је закон богом дан, а владар само врши законодавну власт.

Оргинални текст Хамурабијевог законика се чува у Француској, у Паризу (музеју „Лувр“), док се у Москви налази прекрасна копија (у Музеју ликовних уметности „А.С. Пушкин“). Текст је прочитао, нумерисао и превео француски оријенталист Шел, који га је поделио у три дела. У првом делу, прологу, Хамураби опширно говори о томе како су га богови послали на земљу да успостави ред и донесе закон, да штити слабе од јаких, да доведе воду у пустињу, и спаси народ од глади. Иако су богови инспирисали владара да донесе законик, владар не представља божанство на земљи, већ само намесника божијег (што није био случај у Египту), и законик не садржи религијске одредбе ни санкције.

Опус деловања

Закон је надасве казуистичан, јер не садржи опште правне дефиниције, већ регулише конкретне случајеве. Неке одредбе су биле сурове, а има и знакова судске дискриминације на основу разлика у друштвеном положају, али је много значајније да се разликовало убиство са предумишљајем од од убиства из нехата или повреда. Штавише, по закону положај жена је повољнији него у неким земљама данас. Законик укључује и многе детаљне одредбе о разним сталежима и занимањима и то му даје огроман значај при проучавању друштвених прилика и односа онога времена. Такође, ојачали су и новчани односи, при чему је мерило вредности сребро или злато у шипкама (шекел-8 грама, мина-500 грама, талир-30 килограма).

У Хамурабијевом законику долази до изражаја класност у систему кажњавања, различито су, за исто кривично дело, кажњавани припадници одређених друштвених слојева. Тако се различито кажњавају робови од слободних људи, различито авилуми од мушкена. Тиме је у кривичном праву отворено наглашена правна неједнакост. Казне су имале репресиван карактер. Хамурабијев законик предвиђа велики број смртних казни, телесних, као и сурови начин њиховог извршења. Од казни, најчешће се прописује смртна казна, у тридесет случајева. Смртна казна је досуђивана за разне прекршаје: силовање, отмицу, разбојништво, провалу, инцест, изазивање мужевљеве смрти ради удаје за другог човека, отварање или улазак свештенице у винарију, пружање уточишта одбеглом робу, кукавичлук пред непријатељем, преступ у служби, немарно или расипно вођење домаћинства или несавесност у продаји пива. Зависно од тежине кривичног дела, смртна казна се извршавала на разне начине: бацањем у воду, спаљивањем, вешањем, набијањем на колац. Такође су се практиковале телесне казне: одсецање руку, језика, ушију, тешко батинање.

Кривична дела која сусрећемо као најчешће у прописима и пракси држава старог Истока, могу се класификовати на ове главне врсте:

-против државе и религије,

-против личности,

-против имовине,

-против породице и полног морала

Извори

др Алберт Вајс, Општа хисторија државе и права, Савремена администрација, Београд 1956.

ЗАКОНИК

Настанак

Након проширења царевине, Хамураби се окренуо сређивању земље по питању јединственог законодавно-правног система.

Сматра се да је донет у последњој деценији његове владавине. Састоји се од три дела.
У првом делу Хамураби опширно говори о својој улози према своме народу која је одређена од стране богова.

У другом делу, по Шеловој нумерацији, смештена су 282 члана који су уствари конкретни законски прописи и сама суштина Хамурабијевог законика.

У трећем, завршном делу Хамураби позива поданике на поштовање закона, обећавајући награде и божанску заштиту од проклетства и зла, свима онима који се налазе унутар зидова његовог храма односно оних који су под његовом влашћу и који се придржавају закона претећи тешким клетвама и казнама за оне који то не чине и који закон не признају.

Статусно право

Вавилонско друштво се дели на:

мушкенум (високо свештенство, дворски чиновници)

авилум (слободне људе), који се налазе под заштитом закона

вардум (робове), који се као и стока сматрају имовином на располагању господара.

Авилум

Авилум су најмногобројнија категорија вавилонског друштва, поседници земље, сељаци, трговци, занатлије, учествују у раду градских већа, која су задржала локалну самоуправу и судство, а воде рачуна и о градским финансијама.

Вардум

Вардум или роб је био најнижи слој вавилонског друштва. Извори ропства су били различити: ратови, рођење од родитеља робова, куповина од трговца робљем, кривична осуда и дужничко ропство. Ипак, за разлику од времена треће династије Ура, предузимају се мере да слободни Вавилоњани не смеју да допадну у ропство (само тешки преступи повлаче лишавање слободе). Главни узрок претварања масе у робове је била зависност због задуживања, а Хамурабијеви закони управо настоје да ту зависност ограниче. Томе се не треба чудити јер су немилосрдне акције зеленаша, од којих су страдали не само сиромаси већ и многи власници, изазивале опште незадовољство и наносиле штете цару, који је на тај начин губио поданике (јер је роб у целини припадао господару). Дуг је могао да одради не само дужник, већ и његова жена или деца, и то само у року од три године, при чему су се, за разлику од робова, ти зависни људи штитили законом и лихвар (онај коме се дуг одрађује) је одговарао животом свога сина за насилну смрт дужникова сина који би одрађивао очев дуг.

Роб је својина господара и као ознаку свог статуса носи абитум (жиг), који скида само са господаревим одобрењем. Он га може продати или ослободити, али не може продати робињу која му је родила децу, иако је може задржати као роба. Деца постају слободна после смрти оца. Скривање туђег роба је повлачило смртну казну. Роб је могао склапати брак са слободним људима и неке уговоре у присуству сведока. Повреда роба се плаћала половином вредности роба, а убиство се морало надокнадити другим робом.

Роб је постајао слободан ако плати откуп, ако га господар ослободи, након смрти оца, ако је дете робиње и слободног човека, након три године ако је дужнички роб и ако оде у другу земљу и тамо га неко откупи по повратку у Вавилон.

Иако се о робовима у Хамурабијевом законику говори много, они чине само део (иако доста значајан) непосредних произвођача.

Мушкенум

Мушкенум је слој становништва чији правни статус није довољно јасан. Они су били поседници, делимично чак и робовласници, могли су да заснивају породице, али њихова јурисдистичка права су била ограничена (подређен положај се огледа по питању кривичног права, како се претпоставља, у вези са пореклом). За наношење телесних повреда мушкенуму, кривац се кажњава по принципу композиције, а за исту такву повреду ако је у питању авилум, кривац се кажњава по принципу талиона (“око за око, зуб за зуб”).

Чланови закона

Члан 196. Ако човек извади око другом човеку, има да се око и њему извади. (око за око)

Члан 197. Ако он сломи кост другом човеку и његова ће кост бити сломљена.

Члан 198. Ако човек ископа око мушкенуму или му сломи кост, треба да плати мину злата.

Члан 200. Ако човек сломи зубе себи равном по статусу и њему треба да сломе. (зуб за зуб)

Члан 202. Ако неко нападне човека вишег по статусу од свог, треба да јавно прими 60 удараца бичем за волове.

Члан 204. Ако мушкенум нападне другог мушкенума, треба да плати 10 шекела у новцу.

Ако човек ископа око нечијем робу, или му сломи кост, треба да плати пола од вредности његове.

Члан 205. Ако роб нападне господара, треба да му се одсече ухо.

Облигационо право

Члан 229. Ако градитељ изгради кућу за некога, и не изгради је ваљано, и кућа се сруши и убије власника, онда градитеља треба дати да се убије.

Члан 230. Ако убије сина власника, треба да се убије син градитеља.

Члан 231. Ако убије роба власника, онда он треба да плати другим робом власнику куће.

Породично право

Цар се у пракси обрачунаво са традицијама патријархалне породице. Муж је имао право да на месту убије жену-неверницу и њеног заводника. За саучесништво у убиству свог супруга жена-преварница је набијана на колац, а за рђаво понашање и расипништво жена је истеривана из куће или претварана у робињу. Син који удари, односно, ошамари оца кажњаван  је одсецањем шаке, док се батинање сина уопште није сматрало преступом.

Иако је брак у суштини био моногам, било је изузетака када је муж могао довести другу жену (ако му прва не подари потомство или је болесна), али је дужан да задржи прву жену, у односу на коју је друга жена у подређеном плану.

Члан 145. Ако човек узме жену и она му не роди децу, и он одлучи да узме другу жену и доведе је у кућу, тој другој жени не треба да се призна једнакост са првом.

Брак је дозвољен између различитих друштвених сталежа, али је забрањен између родитеља и деце, као и маћехе и пасторка (о побочном роду се ништа не говори као о сметњи при склапању брака). Брак склапа младожења и отац (брат или неки други мушки сродник) невестин, док се разведена жена и удовица може удати за “човека свог срца”.

Члан 142. Ако се жена посвађа са мужем и каже: ”Ти ниси добар (понижаваш ме) према мени”, разлог за женину пресуду мора бити оправдан. Ако је невина и нема грешке на њеној страни, онда кривица не сме пасти на ову жену и сме узети мираз и вратити се у кућу родитеља.

Члан 143. Ако није невина, али остави мужа и упропасти кућу, понижавајући мужа, треба да се баци у реку.

Члан 131. Ако човек оптужи жену, али она није затечена са другим човеком, она мора да да заклетву и онда се може вратити кући.

Члан 132. Ако је “прст уперен” на нечију жену по питању другог мушкарца, али није ухваћена да спава са њим, она треба да скочи у реку за свог мужа.

Наследно право

Имовину наслеђују синови који продужују потомство и култ предака. Син првенац нема предност у односу на остале. Отац не може произвољно да лиши сина наследства (да га разбаштини), већ то мора да учини судским путем.

Advertisements

1 Comment

  1. Повратни пинг: Hamurabijev zakon | Od knjige do duše

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s