Немањићи и жене

Под папучом Гркиње Ане краљ Радослав почео да се потписује на грчком

Јиричек тврди да српска историја нема моћнијих владарки, као што је имала Византија: Ирина и Теодора биле су царице које су владале преко својих мужева. Моћније од њих. Писац даље набраја српске снахе које су биле или из Бугарске или Гркиње из Византије. Нешто католикиња са Запада: Францускиње, Италијанке и Мађарице, итд. Жена краља Владислава била је кћи бугарског цара Асена II (у чијем је дворцу, у Трнову умро Св. Сава). О овој принцези се не зна ништа, али описаћемо једну која је била метафора онога што Библија зове Содома и Гомора, ако не дословно, онда метафорично. Жена најстаријег сина Стефана Првовенчаног, Стефана Радослава – Гркиња из Епира, Ана, држала је најслабијег Немањића као змија жабу у двоструком ропству: културном и моралном. Јадног Радослава толико је грецизовала, као принцеза царске крви, да се он на српским повељама потписивао грчки. Трчао за њеним оцем, епирским царем Теодором, као мачићи за мачком. Мислио да поништи дела Св. Саве и крваво стечену аутокефалност српске цркве, баци под тепих, да српску цркву стави поново под грчку власт (охридске архиепископије), као што је било пре Св. Саве.

„Најнесташнија“ српска краљица Ана Дукени, оставила краља због неког Француза

Крст краља Радослава била је његова жена Ана Дукени, за коју српски црквени извори кажу све најгоре: дама крајње слободног понашања, Радославу као да то није сметало. Црквени извори кажу да је Радослав био толико под утицајем своје жене, да је изгубио разум. Морао да бежи са женом у Дубровник, затим у Драч, где је Радослав доживео понижење до дна, као мушкарац: њему, краљу, отела је жену, нека мушка протува. Црквени извори елегантно кажу: „Један Фруз (француз) грозно запрети краљу смртоносним мачем“. Краљ се повукао испред мача и изгубио краљевину и жену, остало му само да се врати у отажбину, да оде у манастир као калуђер Јован. Његова жена „лепа Ана“ пошто је „протутњала“ младост, вратила се оцу у Епир, завршила вероватно као и муж у неком женском епирском манастиру. Од свих жена Немањића, Ана Дукени је најмање држала до свога мужа.

Душанова Јелена, сестра бугарског цара, пратила је мужа на војним походима

Трећа жена Стефана Уроша II (Милутина), исто тако Ана, била је кћерка бугарског цара Ђорђа Тертерија I. Када је овај после петнаест година отерао, отишла је за Цариград и удала се за неког епирског кнежевића. Теодора је била жена Уроша III (Стефана Дечанског). Заједно са мужем и синовима, Душаном и Душицом, протерана је у Цариград. Родила је Душана.

Јиричек мисли да је највише вредела Душанова жена, Јелена – сестра бугарског цара Јована Александра. Католички извори је мрзе, Мавро Орбин за њу каже дословно: „перверзна дама, непријатељ католика“. Први епитет је добила због друге особине. Душана је потпуно везала за себе. Заједно су били на Св. Гори, кад су бежали од куге. Према византијским изворима (Јован Кантакузен) Јелена је пратила мужа у ратним походима: На Солун против Босне, заједно са мужем посетила католички Дубровник.

Ово је можда најскладнији брак Немањића, али цар Душан је брачну срећу скупо платио. Једини Немањић који није светац: нешто што је због везаности за женину сукњу, водио Јелену на Св. Гору – што је по калуђерском мишљењу смртни грех, нешто што је наредио да му се задави отац, Стефан Дечански (чудна је политика наше цркве: Немања је светац, иако је индиректно убио свог брата Тихомира: поразио га у једном боју на Косову (1168). (Тихомир бежао, и онако тежак у оклопу, удавио се у Ситници.) Милутин је према Владимиру Ћоровићу, запањивао свет својим начином живота, па је опет светац. Можда зато, како смо раније рекли, што је био велики градитељ и ктитор. Сазидао стотинак цркава и манастира. Јиричек посебно истиче да ниједна жена Немањића није била из Босне, али да је кћерка краља Драгутина, била жена босанског бана, Стефана I (звала се Јелисавета).

Краљица Евдокија отерана под изговором да је шугава

Исти извор каже дословно „Гркиње нису биле омиљене“. Евдокију, синовицу Исака Анђела, отерао је Стефан Првовенчани под изговором да је шугава (Ћоровић). Због Ане Дукени, коју смо детаљно описали, је протеран из Србије. Нећемо описивати Симониду, јер је њену драму објавило „Српско наслеђе“ детаљно, у једном од претходних бројева. Али морамо поновити да једна византијска принцеза нити је волела мужа, нити Србију и да је за мужевог живота маштала о манастиру, да би се склонила од Милутинове љубоморе. То јој је успело тек после његове смрти. (Мавро Орбин пише да јој је Милутин у осмом лету „оштетио“ материцу, па није имала деце.)

Запад или католичанство, давало нам је следеће снахе: друга жена Стефана Првовенчаног, Ана Дондоло, типичан политички брак, Јевдокија је због ње отерана и вређана. Стефан Првовенчани је хтео краљевску круну и добио је од папе преко своје жене, јер је њен деда, Енрико Дондоло, тада био сила првог реда.

Јелена Анжујска, радила је да Србе приведе католичанству

Друга краљица, коју не виде једнако Јиричек и Ћоровић је Јелена Анжујска, Францускиња. Константин Јиричек пише као да је постхумно заљубљен у њу, отприлике као Толстој у Наташу Ростов. Јиричек каже да је Јелена Анжујска родила Драгутина и Милутина, да је сигурно царске или краљевске крви, оштроумна, добра, дарежљива, високоморална и како смо раније на једном месту рекли, наџивела мужа, а изгледа и једног сина, Драгутина. Наводно је била једнако популарна код Срба и Латина у приморју, поштована од обе цркве, оставила трајну супомену у Дукљи, обновила чувени град Дриваст или Дривост. Град су разорили Монголи у једномсвом налету. Подигла је католичке цркве у Котору, Бару, Улцињу и Скадру. Манастире фрањевачког реда и само један српски манастир Градац на Ибру. Даривала католичке манастире код Бара, остала до краја живота у латинској вери. Наговарала мужа да прими унију са Римом. Уопште, Јиричек пише о њој као о католичкој светици.

Ћоровић и други српски извори нису склони да Јелену Анжујску дижу у небо. Виде у њој само једну од безброј католичких мисионара, да преобрати „шизматичке Србе“ у једину спасавајућу католичку веру. (Опет морамо да се чудимо скромном знању многих наших умника: цркве су се занавек раздвојиле у XИ веку (1054), али ако је неко шизматик, онда је то Рим, који је осамстоте године (800) поред живог византијског цара, крунисао Карла Великог за цара (Енглез и протестант, Велс, каже хладно у својој умној „Историји света“: „Грчко православље је дубље и старије од латинског католицизма“) Узгред, цар Душан правилно каже у Законику за католике („латинска јерес“). Ћоровић нити Јелену Анжујску, нити њеног мужа, Уроша И невиди као велике личности.

Мађарицу Катарину, волела су два брата, оба краљеви, Драгутин и Милутин

Од Мађарица, води порекло Катарина, кћерка краља Стефана В и његове жене Јелисавете. Она је била жена краља Драгутина и њу црквени извори хвале. (Њена сестра, Јелисавета, била је једна од четири Милутинове жене). Била је калуђерица негде близу Пеште. Милутин је готово отео из манастира, али због рођачких веза и црквених обзира, морао да је врати у манастир. Ова Мађарица је занимљива, по томе што оправдава глас који бије Мађарице: азијска крв + европска култура. (Она се опет удавала, из манастира, па опет враћала у манастир).

Једна Млечанка, Констанца, била је удата за Драгутиновог сина, Владислава. Опет се појављује једна Јелисавета, немачке крви. Цар Душанова жена, Јелена, дуго није могла да роди сина, па је овај мислио да се ожени поменутом Јелисаветом Хабсбург, чији је отац, вероватно због изгледа, имао име Фридрих Лепи. (Ово је можда прилика да опишемо Немањиће као расни тип, са изузетком Његоша, то је најлепша српска династија. Немања је био пре 1180. у Цариграду, као византијски полуроб цара Манојла Комнина. Грци га пљували, али се дивили његовој особитој мушкој лепоти: за главу виши од свакога, широких рамена).

Византијски извори редовно нерасположени према Србима, што је можда нормално, због аутокефалности српске цркве и што је Душан освојио пола Грчке са Св. Гором, кажу за последњег Немањића, Уроша: „Красан ликом и стасом, пријатан за око. Жаока је на крају, и духовне природе. Урош је за поменуте изворе „млад умом“. Елегантан израз за човека скромне памети.

Протокол српског двора: Владар је племиће ословљавао са „Возљубљена браћо“

Истим изворима дугујемо опис српског двора из средине XIII века. По византијским изворима, Срби су пре Милутина живели примитивно, краљице преле, поменута Катарина из Мађарске. Поред тога била је јадно обучена. Српски извори враћају мило за драго: византијска раскошност им је смешна. Срби нису знали за евнухе, који су чували царске кћери. За време Милутина, почетком XIV века као да је све другачије. Византијска делегација која је преговарала о Милутиновом браку са Симонидом, госпођом из Цариграда дочекана су господски. Милутин као да је изашао из народне песме, „сав у свили и кадифи“, исто тако сијало је од злата на себи. Јело се двоструко више него што је нормално, исто важи и за пиће. Низале се здравице. Милутин наздрављао, Византијци исто. Право утркивање у господству, лепоречивости, јелу и пићу. (Треба рећи да је време које описујемо, XIII и XIV век, време суровости: кад су крсташи пролазили кроз Србију и Бугарску, тукли су се „с главом наопако“ на тзв. „вучји начин“, а Грци се против њих тукли отровним стрелама, заробљенике вешали на дрвеће, исто „на вучји начин“ са главом наопако“).

Немањићи су племиће ословљавали као „возљубљену браћу“. Кантакузен прича да кад српски племић дође краљу, обојица сјашу с коња, властелин пољуби краља у груди и у уста. Кад се сретну по други пут поздрављају један другог јашући.

Ко год се држао себе, мора да има пратњу. Посланик најмање тројицу на коњима. Кад се Душан оженио Бугарком Јеленом коњичка послуга и дубровачки изасланици, добили су неку врсту униформе – једнако одело.

Поклони су били обавезни: Стефан Првовенчани на састанку у Равном добио је од мађарског краља Андрија II – скерлетну одећу, украшену драгим камењем, бисером, пехар, коње са златним уздама.

Цар Душан је измењао дарове са византијским царом Андроником.Говорило се песничким језиком: Стефан Првовенчани је причао за коње које је добио од мађарског краља као да су сијали као Сунце.

Цар Душан просио Немицу Јелисавету, кћи краља Фридриха

Српским владаркама за време Немањића и после њих бавио се српски историк првог реда, монах, хиперобразовани интелектуалац Иларион (Руварац). У знаменитом чланку из 1934. „Краљице и царице српске“. Нећемо понављати шта су о овој теми писали Јиричек, Ћоровић или непоуздан католички опат из Дубровника, Мавро Орбин. Према Руварцу, средњи син Стефана Првовенчаног, Владислав, умро је без деце. По једним изворима. А по другим родила му је жена Бугарка, двоје деце.

Према трећим изворима, његова ћерка била је удата за неког кнеза Ћуру Кочића, али није сигурно да је имала сина. Ако је постојао звао се Деса или Теша, а жена му се звала Белослава. Руварац једино изричито тврди: „Љуба краља Владислава била је кћи Јована, Асена, цара бугарског и да се по свој прилици звала Белослава“. Све друго се сматра нагађањем.

Руварац је говорио о женама и кћеркама Стефана Дечанског. Када се Дечански двапут женио кћерком бугарског цара Смиљца, оженио га је отац, пре него што га је ослепео. Руварац не зна име овој краљици. Она је значајна, јер је родила цара Душана. Друга жена Стефана Дечанског је Гркиња из царске породице Палеолог. Звала се Марија, коју је грчки извор, Григорас лично знао и био гост краљевског пара. Марија Палеолог је родила Стефана Симеона (Синишу), грецизованог Немањића. Руварац о њему неће да говори, јер је овај Душанов полубрат први отпао од царства. Руварац каже да је Стефан Дечански имао две кћерке: Јелачу и Теодору.

Ми смо у првом делу текста говорили детаљније о Јелени, жени цара Душана. Допунићемо наша знања Руварчевим: Руварац каже да аустријски летописи кажу да је Душан просио једну Немицу, Јелисавету, кћи немачког краља Фридриха. Одбијен „као шизматик“, тј. православне, а не католичке вере.

Јадни Руварац, морао је да се бори са ондашњим скромним историјским знањима: хрватски историк, Шиме Љубић, писао је да Душанова жена Јелена није оно што јесте. Хрват је писао да је Гркиња, од Јована док смо ми већ у првом делу рада доказали да је Јелена бугарске крви, ћерка цара Александра. Руварац завршава полемику овако: „но оставимо се Љубића и његовог мусавог Огледала“. (Вероватно историјски часопис у коме је писао Љубић). „Руварац импренионира духовном бриткошћу, имао је при руци изворе до којих је данас немогуће доћи: „Историју словенских народов, најпоче Болгором, Хорватом и Србом“, Милковићеву „Историју Црне Горе“, Муровјева „Живот цара Уроша“, итд. Знао је језике, изворе наводи на старогрчком, латинском, старословенском, оно што је рекао о српској историји стоји као пирамида.

Руварац пише у поменутој студији „Краљице и царице српске“, да је Мавро Србин звао Душанову жену „Рогозна – Рогосна или Јелена“. Прво име подсећа Руварца на царицу Роксанду из српских песама. Даље каже да Хрвати Јелену зову Аном „помешавши може бити жену Урошеву, са матером му“.

Јелена, Роксанда, Јелисавета, Јевдокија- како се звала Душанова жена

Руварац је нашао запис из Хиландара где пише за Јелену: „Представи се царица, српска Јелисавета“. Исто тако Јелену зове византијски цар Јован Палеолог, који у једном писму каже за Јелену: „Јелисавета краљица, која је по смрти мужевљевој пребивала у Серу“. (Византија није признавала Душана за цара, и зато је у овом извору Јелена краљица). Јелену извори називају: „Царица монахиња Јевдокија“. (У Дечанима, или у Беочину). Јелену, тамошњи поменик зове: „глагочестива царица Монахиња Јевгенија“. Било како било, Душанова жена је за српску историју Јелена. Руварац је писао о приватном животу цара Уроша о коме се не зна готово ништа. Према овом извору, Урош се родио око 1337. Руварац мисли у поменутој студији, да је Урош убијен 1367. године од „царубице Вукашина“. И ово је можда једина грешка великог историка, Вукашин је погинуо на Марици 16. 9. 1371. по старом, а Урош је умро 4. 12. исте године, по истом календару, Вукашин Мрњавчевић није могао из гроба убити Уроша Немањића (исту грешку направио је Његош у „Горском вијенцу“)

Марко Краљевић и неверна Јелена, кћи Војводе Хлапена

Исти извор писао је о наводном царубици краљу Вукашину, да је имао синове Марка Краљевића, Андријаша, Иваниша и Митраша, а кћерке Милицу, удату за Ђорђа Балшића и Русну, жену Матија Кантакузина. Исто тврди и Мавро Орбин „двије шћери и четири сина“. Од синова само је Марко себе називао краљем. Маркова жена по Орбину је опет Јелена, кћи војводе Хлапена. Она је тобож имала нарав као Ана Дукени: „изневерила свога мужа“. Руварац каже да је Марко Краљевић последњи „благочестиви краљ српски“ (мислимо наравно на средњи век). Учени калуђер бележи народно веровање да краљ Марко није умро него само спава: „док га звек сабље и врисак Шарца његова не пробуди, па ће опет бити краљица и царица српски и биће људи који ће и опет писати о краљицама и царицама српским“. (Ово је Руварац писао у Карловцима 16. јула 1868). Руварац је писао и о књегињи Милици коју назива царицом. Наводи српске летописе који су овог пута потпуно поуздани. Милица је жена кнеза Лазара, кћи кнеза Вратка, Вукановог праунука. Руварац једино греши код Вукана, назива га средњим Немањиним сином. То је био Стефан Првовенчани

.О његовој кћери, књегињици Милици, Руварац наводи извор где она моли дубровачку општину „да постави жупана Николу“. Овај Никола је према писцу Миличин брат, Вратков син, и Руварац мисли да се ради о жупану Николи Алтомановићу кога је кнез Лазар „расуо и ослепио“.

Лепе кћери лепе краљице: Милица је имала Мару, Оливеру, Дестину, Вукосаву…

Милица је Лазару, по Јиричеку, родила пет кћерки и два сина. Слично мисли Руварац: прву кћи Мару, кнез Лазар је дао Вуку Бранковићу, господару Косова, а после Косова, Милица је хтела-не хтела дала своју кћи Оливеру, оном човеку који јој је посекао оца – Бајазиту. Готово сви извори говоре да је једна Лазарова кћерка била удата за бугарског цара Шишмана, али Руварац и извори на које се позива не зна име овој кћерци. Лазар је дао за једног Мађарског великаша Николу Гаревића, који је био бан у Мачви и чинио кнезу Лазару услуге, по изреци „одакле ми жена одатле сам и ја“. Ову кћер Мавро Орбин назива Јеленом, а други извор, Лукарић, Јеленом Деспином. Она се после смрти свога мужа удала за хумског (херцеговачког) војводу Сандаља Хранића. Руварац побија мишљења да се ова кћерка звала Јелена; кнез Лазар заиста је имао кћерку Јелену која је била удата за господара Зете, Ђурђа Балшића. Касније се удала за поменутог Сандаља Хранића. Извори су овде или непоуздани, барем у именима, или су историчари побркали имена кћерки. Мавро Орбин спомиње Лазарову кћерку Вукосаву као жену Милоша Обилића, али Јиричек не налази да је кнез Лазар имао икакву ћерку Вукосаву. Јиричек тврди да је снага кнеза Лазара била у кћеркама које су, ако се суди по Оливери, морале бити веома лепе, а ако се гледа по мајци веома умне, а по оцу, кнез Лазару, верски чврсте и јаке. Једну кћер, кнез Лазар је сигурно дао за челника Мусу и Мусићи су по поменутом принципу били на Косову.