50 ГОДИНА ОД ПРВОГ ЧОВЕКА У СВЕМИРУ- Јуриј Гагарин

Јуриј Алексејевич Гагарин (рус. Юрий Алексеевич Гагарин, Гжатск, 9. март 1934. – Киржач, Владимирска област, Совјетски Савез 27. март 1968.), совјетски космонаут.

*************************

Први је човек који је отпутовао у свемир 12. априла 1961. године у свемирској летелици Восток I. Лет је трајао 1 сат и 48 минута. Погинуо је при рутинском лету у двоседу са још једним пилотом. Након његове смрти, његов родни град преименован је у Гагарин. Сахрањен је на Црвеном тргу, у зиду Кремља.

Биографија

Младост

Јуриј Гагарин је рођен у селу Клушино код Гжатска (данас у Смоленској области, Русија) 9. марта 1934. Његови родитељи, отац Алексеј Иванович Гагарин и мајка Ана Тимофејевна Гагарина, су радили на колхозу. Јуриј је био треће од четворо деце, а његова старија сестра Зоја га је учила док су му родитељи радили. Док је био млад, Јуриј је био заинтересован за свемир и планете, и маштао је о путовању свемиром.

До краја 1942. село су окупирали нацисти, а један немачки официр је обесио Јуријевог млађег брата Бориса о дрво и оставио га да умре, али га је мајка спасила. Борис се од тога није потпуно опоравио, а неколико година касније је окончао себи живот вешањем. Гагаринову мајку Ану немачки војник је тешко повредио косом, а отац Алексеј је претучен када је покушао да саботира млин у ком је радио и био је трајно онеспособљен. Цела породица је била протерани из свог дома, па су морали себи да ископају примитивно склониште да би преживели. Старији брат Валентин и сестра Зоја послати су у окупирану Пољску као робовска снага и нису се вратили све до краја рата.

Од 1949. до 1951. ишао је у школу у месту Љуберци покрај Москве. Његов наставник математике и науке је летео у совјетском ратном ваздухопловству за време рата, што је могло да остави јак утисак на Гагарина. Након тога се уписао у техничку школу у Саратову. Док је био тамо, учланио се у обласни аероклуб и научио је да лети у авиону Јак-18, а тај хоби му је одузимао много времена. Након завршетка средње школе, уписао се у војну Пилотску школу у Оренбургу. Ту је упознао Валентину Горјачеву, са којом се оженио 1957. Након дипломирања, постао је пилот авиона Миг-15 и распоређен је у војну базу Луостари у Мурманској области. Као одрастао човек, Гагарин је био висок само 1,57 m, што је било предност у малом кокпиту Востока. Добио је чин поручника 5. новембра 1957. а 6. новембра 1959. је унапређен у старијег поручника.

Каријера у совјетском свемирском програму и ЛЕТ У СВЕМИР

У 1960, након велике потраге и процеса селекције, Јуриј Гагарин је одабран са још 19 космонаута за совјетски свемирски програм. Уз друге потенцијалне космонауте, Гагарин је био подвргнут ригорозним експериментима са циљем да се тестира његова физичка и психолошка издржљивост. Такође је прошао и интезивну обуку за предстојећи лет. Од 20 одабраних космонаута, само су Гагарин и Герман Титов ушли у најужи круг због својих изврсних учинака током обуке, као и због својих физичких особина, пошто није било много места у Востоку, а обојица су били ниски. Коначна одлука, донета у највишим нивоима Комунистичке партије Совјетског Савеза, можда је била донесена због Гагариновог скромног порекла и веселе личности, насупрот Титову, који је био пореклом из средње класе.

Гагарин је 12. априла 1961 постао први човек који је полетео у свемир у Востоку 1. Пошто је постојала велика вероватноћа да мисија не успе и Гагарин погине, направљена су три саопштења за штампу, један у случају успеха и два у случају неуспеха. Контролори на земљи су тек након 25 минута установили да је достигао стабилну орбиту. Востоком 1 је управљано аутоматски, пошто медицинско особље и конструктори летелице нису били сигурни како ће људско биће реаговати на бестежинско стање, па су ручне контроле биле закључане како Гагрин не би сам управљао летелицом (шифра за откључавање контрола је била постављена у Восток 1 у случају да се деси нешто непредвиђено). Аутоматски систем је подесио Восток 1 у положај за уљкучивање повратних ракета отприлике након 1 сата лета.

Ракете су се укључиле изнад западне обале Африке, близу Анголе, око 8000 km од предвиђеног места за слетање и гореле су око 42 секунде. Због ограничења у погледу масе није било резервних ракета. Капсула је имала залихе за 10 дана које ће омогућити живот и природно опадање орбите у случају да ракете не одраде како је планирано.

Након паљења ракета за повратак, Востоков модул са опремом је неочекивано свежњом жица остао привезан за капсулу за повратак. Две половине летелице је требало да се одвоје 10 секунди након гашења ракета за повратак, али се то није десило ни после 10 минута. Летелица се нагло окретала пре него што су жице изгореле и модул се наместио у погодну висину за улазак.

Гагарин је искочио падобраном на висини од 7 km и без проблема се спустио на земљу. Како су правила Међународне аеронаутичке федерације захтевале да се пилот мора спустити са својом летелицом, Совјетски Савез је инсистирао да је Гагарин слетео Востоком и Међународна аеронаутичка федерација је признала лет. Неколико година касније је откривено да је Гагарин искочио из Востока.

Гагарин је током лета унапређен у чин мајора.

Након лета

Након лета, Гагарин је одмах постао позната и славна личност широм света и путовао је по Италији, Великој Британији, Немачкој, Канади и Јапану да би промовисао совјетски успех. У чин потпуковника совјетског ваздухопловства је унапређен 12. јуна 1962, а 6. новембра 1963. је добио чин пуковника. Постао је члан Врховног совјета 1962. Касније се вратио у Звездани град и радио је на дизајну свемирске летелице која се могла користити више пута. На тим пројектима је радио 7 година.

Смрт

Касније је Гагарин постао заменик директора за обуку у Звезданом граду. У исто време покушао је да се преквалификује у пилота ловца. На дан 27. марта 1968. Гагарин и његов иструктор Владимир Серјегин су погинули у МиГ-15УТИ на рутинском лету близу Киржача. Није познато шта је изазвало пад, али је истрага из 1986. показало да је турбуленција настала када је пресретач Су-11 користио комору догоревања, могла да изазове да Гагаринов авион лети неконтролисано. Временски услови су такође били лоши, што је могло допринети немогућности да се Гагарин и инструктор исправе пре него што су пали.

У својој књизи „Две стране месеца“ (енгл. Two Sides of the Moon), Алексеј Леонов прича да је летео хеликоптером у тој области тог дана када је чуо два гласна праска у даљини. Његов закључак је да је авион Сухој (који је он идентификовао као Сухој Су-15) летео испод минималне дозвољене висине, без сазнања о томе због грозних временских услова, прошао је на 10 до 20 метара од Јуријевог и Серјегиновог авиона док је пробијао звучни зид. Резултујућа турбуленција је изазвала неконтролисана окретања МиГа. Леонов верује да је први прасак који је чуо био од авиона који је пробијао звучни зид, а да је други од пада Гагариновог авиона.

Нова теорија, коју је 2005. изнео првобитни истражитељ несреће, тврди да је претходни пилот или посада авиона случајно оставила отворену кабину, што је довело до губитка кисеоника, па Гагарин и Серјегин нису могли да управљају авионом.

Гагарин и Серјегин су сахрањени један до другог у зиду Кремља на Црвеном тргу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s