Свети Петар Цетињски

Идеја светог Петра Цетињског о обнови српске државе

Извод из: Јован Милићевић, Црна Гора 1797-1851, Петар I Петровић, Идеја о обнови српске државе
[Историјa српског народа, V-1, Београд 1994, стр. 170-171]

Петар I Петровић Његош се почетком 1807. године, одмах по избијању руско-турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главнокомандујућем Дунавске армије генералу Михељсону с планом-предлогом о обнови славено-српског царства да би га овај упутио цару Александру. По том плану, Црној Гори би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би од те целокупне територије било образовано поменуто царство. Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и „президент“ који би морао бити рођени Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит с титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, држава би имала још три епископа: далматинског, которског и херцеговачког; у Задру, Требињу и Котору биле би отворене богословије.
_____________
Пројект Петра I објавио је још у прошлом веку руски историчар А. Петров у свом делу Война России с Турцией, и то у првом тому, 220-222. Такође, још у прошлом веку, према једном руском извештају, објавио га је М. Драговић, Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске, Споменик 31 (1898) 107. Према Драговићу наводи га и В. Ђорђевић, Црна Гора и Русија, 1784-1814, Београд 1914, 292. И други историчари га приказују, у краћој или широј верзији, као Д. Лекић, Спољна политика, 213-15, Петар I, 159.

План цетињског митрополита (владике) Петра I Петровића о формирању славено-сербскога царства 1807.

[Ослобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе, Београд 1999, стр 116]

Према овом плану требало је присајединити Црној Гори Подгорицу, Спуж и Жабљак, Босну, Херцеговину, Дубровник и Далмацију. Од тих области планирано је да се образује царевина. У тој царевини предвиђена је митрополија славено-српске царевине, на чијем би челу био митрополит Петар I. Предвиђало се још и место и за три епископа, и то у Задру за Далмацију, у Требињу за Херцеговину и у Котору за митрополитовог намесника. Међутим, ова сугестија митрополита Петра I није наишла на одобрење у Петрограду. Мир у Тулзиту 1807. између Наполеона Бонапарте и руског цара Александра и довео је Французе у Боку. Тим је осујећен план митрополита Петра I о стварању једне државе, у којој би била и Црква повећана.

Када су Французи завладали Далмацијом, њихов управник Данило понудио је владици Петру I Далмацију на духовну управу с титулом „патријарха свега српског народа или целог Илирика“, за шта би добијао плату од 20.000 франака под условом да престане сарађивати са Русијом и прими француски протекторат. Бојећи се да временом не подпадне под власт римског папе, владика је одбио ову понуду. Од овог времена Французи поспешују и форсирају осамостаљивање Српске цркве у Далмацији и Боки. Тиме ускраћују право јурисдикције Цетињској митрополији у Приморју. Због тога се ова митрополија убудуће шири у правцу Брда и Херцеговине, које су Црну Гору сматрале као предводницу за ослобођење. Док је поглед и утицај владике Петра I допирао до Боке, Приморја, Херцеговине и Брда, Његош се све више усмеравао ка Шумадији у којој је тражио ослонац за ослобођење и уједињење.
_____________
Српска православна црква 1219-1969-споменица, Београд 1969.

Говор Петра I Петровића јуна мјесеца 1796. одржан Црногорцима прије поласака у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Мартинићима

Љубезни витези и мила браћо!

Наш заклети непријатељ не шћеде на моје молбе од предстојећег крвопролића одустати и да се прође наше невољне браће Брђана, но надање имам у свевишњега Бога, да ћете ви данас свирјепог врага стидно са своје међе проћерати. Он је окупио силну војску, али му је војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила божја бити у помоћи. Ево смо дошли, мили моји витези и честити јунаци, дошли смо да с непријатељем нашу крв пролијемо; дошли смо да освјетламо образ пред свијетом; дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ, који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља: али проклетог врага христјанства преко себе жива не пушта у слободне нама драге горе, које су наши прађедови, наши дједи, наши отци и ми сами праведно крвцом облили!

Има ли који међу вама, дражајши синови и изабрани цвијету моје Богом спасајеме и сваком нама срећно слободне државе, који не би драговољно ово своје добро, ову своју славу, ово своје витештво миловао, љубио и на обштем свјетском видику крвљу и животом избавио?! Има ли који, дични витези, да се устеже на крвавом овом јуначком пољу, мегдан дијелити? Ја сам, мили синови и предрага браћо моја, увјерен да нема, јер ви сами страшивице не трпите, јер ви страшивице за посљедње људе држите, јер слободне горе не рађају страшивице, већ дичне витезове, који знаду цијену јунаштва, који знаду цијену народног поноса и славе, која је ваш и с вама рођени вијенац!

Ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до обране своје вољности; али знате да је награда слободног јунака: обрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмјени роб, ког витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема.

За то су се, мили синови и љубезна враћо моја, наши прађедови борили, за то се и ми боримо, за то ће се и наше потомство борити.

Зато на оружје и на крваво поље, мили витези – да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!

Архипастирскиј благослов предајем вама и препоручујем вас и себе премилостивом Богу, да нам буде у помоћи, који све види и праведно руководи!

Цетиње, јуна 1796.

Говор Петра I Петровића септембра мјесеца 1796. одржан Црногорцима прије поласака у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Крусима

Благособрани војници и храбри витези,

Ево опет дође вријеме, да поновимо наше снажне мишице над крвожедним агарјанским родом! Ево, велим, опет дође вријеме, да покажемо освједочену славу и храброст и достојну обрану наше слободе, коју су нам наши блаженопочивши предци вјерно дохранили. Мене ваша освједочена храброст код Мартинића увјерава, да ћете још силнији и мужественији у овом другом сраженију бити. Ваше су мишице већ огрезле у текућој крвавој непријатељској ријеки. Вас су непријатељи као љуте рисове разјарили и у вама силни дух храбрости, дух витежтва дише. Устремите се на непријатеља наше вјере, нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности, учините, славни витези! да данашњим даном покажемо то што ће ви вјечни спомен међу родом и потомством оставити. Данас са радостним чувством очекује наш мили род ваше витежке подвиге вијенцем побједе увјенчане чути, а потом да ви достојне пјесме спјевају и вијенце славе плету. Не узтежите у жестокој битки ваше кријепке мишице, које су се навикле јуначки мегдан дијелити. Будите сложни сад више но игда против нашег обштег непријатеља и учините оно, што ви достојно вашем имену одговара.

Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.

Помолимо се милостноме Богу, који је своју благодат над нама не једном показао у крвавим сраженијама, пак ће исти великиј и праведни Бог опет своју милост над својим вјерним и њега љубећим синовима показати. Спомените Бога са мном заједно, који ви је вазда помагао, пак ће и сад.

9. септембар 1796.
Писмо Милошу Обреновићу

Ваше сијатељство

Милостивој государ,

При получених мноју два писма вашега сијатељства од 11. числа прошастога маја, будући увидио копију с писма к Алексији Карађорђевићу писанога, ја сам се одвеће зачудио, видећи е сасвием противну мое, коју сам био саставио; која необниковена и одвеће за мене прискорбна ствар, а међу тием и појаснение у писму вашему принудило ме е призвати господина Милутиновића и јавит му како писмо ваше, тако исто и копију при њему приложену, послиен чега он принуђен е био признат се, да на место копие мноју сочињене, коју сам му био дао преписати он написао е по својој жели и поднио ми подписати, а ја находећи се у оно вриеме болестан, и не имајући никакву сумњу на Милутиновића подписао сам поднесеное им писмо непрочитавши. Каковиј неприличниј поступак Милутиновића употребит у зло довјерие мое принудио ме е лишит га дужности, у коју се е до сада у мене находио и милости, коју сам му ја како Србину чинио; будући да откако ја управљам народом подобних писама до мене доходило ние. За да ваше сијатељство увидите разлику писма к Алексии Карађорђевићу мноју саставленога, од тога што е Милутиновић како видим од мое стране писао, чест имам приложит вам овди копију с вишереченога писма мноју састављенога. Мене ми се чини да љета мои и достојнство могли су уверит ваше сијатељство, да вишеречено писмо до вас дошедшее ние могло бити с моим знањем написано, нити ја бих могао до тога себе унизити; будући да су 43 године прошле како ја страдам у ове крше, ђе сам изгубио здравље и чужд свега тога, што би прилично било сану моме; ја страдам у ове стране не заради славе мое, илити какве собствене вигоде, него заради овога народа кои хоћ и находи се у арђавоме бићу, али с древнога времена наслаждава се до данас свободом, и ни откога не зависим.

Поступке и заслуге мое, свој Европи извјестне, могу ме сасвием оправдати и отвратити свакога благоразумнога чоека од мисли да бих ја када либо могао бити способан к произведенију буне, или ти маљејше непријатности у каквом либо народу, а кољми паче у обожаему мноју Србију.

Што ми писат изволите да Црнагора едва, илити не може имат вот у србскому народу, то мене ми се чини да то справедливо бит не може, будући да и ако ова страна по пространству своему одвећ е мала, али по мјестному положенију, по храбрости народа и по својој независимости до сада е била одвеће важна, и јест ли не више, то не мање у Европи извјестна, кољко сама Србија. Доказатељством свега служи важности ове стране, да од времена изгубљења србскога царства, између свиех частицах србскога народа, една се е тољко Црнагора нашла, која е до данас удржала в цјелости глас, свободу и вјеру христијанску, будући да хоћ у различно вриеме нападением турске силе, нека част Црнегоре и била е принуђена називат се Турском, али то е било на само кратко вриеме и међу тием тољко част ове стране; но сва Црнагора сахранила е до данас у цјелости своју свободу. Ние доста што е она своим оружием и крвљу зашчишчавала свободу, но и великим европејским државам у ратна доба вспомошествование чинила како то: австријскому и росијскому дворам, и бившој Републики Венецијанској, о чем побудитељние грамоти вишеречених дворов у мене се находе.

Што се тиче до синовах покојнога Карађорђиа, то ја будући с њиховим отцем у пријателству живио, и међу тием драго циеним заслуге његове Србии учињене, разумие се ја им желим добра и рад бих био да буду шчастљиви, али послиен смрти њихова отца, ја до данас другога господара народа србскога нити признаем, нити пак почитујем до вас, што из мојој с вами коресподенции могли сте замјетит.

С глубочајшим моим к вам почтением и ваздашнеју преданосћу имам чест бит

вашега сијатељства
покорњејшиј слуга
митрополит церногорскии
ПЕТР ПЕТРОВИЧ ЊЕГОШ

Јунија 27,
числа 1829. года
Цетиње

Писмо Тахир-бегу Аверићу

писано крајем априла или почетком маја 1829.

От нас Петра Петровића, владике црногорскога и каваљера росијскога, нашему пријатељу Тахир-бегу Аверићу забиту подгоричком, пријатељско поздрављење.

[Овако је исто писано и Мехмед капетану спужскому, тек напосе].

Разумијући да је дошло неколико војске с барјацима из Скадра у ваше градове близу наше границе у вријеме када међу нама и вама рати није, ја сам се зачудио што то може бити и зато сам посла’ мојега вјернога чоека игумна Мојсеја с књигама у Брда, да се чувају, ма никога од ваше стране да не задијевају, него да свак с миром стоји. Иза тога ми дође глас да зовете рају да иде на војску и да су се Љешкопољци уплашили, бојећи се да ће бит посјечени. И тако ми кажу да су се чељад узбунила и разбјежала по гори и да су на буну самовољно пошли неки наши краичници, јер ви знате да су неки ожењени из Љешкопоља, а неки своје кћери и сестре у Љешкопоље удали. Ово је мени тешко супротивно, будући видим да би се стога посла могла рат заметнути. И то мене мило није, нити сам ја рати нигда желио нако се с помоћи божјом од напасти бранио. Тако и сад не желим ни с ким ратовати, нако кад ми не би могло инако бити. Зато ви пријатељским начином пишем и молим да радите ту буну угасити и рају силом на војску не ћерати, пак да обје стране радимо на комшилуку мирно живјети, а нека наши цари ратују, па који добије, бићемо његови и ми и ви. Они имају војске и свега доста, а ми ако смо и од два закона, али смо сви од једнога рода славено-сербскаго. Право је да једни другим о добру а не о злу радимо. И ја ово желим и љубим, ако ви хоћете. И на ову књигу чекам скориј ваш одговор.

И да сте здраво!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s