ИСЦЕЛИТЕЉИ И ИСЦЕЉЕНИ

 

ИЗВОР: ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК

Наше средњовековно лекарство

Од Старих Словена наслеђено је добро познавање анатомије а поуздано се зна да је српска медицина пре многих народа средњовековне Европе користила и научну терминологију

остојање многобројних старих назива за поједине делове тела и важније органе недвосмислено казује о прилично добром познавању анатомије међу Старим Словенима. Чињеница је, с друге стране, да је српска медицина научну медицинску терминологију имала већ при крају средњег века, пре многих европских народа који су се користили латинским као језиком науке, језиком на коме се не само писало већ и предавало на медицинским школама Европе.
Што се тиче физиологије код Старих Словена, коју су као део словенског порекла имали и Срби, било им је блиско схватање према коме је основ животних појава душа, односно дах, а носиоци животне снаге су сокови, посебно крв. Истовремено, нису им остали непознати ни поједини рационални узрочници болести, као што су, на пример, тровање, повреде, неправилна исхрана, метеоролошки узроци. Ипак, Стари Словени били су склони да верују како су најчешћи узрочници болести заправо магичне природе.
У средњовековној Србији познавање медицине развијало се и под веома снажним утицајима који су долазили из Византије.
И, напослетку, трећи беочуг у стварању оног што можемо да означимо као српска средњовековна медицина чине утицаји који су преко приморских градова на источној обали Јадранског мора, Котора и Дубровника пре свега, долазили из Италије и других западних земаља.

Грех и искушење

Хипократ Издање Хипократових списа из 1538. године

Историчари српског лекарства сматрају да су, као и код већине средњовековних народа, код Срба упоредо постојале верска и световна медицина и да су се у Србији и у једној и у другој медицини углавном огледали црквени људи. Кад је реч о такозваном верском лекарству, у њему се мешају два сасвим супротна појма. Један је „канонска верска медицина” у коју се убрајају свете тајне и молитве за оздрављење. Други појам, „апокрифна верска медицина”, садржи надрилекарство и магију, које хришћанска црква категорички осуђује.

Болесник од лепре из манастира Лесново, средином 14. века

У сваком случају, апокрифна верска медицина била је веома раширена и у српским земљама се задржала све до нашег времена. Према њеним схватањима, изазивачи обољења код људи и животиња су зли духови који могу да се отклоне посредством добрих духова наклоњених човеку. Речју, било је потребно да ова средства удаље зле духове од човека јер је од њиховог одстрањивања зависило болесниково оздрављење. Отуда су магијски обреди, састављени из мистичних радњи и праћени изговарањем тајанствених речи, били саставни део лечења у апокрифној верској медицини.
Тако, на пример, код лечења од уједа змије најпре је уливана вода у нови лонац и над њим је читана молитва, па су затим вршени покрети ножем уз петоструко изговарање следећих разумљивих и неразумљивих речи: „еврисен, еврисен, потиано, кетисера, поропрокети, порометато, саваот, да вскрснет бог и разидут се врази јего и да бежат от лица јего ненавидештије јего”. Осим речи словенског порекла, наше магијске формуле садржавале су, поред разумљивих, и неразумљиве речи источног порекла – грчке, персијске и јеврејске – док је њихова садржина у већини случајева била нелогична.
За разлику од апокрифне, канонска медицина била је против магија и магијских формула античког порекла, па се зато сводила само на читање молитава признатих у цркви. Хришћанство је такође сматрало да болести могу да буду и божија казна за учињене грехе или, пак, кушање вере у Бога који човеку шаље разне тегобе и болести како би испитао чврстину његовог веровања. Према канонској медицини, лечење се састојало из молитава које је признавала црква. У те сврхе најчешће су се користиле две молитве, велика и мала молитва Василија Великог. Као подесан пример молитве у канонској медицини даћемо текст Молитве када су очи метиљаве и боле:
„Господе, помилуј, Боже, амин. Пођоше седам сестара на путу и путишту, и сретавши их Исус рече им: Куда идете, седам сестара? Оне му рекоше: Господе, идемо к оном слуги божијем (име) да му очистимо очи од суза и намета, болести, ’вихра’, ветра, сметишта, и праха. Нека су чисте очи као бисер на златној чаши, чисте као сунчева зора у целом свету. Нека се разиђу болести из очију мојих као вихор на земљи, као облак на небу, у име Оца и Сина и Светога духа, сада и увек.”

Од куге до сунчанице

Гален и издање његових списа из 1547. године

У српским земљама негована је и научна медицина која је у сваком погледу била део европске медицине. Српско лекарство није се много разликовало од италијанског и француског која су неговале знамените медицинске школе у Салерну и Монпељеу. И за српску медицину може да се каже да је то у суштини била медицина Хипократа, Галена, Аристида и других античких лекара, а временом је све више добијала на замаху.
Наша медицина 14. и 15. века није била ограничена искључиво на практичну страну. Напротив, показивала је интерес за све медицинске дисциплине, па и за списе из превентивне медицине, и то у првом реду за оне који се тичу хигијене исхране. О високим дометима српске средњовековне медицине на најбољи начин сведоче сачувани медицински списи као што су, пре свега, Хиландарски медицински кодекс бр. 517, зборник који садржи списе европске научне медицине од 13. до краја 15. столећа, затим Јатрософија о всакој вешти из 15. века, као и Ходошки зборник, с краја 14. или почетка 15. века, у коме се налази мешовита медицинска грађа. О овоме је недавно било речи на страницама „Забавника”.
Од којих болести су боловали Срби у средњем веку?  Занимљиво је напоменути да има далеко већи број и више врста обољења која се помињу у световној медицини него и такозваној верској медицини.  Тако, док се у најопширнијем кодексу наше верске медицине помиње само двадесет девет обољења, дотле број различитих болести у најстаријем кодексу световне медицине износи осамдесет шест. Међу болестима које се најчешће помињу су како оне најстрашније као што су куга, лепра, беснило или велике богиње, тако и оне мање опасне као што су срдобоља, шуга, маларија или костобоља. Уз то, наводи се и читав низ осталих болести као што су грозница, зубобоља, крволиптање из носа, несаница, кашаљ, вратобоља, слабост срца, осипање коже, сунчаница, зујање у ушима и глувоћа, жутица.
Највећи број лекова справљан је од природних састојака биљног (смокве, урме, бибер, бадем, различито корење, смола, тикве, уље, маховина, семење) или животињског порекла (јаја, овчије и магареће млеко, козији лој, пужеви, јелењи рог, ракови). Знатно ређе су се употребљавали минерали, сумпор и со.
У просторима где се средњовековна медицина показивала као немоћна размахивали су се надрилекарство или, пак, раширено веровање у чудотворну моћ хришћанских светитеља и њихових моштију. Тада би болесни и њихова брижна околина, понесени не само верском заслепљеношћу него и очајањем, хрлили према местима која су нудила могућност исцељења. Уопште, теологија и медицина у средњовековном свету неретко су се не само додиривале него и на особен начин умногоме преклапале.


Овако је изгледало лечење код Николе из Салерна, једног од најпознатијих лекара из 17. века

Вера у чудотворну моћ реликвија у лечењу свакојаких тегоба и болести подстицала је побожне на разне уступке. Страх пред бољком која се чинила неизлечивом пресељавао је мисли и усредсређеност оболелих и њихове околине из рационалног у пределе мистичног у којима је чудотворност моштију надмашивала снагу лекова.

Лекари из Дубровника

Ко су били лекари у српској средњовековној држави? Поред оних који су завршили медицинске школе и били лекари од заната, било је и полуквалификованих, који су после положеног испита пред санитетским властима стицали сва законска права да могу да се баве лечењем, као и неквалификованих, који су се, поред берберског заната, бавили лекарским захватима. О лекарима иначе нема много помена у сачуваним изворним сведочанствима. У дубровачким званичним књигама помињу се по имену Срби лекари: Првослав (1298), Менче из Бара (1330), Милчин из Призрена, који се у новембру 1349. године у Дубровнику обавезао да ће за награду од двадесет перпера излечити сина ципелара Медоја који је боловао од камена, неки Оберко, иначе стручњак за киле, који је у дубровачкој канцеларији 1382. године склопио уговор с Влахом Стојиславом Поповићем за хонорар од шездесет перпера.
Српски владари и најистакнутији великаши позивали су лекаре из Дубровника, странце који су углавном потицали с Апенинског полуострва. Магистер Егидијус долазио је краљу Стефану Дечанском у два маха, најпре на два месеца 1326, а затим исто тако и 1327. године. Код Стефана Душана био је у служби магистер Антоније из Монтефлореа, код Анконе, који га је пратио и био присутан на чувеном састанку српског краља и византијског цара Андроника III Палеолога у Радовишту 1336. године. Деспоту Стефану Лазаревићу долазио је дубровачки лекар Данијеле де Пасинис из Вероне. Лични лекар деспота Ђурђа Бранковића био је такође Италијан Анђело Муадо. У тај мах био је у Србији и Фирентинац Јероним де Санте Минијато. Дубровчани су слали општинске лекаре и великашима Сандаљу Хранићу, Балшићима, Стефану Вукчићу Косачи и другима.
На основу расположивих извора може да се израчуна да је почев од 14. века у Србији живело и радило четрдесет девет лекара италијанског порекла уз двадесет девет апотекара. Од тога је у 14. веку деловало петнаест лекара, у 15. тридесет, а у 16. четрнаест лекара. Већина њих била је родом из Италије (Рим, Падова, Болоња, Венеција, Ферма). Први Србин доктор медицине био је Јован Апостоловић (1730–1770) који је 1757. године дипломирао на знаменитом универзитету у Халеу.

Постеље у ћелији

У средњовековној Србији било је и болница. Њих су подизали владари из династије Немањића уз своје манастире, за потребе самих манастира, или као склониште за оболеле од неизлечивих болести. Прве српске болнице у манастирима Хиландару и Студеници настале су по угледу на византијске. Хиландарска је имала и склониште за болеснике од хроничних неизлечивих обољења као што су лепра, парализа, епилепсија. О хиландарској болници старали су се и потоњи српски владари. У Хиландарском типику, својеврсном манастирском уставу, у члану 40, налазе се и прописи о болници. Тамо пише:
„Рекох напред нешто мало о болесној браћи нашој. Све је остављено игумановој вољи што се тиче бриге о њима. Јер треба и о њима више казати. Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се даје болничар да их двори у свему. Ако ли мојим гресима многи падну у болест, нека им се даду и два болничара, велика арула, то јест огњиште од меди сковано и преносиво, на коме ће се топити укроп за болне и друго што им је на утеху, по могућству, за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију и нека доноси свакоме потребно…”


Манастир Студеница, где је била наша прва болница

У почетку је болница била смештена у ћелији с осам постеља за чланове монашког братства. У доба краља Милутина (1282–1321) ова болница је проширена, да би за време цара Стефана Душана имала чак шест великих болничких соба. О хиландарској болници старали су се и потоњи владари све до пропасти српске средњовековне државе у 15. столећу. Како мисле поједини истраживачи, због тога што је у овој болници негована и медицинска књижевност и што су се за лечење употребљавали списи античке медицине, она би могла да се сматра и најстаријом српском медицинском школом.
Болница коју је у манастиру Студеници утемељио Сава Немањић била је прва болница основана на тлу српске средњовековне државе. У Студеничком типику налази се и поглавље о болници и болничарима преузето из Хиландарског типика, а овај типик је у ствари унеколико прерађени типик знаменитог манастира Богородице Евергетиде у Цариграду.
Постојала је и болница у манастиру Светих Арханђела код Призрена која је имала двадесет постеља. У њу су долазили они који су се разболели, али болесницима се нису сматрали хроми и слепи. У манастирској болници Свете Богородице Ратачке лечени су болесници с трајним телесним манама и хроничним обољењима. Деспот Стефан Лазаревић је у Београду подигао болницу која је имала и своју цркву.   Болница је било и у приморским градовима као што су Котор и Дубровник.

Вађење зуба

Пре неколико година, приликом археолошких ископавања на локалитету манастира Светог Георгија у Дабру, касније познатог као манастир Ораховица у Мажићима, смештеног на левој обали Лима, откривена је манастирска болница. Реч је о манастиру који је већ почетком 13. века био угледно и важно монашко средиште српске државе, а касније је имао бурну историју, па је 1732. године био сасвим порушен и потом све до 1998. године зарастао у шибље и готово заборављен.   Посебно ваља нагласити чињеницу да су приликом археолошких ископавања на овом локалитету нађени и медицински инструменти – циркле, маказе, оптичка помагала, инструменти за вађење пројектила, скалпели – који углавном потичу из 16. и 17. столећа.
Једна од најчувенијих болница била је она коју је у Цариграду подигао краљ Милутин. У грчким изворима она се редовно назива ксенон, односно Краљев ксенон. Првобитно значење те речи је свратиште, дом за пријем странаца, али већ у средњем веку добија и значење болница. Милутинова болница била је подигнута при манастиру Јована Продрома, који је у цариградској четврти Петри, недалеко од Влахернске палате, подигао цар Јован II Комнин (1118–1143) у првој половини 12. века. У Житију краља Милутина из пера архиепископа Данила II стоји записано:
„И ту начини мноштво одара ради почивања болнима, меке постеље поставивши поврх њих. И ту, ако какав болесник нема никакве наде, заповеди да сваки такав иде ка тако спремљеном одру.” И нешто даље:      „Ако је ко од такових болесника исцељен одлазио на свој пут радујући се, опет је други болесник долазио на његово место, такође примајући милостиво посећење, као што је и до данашњег дана неизмењено.”
Како Данило II бележи, Милутин се побринуо и за болничко особље.

Обнова народне медицине

Упоредо с болницама постојале су и апотеке, углавном у приморским градовима. Тако се зна да су службу апотекара у Дубровнику и Котору махом обављали странци, најчешће дошљаци с Апенинског полуострва.
Падом српских средњовековних земаља под власт Османлија средином 15. века дошло је до оживљавања племенске и патријархалне културе.
У вези с тим, међу Србима који су постали поданици пространог Османског царства у употреби су остале само народна световна и верска медицина. Обнова народне медицине, уз упадљиву осеку научног лекарства, испољила се у појави низа такозваних лекаруша, својеврсних зборника у којима је сакупљано народно медицинско искуство. Најчешће је реч о рукописним књигама у којима су пописиване лекарије, као и упутства за њихову употребу, али у којима је научни приступ медицини лагано губио битку с навалом магије, надрилекарства и празноверица.

АУТОР: РАДИВОЈ РАДИЋ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s