ДОК ЈЕ РАТОВА И МАЧЕВА

АУТОР: РАДИВОЈ РАДИЋ

ИЗВОР: ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК

Одувек су велике силе – попут државе Александра Македонског, Римског царства, Персије, Византије, Арабљанског калифата, Светог римског царства, Енглеске, Шпаније, Француске, Османског царства, Русије, Хабзбуршке монархије, Совјетског Савеза, Кине или Сједињених Америчких Држава – умногоме учествовале у обликовању светског поретка. Уврежено је мишљење, преточено у окошталу и прилично немаштовиту стилску фигуру, да су мале државе и народи само „марионете” у рукама великих. Наравно, није лако порећи истинитост изречене оцене, али се понекад дешава да мање државе покажу изненађујућу храброст и успротиве се великима и моћнима. Навешћемо два примера из средњовековне историје.

Словенски кнез аварском хагану

Авари су били номадски народ који се, долазећи из Азије, средином 6. столећа појавио у степама северно од Црног мора. Године 567. обрели су се у Панонији, где су уништили државу германског племена Гепида и образовали свој племенски савез. У следећим годинама нападали су Византијско царство, али су се сукобљавали и с неким словенским племенима. Чак је део Словена ушао у њихов племенски савез који се у време највеће моћи простирао од средње Европе до Кавказа. Међутим, део Словена, углавном смештених на левој обали доњег Дунава, на простору данашње Румуније, остао је самосталан и неподложан дошљацима из Азије. О једном дипломатском сукобу Авара и Словена писао је византијски историчар Менандар Протектор који је у свом делу обухватио догађаје из времена од 558. до 582. године.

Авари су 578/579. године помагали Византији у борби против Словена који су пустошили византијске земље и наносили им много штете. Пошто је био заузет борбама на источном ратишту, на коме су Византинци водили тешке борбе против моћне персијске државе, цар Тиберије I Константин (578–582) упутио је посланство аварском вођи Бајану. Било је то време када је владала нека врста затишја у непријатељствима Византије и Авара. Византијски цар покушао је да наговори Аваре да зарате против Словена и на тај начин му олакшају стање на Балканском полуострву. Менандар Протектор забележио је: „…и наговори га да зарати против Словена како би они који пљачкају, привучени несрећом код куће и желећи више да помогну домовини, престали да пљачкају римску (византијску) земљу, а они који су код куће да се задрже опасношћу.”
Византијска дипломатија је у нарочито критичним приликама посезала за помоћи других држава и народа и неретко је умела да два варварска племена окрене једно против другог. Прво византијско посланство на аварски двор вратило се необављена посла, али пошто је питање словенских упада некако морало да се реши, на пут је кренуо Јован, управник Илирика. Најпре је стигао у Панонију, па је онда лађама у византијску земљу пребацио хагана Бајана и његове Аваре. Помиње се бројка од 60.000 аварских коњаника. Прешавши преко Илирика, дошли су на Доњи Дунав и пребацили се преко реке на њену леву обалу, данашњим речником речено на „румунску” обалу, где су углавном боравили Словени.
Бајан је без много оклевања спалио нека тамошња словенска села и опустошио поља. При том је показао велику немилосрдност јер је водио и односио све што му се нашло на путу. Нико од Словена није се усудио да му крене у сусрет него су се разбежали у шикаре и шумске гудуре. Овај подухват аварског вође није настао само из настојања да се помогне Византијском царству него и због тога што је владало велико непријатељство између Авара и Словена.
Онда је Бајан послао изасланство словенском кнезу Дауритију позивајући га да се он и његов народ покоре Аварима. Свестан снаге свог племена, учинио је то веома надмено и разметљиво, очекујући да ће се Словени покуњено сложити с предлогом изнесеним у облику најстрожег ултиматума. Међутим, уследио је одговор словенског кнеза који је одисао достојанством и самоувереношћу. Како бележи византијски историчар Менандар Протектор, Дауритије је одговорио:
„Ко је, дакле, тај од људи и који се греје на сунчевој светлости који ће покорити нашу снагу? Навикли смо наиме да владамо туђим, а не други нашим. У то смо сигурни док буде ратова и мачева.”
Понашање Словена, које је изненадило аварске изасланике, довело је до жучне расправе. У жељи да им не остану дужни, људи хагана Бајана почели су неумерено да се хвале. У прегрејаној атмосфери међусобне нетрпељивости, двобој речима све се више заоштравао. Убрзо су уместо пристојних речи уследиле најгоре погрде и увреде. Византијски писац Менандар Протектор изриче грубу оцену и о једнима и другима, тако што бележи: „Пошто су варвари уске и надувене памети, и међусобно се посвађаше.” Како било, у наступу срџбе Словени су без много оклевања и милости побили чланове аварске делегације.

Калиф калифи

Мухамед је у првим деценијама 7. столећа Арабљанима створио не само веру, него и државу која је веома брзо израсла у велику силу. Она је срушила Персију и Византијском царству одузела знатан део поседа.   Штавише, у два наврата, први пут од 674. до 678, а други пут 717/718. године, Арабљани су опсели Цариград који је био на огромним искушењима. Ипак, византијска престоница одолела је и исламски ратници су заустављени. Напослетку, када су односи муслимана и хришћана доведени у неку врсту равнотеже, показало се да су верујући у Исуса Христа држали северне обале Средоземља, док су поштоваоцима Алаха припале јужне обале пространог средоземног басена.
Арапима је пошло за руком да 711. године из северне Африке, коју су претходно преотели Византинцима, пређу на Пиринејско полуострво, униште државу германског племена Визигота и освоје велики део Шпаније. Преврат који је 750. године на место династије Омејада довео династију Абасида, означио је прекретницу у историји ислама. Нови владарски род пуних пет векова остао је на власти. Међутим, Обеид Алах, тобожњи потомак Фатиме, најмлађе Мухамедове кћерке, у првој половини 10. века запосео је северну Африку, отпадио се од Абасида и, узевши титулу калифе, основао династију Фатимида. У следећим деценијама Фатимиди су освојили Египат и Сирију.
За владавине Ал-Азиза (975–996), петог по реду у династији и првог који је започео владавину у Египту, држава Фатимида достигла је врхунац. Како је проницљиво закључено, калифино име се петком у молитвама спомињало од Атлантика до Црвеног мора и у Јемену, Меки, Дамаску (једном чак у Мевсилу). Његова власт заиста је обухватала огроман простор. Управо захваљујући Ал-Азизу, египатски калифат стекао је положај једине велике муслиманске државе на простору источног Средоземља. Истовремено, држава Фатимида није постала само најопаснији такмац багдадском калифату него га је чак бацила у засенак. Како било, египатска држава Фатимида постала је најмоћнији део унеколико расцепканог арапског света.
Самоуверени и охоли Ал-Азиз отишао је толико далеко да је у Каиру унапред подигао велики дворац како би у њему једног дана сместио своје супарнике Абасиде које је намеравао да ухвати после заузимања Багдада. Као и његови претходници на египатском трону, и Ал-Азиз је с похлепом гледао на удаљену Шпанију, сневајући да и у том делу муслиманског света прошири власт. У складу с том амбицијом упутио је и писмо у Кордобу, највероватније Ал-Хакаму II (961–976), очекујући да ће му се овај смерно покорити.
Међутим, с Пиринејског полуострва стигао је одговор који је имао снагу правог дипломатског шамара. Тамошњи калиф је после примања оштре ноте од фатимидског владара отпослао одговор пун искричавог духа, гордости и уверености у сопствену моћ. У писму је стајало:
„Ти се исмејаваш зато што си чуо за нас. Да смо икада чули за тебе, ми бисмо ти одговорили”.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s