Сима Ћирковић-Успони и падови у средњем веку

  • Под византијским окриљем
  • Међу балканским државама
  • У борби за опстанак

Под византијским окриљем

Предуслови за настанак Српског народа створени су у VII веку, када се на тле римске провинције Далмације населио, уз друге словенске скупине, и део племена Срба. Није познато чиме су се племена тога доба међусобно разликовала, на чему се заснивала њихова индивидуалност. Извесну улогу су, свакако, играла предања о пореклу. Међу балканским Србима дуго се одржавала традиција о досељавању са севера, из „Беле Србије“, одакле је потицао и најстарији владарски род.

Словени су се на Балканском полуострву разлили на великом пространству, образујући велики број малих кнежевина, које су византијски писци тог времена запажали као мноштво и описивали карактеристичним именом „Склавинија“. Припадници српског племена суделовали су у развоју неколико кнежевина. Поред Србије, која се у IX в. простирала између Саве и динарског масива, приближно између Ибра на истоку и Врбаса на западу, настале су у планинским пределима и крашким пољима области које ће дати становницима посебна имена: Неретљани, између Цетине и Неретве и на острвима Брачу, Хвару и Корчули, Захумљани, између Неретве и залеђа Дубровника, Травуњани и Конављани, између Дубровника и Боке которске. У XI в. једно од средишта српског политичког живота било је у кнежевини Дукљи, која се простирала око Скадарског језера и долине реке Зете.

Заједно са осталим словенским племенским територијама, и ове су биле изложене покушајима потчињавања из суседства. У VII-VIII в. за господаре су се наметали Авари из Паноније, док је Византија претендовала на све што је некад припадало Римском царству; од 680. словенским племенима између Дунава и планине Балкана загосподарили су Протобугари, створивши државу која ће се нагло проширити, упијајући у себе словенске племенске кнежевине. Од средине 9. в. и Србија се нашла на путу бугарског ширења, па је постала поприште супарничких борби Византије и Бугарске. Повод за мешање пружали су многобројни сукоби међу члановима владарског рода, потомцима кнеза Вишеслава, који су се борили за власт и често смењивали на престолу.

Византија је велики успон постигла око 870, када је покрштавањем кнежевских породица отворила пут масовној христијанизацији, праћеној јаким политичким и културним утицајима Царства. Српске кнежевине биле су потчињене црквеним метрополама у Сплиту и Сирмију. Покрштавањем су потиснуте у други план неке од разлика међу племенима, пре свега оне с кореном у паганским веровањима, а отворен је пут повезивању на подлози заједничке хришћанске културе. Значајну улогу су у томе играли преводи библијских и богослужбених текстова и писма прилагођена особеностима словенског језика, глагољица, а затим ћирилица. Хришћанство је, међутим, утицало на појаву нових разлика међу Словенима услед неједнаких утицаја црквених центара под чију су јурисдикцију доспели. Веома дубоке корене и далекосежне последице имао је однос према употреби словенског језика у богослужењу. Срби су се нашли у зони у којој се могла чувати, даље развијати и прилагођавати словенска писменост.

Отпор бугарском притиску престао је 924, када је Србија потчињена, али само кратко, јер је кнез Часлав (927- око 950) непосредно после смрти бугарског цара Симеона успео да обнови српску државу. Проширио је границе до обале мора и одбио је нападе Мађара, који су се крајем 9. в. настанили у панонској низији, наметнувши се за господара затеченом претежно словенском становништву. У свом даљем развоју Срби су веома јако осетили последице византијских освајања. Преко четири деценије трајале су борбе за потчињавање Бугарске, највећег византијског супарника у борби за власт над балканским Словенима. Када су се коначно завршиле 1018. године, границе Византијског царства померене су до Дунава и Саве.

Тада је територије насељене Србима пресекла граница која одваја области под непосредном византијском влашћу, источно од линије Сирмиј (Сремска Митровица) – Рас (Нови Пазар) – Призрен, и западно од те линије, области под домаћим владарима, с традиционалним уређењем израслим из словенске подлоге. Византији потчињене територије припале су аутокефалној архиепископији у Охриду, тако да су српске земље још пре коначног расцепа цркава (1054) пресечене границом између цариградске и римске црквене јурисдикције.

У областима под непосредном византијском влашћу обновљени су антички градови као Сирмиј, Београд, Браничево, Ниш, што су постали седишта црквених и световних власти, које су преко два столећа непрекидно утицале на становништво своје околине. Северно од Саве и Дунава у Угарској краљевини слабо настањене етнички хетерогене територије добиле су насеља, утврђења, организацију власти (жупаније) и епископије.

Како је после потчињавања Бугарске притисак долазио само из Византије, нарочито из њених упоришта у Дубровнику и Драчу, седишта српског отпора образовала су се у суседству. У Дукљи (Зети) и Захумљу кнез Стефан Војислав (1037-1051) успео је да збаци византијску власт, а његови наследници Михајло (око 1055- око 1082) и Бодин (око 1082-1101) проширили су и учврстили државу мирећи се с врховном влашћу царева и повремено јој се покоравајући. Од краја XI в. већу улогу почињу играти области у унутрашњости, чије је једно језгро било у Босни, а друго код града Раса.

Откако је почетком XII в. Угарска краљевина завладала Хрватском и потчинила византијске градове у Далмацији, почела је дуготрајна византијско-угарска борба за превласт над Балканским полуострвом. Срби су се нашли између јаких супарника, тако да су они у Босни, под владарима с титулом бана, потчињени угарским краљевима, док су они у источним областима, под влашћу великих жупана, били штићеници византијских царева. У време ратова они би се одметали и прилазили противничкој страни. У то доба биле су успостављене тешње везе између угарске и српске владарске династије.

Последњи тријумф Византије за време цара Манојла Комнина (1143-1180), када су биле потчињене и Угарска и суседна српска област, плаћен је претераним исцрпљивањем снага, па је после смрти ратоборног цара уследио дуг период кризе. Тадашњи српски велики жупан Стефан Немања (1166-1196) искористио је слабости и тешкоће Византије да прошири власт до Јужне и Велике Мораве, затим на територије данашњег Косова, равнице око Скадарског језера и приморске градове од Котора до Скадра. Под управом Немањине браће и синова нашле су се и територије некадашњих кнежевина Захумља и Травуније, тако да је српска држава обухватила простор између реке Неретве и Јужне Мораве, приближно од планине Рудника до обале Јадранског мора. Стефан Немања се повукао с престола, одредивши за наследника средњег сина Стефана, зета византијске царске породице. Замонашио се у својој задужбини манастиру Студеници, а убрзо се придружио најмлађем сину Сави, монаху, на Светој Гори. Заједнички су подигли за српске монахе манастир Хиландар, који је играо значајну улогу у каснијем развоју српске цркве и културе.

Међу балканским државама

Као царски зет и носилац титуле севастократора, Стефан Немањић (1196-1227) уживао је подршку Византије и успевао да очува Немањине тековине. А када се ситуација из темеља променила, пошто су западњачки крсташи предвођени Венецијом освојили Цариград и срушили Византијско царство, Стефан се окренуо Западу и вештом политиком отклањао опасности од Угарске, Латинског царства, обновљене Бугарске и осамостаљених господара у византијским провинцијама. У периоду превирања и наглих промена успео је да очува неокрњену државу и да јој подигне углед и ранг тиме што је од папе добио краљевску круну (1217), што му је код наследника и потомства донело славу „првовенчаног краља“.

Заслугом краљевог брата Саве темељито су измењене црквене прилике у српској држави, која је имала двојаку традицију: римокатоличку у градовима на јадранској обали и њиховом ближем залеђу и византијско-православну на подручју Охридске архиепископије. Католички крајеви били су под јурисдикцијом надбискупија у Бару и Дубровнику, а у православном делу биле су епископије у Расу, Липљану и Призрену. Настојећи да за своју краљевину добије јединствени црквени оквир под домаћим старешинама, краљ је, и поред својих веза с папском столицом, подржао православне традиције земаља у унутрашњости.

У Никеји, центру малоазијских Грка, који су чували традиције цариградске патријаршије и настојали обновити Византијско царство, Сава Немањић је од цара и патријарха издејствовао образовање посебне архиепископије за српску државу. Сава је за архиепископа посвећен 1219. у Никеји, док је за његове наследнике предвиђено да се бирају и посвећују у Србији. Границе православног подручја померене су према западу и према југу све до морске обале, с изузетком старих приморских градова и њихових дистриката. Основане су нове епископије, са седиштем у манастирима, где су образовани свештеници и преписиване књиге неопходне црквеном животу. Сава И је за потребе црквених старешина обезбедио превод византијског црквено-правног зборника Номоканона (Крмчија, Светосавска крмчија).

Српска краљевина и аутокефална црква представљале су оквир у коме је оживљено културно стварање добило особена обележја. То се може запазити на црквеним споменицима Рашке школе (Студеница, Жича, Милешева, Сопоћани, Градац, Ариље и др.) и на замаху преписивачке и књижевне делатности. Наслеђени језик књижевног изражавања добија црте карактеристичне за говорни језик народа, док обогаћена „библиотека“ преведених и преписаних дела и жанрова добија и оригиналне српске саставе. Као и у градитељству и опремању цркава и манастира, и овде предњаче чланови династије. Стефан Првовенчани и Сава I, сваки са својим житијем светог Симеона, оца и родоначелника династије. Житија су имала важну улогу у заснивању култа, коме су касније придружени свети Сава и још неки владари који су поштовани као свеци у крилу српске аутокефалне цркве. Култ светих владара уздизао је ауторитет династије и омогућавао да се у наставку опште хришћанске изграђује и посебна српска традиција, која ће се чувати у крилу цркве.

Упоредо с културним заокруживањем, подручја српске архиепископије продубљавала се граница према онима који су остали изван њених оквира, пре свега грађанима приморских градова и поданицима босанских банова. Израсла из српске племенске подлоге, држава босанских банова развијала се одвојено, укључујући у себе делове суседних хрватских и српских територија. Њену посебност наглашавала је „црква босанска“, спорних учења и необичног уређења, осуђивана као јеретичка у православним и католичким срединама. Конфесионалне разлике и повремени сукоби банова с „рашким“ краљевима водили су подвајању становника и тек је ширење Босне на рачун територија државе Немањића омогућило да у другој половини 14. в. Босна заигра значајну улогу у чувању и развијању српских традиција.

После Стефана Првовенчаног његови синови Стефан Радослав (1227-1234) и Стефан Владислав (1234-1243) играли су подређену улогу у веома сложеним балканским политичким приликама, али су успели да очувају неокрњену државу. Њихов најмлађи брат Стефан Урош I (1243-1276) покушао је да наслеђене територије прошири и према северу (Мачванска бановина) и према југу (Скопље). Трајније резултате имао је његов рад на подстицању рударства, ковању сребрног новца, јачању трговачког промета и чвршћем повезивању делова државе у јединствену целину.

Тек су Урошеви синови Стефан Драгутин (1276-1282, умро 1316) и Стефан Урош II Милутин (1282-1321) постигли знатније успехе у ширењу српске државе. Милутин је освојио северну и средњу Македонију (до града Просека, данас Демир Капије), док је Драгутин као зет и вазал угарског краља добио Мачванску бановину и Београд с његовим подручјем. Заједнички су браћа освојила од бугарских великаша територију садашње североисточне Србије, оновремено Браничево и Кучево. Српска држава се тиме привремено проширила до Саве и Дунава, чиме су створени услови да се боље населе и повежу територије поред Саве и Дунава са централним деловима Србије. Припремљени су услови да се касније тежиште политичког и културног живота премести на север.

Почетком XIV в. дотадашње тековине биле су уздрмане дугогодишњом борбом између Милутина и Драгутина, изазваном настојањем и једног и другог да српски престо осигурају својим наследницима. Династички сукоб довео је до слабљења државе и територијалних губитака у почетку владе Милутиновог сина Стефана Уроша III Дечанског (1321-1331). Освајачку политику је наставио тек његов син Стефан Душан (1331-1355), служећи се снагом ратоборне властеле и искоришћавајући унутрашње раздоре и неприлике Византијског царства. У неколико таласа освајања усмерених увек према југу, према богатим и урбанизованим византијским областима, померене су границе Душанове власти све даље: од Македоније и Албаније (1334, 1342-1345) до Епира и Тесалије (1374-1348).

Душан се у априлу 1346. крунисао за „цара Срба и Грка“, пошто је пре тога српску архиепископију уздигао у ранг патријаршије. Тим променама видљиво је изразио нов положај српске државе, која је постала водећа сила на Балканском полуострву. Она се ширењем удаљавала од свога првобитног језгра, стремећи ка Цариграду, а и од својих старих традиција, идентификујући се са универзалним православним царством. Огромна држава, која се простирала од Саве и Дунава до Коринтског залив, морала се непрекидно бранити и на бојиштима и усавршавањем управе и законодавства.

Политичка експанзија карактеристична за Душаново време омогућена је стабилним унутрашњим развојем, пре свега бујањем привредног живота, из кога су напајане и владареве финансије. Захваљујући интересовању за производе српског рударства, пре свега за сребро, Србија је посредством приморских трговаца укључена у медитеранске привредне токове. Из рудника отворених до овог времена развила су се градска насеља, средишта трговине и предузетништва, које ће нарочито доћи до изражаја отварањем знатног броја нових рудника крајем XIV и у XV веку.

У изграђивању управног система, стварању институција, уобличавању правног поретка, Србија је од Милутиновог времена била широко отворена за византијске утицаје. Душан је као цар – у организацији двора и дворских служби, система чинова и титула, рада канцеларије – свесно и доследно пресађивао на српско тле византијске обрасце. Он је на целу државу проширио управни систем који је почивао на „кефалијама“, владаревим намесницима у градовима и областима.

Душаново царство састојало се од веома различитих територија. Неке су имале византијско право и уређење, друге нису никад биле под непосредном византијском влашћу, једне су живеле по византијским законима, друге по обичајном праву. Уједначавању уређења и усавршавању функција државне власти требало је да допринесе царева законодавна делатност , чији је главни плод био Душанов Законик (1349, 1354). Две стотине чланова Законика регулишу разноврсну тада актуелну правну материју и делују као мост између ученог византијског и српског обичајног права. Законодавац полази од велике неједнакости у друштву у коме насупрот повлашћеној властели стоји простран и хетероген сталеж себара, снажно намеће улогу државне власти у обезбеђењу јавног реда и искорењивању разбојништва, али се мири с јурисдикцијом господара властелинства, аутономних општина и група с посебним правима.

Културне тековине овог периода показале су се трајније од резултата освајачких подухвата. Од Милутиновог времена у градитељству и ликовним уметностима влада угледање на цариградске узоре, што води појави српско-византијског стила. У преписивачкој, преводилачкој и књижевној делатности повећава се број жанрова, међу којима су неки, као преводи византијских светских хроника и правни приручници, служили популарисању царске идеологије.

Освајачка политика прекинута је после изненадне Душанове смрти (1355). Уместо јаке цареве власти, за време Душановог наследника Стефана Уроша (1355-1371) превагу су добили великаши, намесници у појединим областима, који се постепено претварају у самосталне господаре. Развој државе кренуо је супротним правцем, и то тако да су прво отпадали они делови који с последњи освојени. Душанов полубрат Симеон Урош Палеолог прогласио се за цара и засновао је у Тесалији посебну државу, која се одржала до XIV в. Од Душанових намесника потекле су породице локалних господара у Епиру и јужној Албанији. Они, међутим, нису имали везе са српском државом.

У борби за опстанак

Преокрет је имао утолико теже последице што су нешто раније на европском тлу стекли упориште Турци Османлије. Њима насупрот стајале су уместо јединствене и моћне Душанове државе територије разједињених и завађених обласних господара. Први на путу турског ширења нашао се господар града Сера и његове области деспот Јован Угљеша, чији је брат Вукашин, господар територија у западној Македонији, постао 1365. савладар цару Урошу, са старом српском краљевском титулом. Браћа су покушала да сузбију Турке, али су у бици на Марици (26. 9. 1371) претрпели пораз и погинули. Турци су ојачали, појас њихових вазала проширио се до Македоније, где су били Вукашинови синови, и до граничне области Србије и Бугарске, где су Душанови сестрићи Дејановићи (Драгаши) имали своју територију.

Великаши из централних области ојачали су и наставили гложење око територија. Све више се истицао кнез Лазар Хребељановић (1362-1389), господар области од Новог Брда до Крушевца, који је постепено проширивао власт до Саве и Дунава. Његов сусед жупан Никола Алтомановић (1363-1373) учврстио се у раније формираној области од западне Србије до морске обале и угрожавао све своје суседе. Захваљујући старијим и новијим освајањима, почев од долине Неретве ширећи се према истоку, све важније улоге мећу српским великашима преузима босански бан Твртко, који је био рођак Немањића и који је по томе основу полагао право на српски престо. Заједно са кнезом Лазаром поразио је 1373. Николу Алтомановића, проширио власт до Полимља и Боке и крунисао се 1377. за краља Срба и Босне.

Господари средишњих области дошли су под удар Турака. После више локалних судара, покушали су да се супротставе Турцима кнез Лазар, његов зет Вук Бранковић и краљ Стефан Твртко I (1353-1391), који је послао помоћни одред. У крвавој бици на Косову пољу 15. јуна 1389. погинули су кнез Лазар, турски владар Мурат и хиљаде ратника с обе стране. У каснијој историјској традицији ова битка је запамћена као судбоносни пораз и крај српске државе.

Турци су се убрзо опоравили, наметнули врховну власт Лазаревим наследницима, а од 1392. и Вук Бранковић, који је постао водећа личност док га 1397. Турци нису збацили и затворили. У новом турском освајачком таласу освојене су дотадање вазалне области у Македонији (1395). Преокрет је донео тек турски пораз код Ангоре (1402) у рату с Монголима. Уследиле су унутрашње борбе међу претендентима на турски престо које су омогућиле балканским државама предах од неколико деценија самосталног развоја.

Син кнеза Лазара Стефан Лазаревић (1389-1427) успео је да се учврсти у наслеђеним областима и да постепено окупи преостале територије некадашње српске државе. Од византијског цара добио је 1402. титулу деспота, коју су српски владари носили до краја самосталног државног живота. Прихватио је врховну власт угарског краља и добио Београд и Мачву, око којих су се Србија и Угарска дуго спориле. Положај су му отежавали сукоби с братом и сестрићима, синовима Вука Бранковића. После помирења 1411. њихове области су сједињене, а Вуков син Ђурађ одређен је за наследника свога ујака. Други Стефанов сестрић, Балша III, последњи изданак Балшића, завештао му је пред смрт своју земљу. Тако је и Зета, мада окрњена, јер су део посели Венецијанци, ушла у састав српске државе, чиме су отклоњене последице дуготрајне расцепканости. Држава српских деспота простирала се од Саве и Дунава до Шар-планине и Скадарског језера, а имала је тежиште на северу, где су јој близу границе биле престонице, у Београду за време Стефана Лазаревића и у Смедереву за време Ђурђа Бранковића (1427-1456).

Упркос недаћама и двоструким вазалским обавезама, према Угарској и Турској, деспоти су успевали да обезбеде држави унутрашњу стабилност, привредни просперитет и последњи културни процват. Уз активне старе руднике отварани су нови, привлачећи више но икада раније трговце и увећавајући владареве приходе. Градови су уз своје привредне и управне функције све више добијали улогу друштвених и културних средишта. Ктиторске и градитељске традиције Немањића прихватио је већ кнез Лазар, а за њим и наследници и великаши тог доба. Уметнички споменици груписани су у северним областима и носе заједничка обележја Моравске школе. У књижевности и преводилачкој делатности изразито је интересовање за историјске теме.

Краткотрајни просперитет Деспотовине почивао је на несигурним темељима, јер тадања Србија није имала снаге да одбрани самосталност. Уклештена између Угарске и Турске, зависила је од њихових међусобних односа. У једном периоду непријатељстава Србију су били освојили Турци (1439), али је она ратом 1443. и миром 1444. обновљена. Међутим, последње раздобље самосталности било је веома кратко. Откако су под Мехмедом II (1451-1481) Турци почели систематски освајати вазалне државе, Србија је сваке године (1451-1459) била изложена нападима, који су је сужавали, док 20. VI 1459. није пало и Смедерево. Убрзо затим пале су и српске територије у оквиру босанске државе (1463-1465). Најдуже су се одржале, све до 1496. године, зетске планинске области, зване од овог времена Црна Гора, под локалном династијом Петровића, која је чувала старе традиције и симболе. Њена јединствена културна тековина била је ћирилска штампарија при Цетињском манастиру (1493-1496).

Турским освајањем из темеља су се изменили услови за развој српског народа. Искорењена је династија с највећим делом племства, разорене су световне институције, тако да је континуитет одржавала једино црква, која је имала могућности да делује, али у сиромаштву и неупоредиво тежим околностима. Доспевши у оквире исламског теократског царства, Срби су, као и други потчињени народи, били изложени трајном притиску да се прилагоде османлијском друштвеном поретку и државном и правном уређењу. Османско царство толерисало је припаднике других вера, хришћански поданици су сматрани за штићенике султанове, али пут друштвеног успона био је отворен једино онима који би прихватили веру освајача. Од првих почетака па све до краја турске власти појединци или групе из различитих слојева српског друштва примали су ислам, некада да би олакшали свој положај и сачували имовину, некада да би добили места у војном или управном апарату. Исламизација је најчешће била маргиналан процес, праћен отуђењем, често и удаљавањем из српске средине, оних који би променили веру. Изузетно су се у појединим областима образовале компактне исламизоване масе, које су биле подвојене од средина својих сународника не само другом вером него и пратећим културним разликама (имена, ношња, исхрана, амбијент, ритуали којима је уоквирен људски живот од рођења до смрти итд.). Иако су остали у истој средини и сачували свој језик, они који су прихватили ислам променили су однос према историјским традицијама, а подвојеност је појачана неједнаким ставом према Османском царству.

Непосредно по освајању, земље су биле подељене турским ратницима, међу којима је неко време било и хришћана, део је резервисан за султана и високе достојанственике (рудници и тргови). Уведена је управна подела на санџаке, нахије, кадилуке, са центрима у градским насељима, која су због војних посада, чиновника и турских занатлија брже од сеоских насеља добијала оријентални изглед и исламски карактер.

Турском освајању претходиле су и следиле велике сеобе, које су и Србе одводиле далеко од некадашњих матичних области. Прелазили су у суседне области Подунавља, населили области данашње Војводине и ту су до пада Угарске (1541) одржаване државне традиције под титуларним деспотима Србије (Бранковићи, Бериславићи, П. Бакић). Делом су и насилно пресељавани и превођени с турске на хришћанску страну и укључивани у одбрамбени систем (Војна граница) који је уобличен у XVI веку. Доспели су у Далмацију, Хрватску, Славонију, алпске области, удаљене делове Угарске, Ердељ. У неким областима српски насељеници били су малобројни и ретко насељени, па су каснијим временима асимиловани од бројнијих и гушће насељених колониста довођених из страних земаља.

Раштркани на огромном простору, подељени између супарничких царстава, Срби су били повезани јаком историјском традицијом и јединственим оквиром Српске православне цркве. Патријарси и сабор нестали су убрзо после турског освајања, митрополити и епископи бирани су од локалних сабора, а именовања су добијали од султана. Тек 1557. обновљена је Пећка патријаршија, обухватајући огроман простор са преко 40 митрополија и епископија. Цркви су припадале и значајне судске надлежности у области брачног права и наслеђа. Иако је црква изгубила највећи део имовине, ипак је успевала да врши своју мисију издржавајући се од малих прилога великог броја верника. Упркос званичној забрани да се граде нови хришћанске богомоље, подигнут је под турском влашћу знатан број цркава и манастира.

У градитељству, као и у ликовним уметностима, очуване су традиције из средњег века, а стари споменици су служили као узори. Упркос неповољним условима остала је жива преписивачка и књижевна активност, и многа значајна дела сачувана су захваљујући преписима насталим у турско доба. Временом су области племенског друштва у планинским подручјима данашње Херцеговине и Црне Горе, заклоњене од непосредног турског мешања и притиска, постале најбољи чувари средњовековних традиција. Племенски прваци су заједно са црквеном хијерархијом 16. в. живо радили на организовању борбе против турске власти и заносили се идејом о обнављању српског краљевства.

Затишје после устанка и покрета против турске власти на прелазу из XVI у XVII век испуњено је било за време патријарха Пајсија (1614-1647) интензивном културном делатношћу, чији је општи смисао одржавање и наглашавање континуитета. Ревносно се сакупљају и преписују стари текстови, сам патријарх Пајсије пише Житије цара Уроша и заснива његов култ, обнављају се цркве и живопис. Карактеристичним плодовима пајсијевске обнове припада и млађа прерада Душановог законодавства, која више чува успомену на стару српску државу него што утиче на актуелни правни живот у XVII веку.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s