ВИЗАНТИЈСКЕ ПРИНЦЕЗЕ НА СРПСКОМ ДВОРУ

Престо уместо мираза
РАЗМИШЉАЈУЋИ о женама, шпански мислилац Ортега и Гасет, између осталог, каже: „Ја мислим да је основна мисија жена на свету у следећем: да буду врло захтевне, да у погледу усавршавања мушкараца, буду максимално амбициозне.“
Да ли су жене наших владара биле такве? Да ли су владарке уопште такве? Тешко би се позитивно могло одговорити на ово питање; услов да жена испуни овај задатак јесте да буде слободна у избору свог мушкарца. А краљице и принцезе у старо доба углавном нису биране по срцу и узајамној наклоности, већ по интересима државе и народа коме су припадале. Љубав је велики покретач људских дела; жена која не воли свог човека, не воли ни његова дела: прошла и будућа.
Остаје само да претпостављамо, како би историја изгледала када би жене владара биле онакве каквима их приказује шпански филозоф. Јер, у истом чланку, он каже и следеће: „Као што има генијалних мушкараца, тако има и генијалних жена, у чијој узвишеној природи… настаје нови идеал мушкарца“.

ПОРАЖЕН АЛИ ОЖЕЊЕН

ВЛАДАРСКЕ жене су у основи тужна створења. Као девојкама, њима је забрањено да маштају о идеалној љубави, као женама забрањено им је да рађају децу ономе кога воле. Спољашњу раскош плаћају сиромаштвом срца. У старости често су несрећне, јер гледају своје синове како се сурово и безобзирно отимају за власт; или носе терет неостварених тежњи својих мужева.
Прва наша принцеза потекла са цариградског двора, била је Евдокија, жена Стефана Првовенчаног. Да би добио ову принцезу за жену, Стефан, или тачније његов отац Немања, прво је морао да изгуби рат. Године 1191. Срби су на Морави, у рату са Византијом, претрпели значајан и тежак пораз. О боју и последицама један Византинац пише:
„Наш је цар прегазио српску силу и охолост, као гумно пуно снопова и претворио их у гомилу сламе.“
Из пораза је Стефан изашао неповређен, али ожењен. Јер, како рече исти аутор, ликујући: „А шта би могли друго да раде него на сваки начин да гледају да се спасу.“ Успут речено, добро је да и ми ово место прочитамо више пута; ако нема више принчева и владара, остали су сила и порази. Дела предака су узор и путоказ за њихове неразумне и несрећне потомке; у томе ваљда и леже величина и корист историје.
Дакле, један је изгубио бој, а други је добио жену. Или како се то још каже: „Очеви су јели грожђе, а синовима трну зуби.“ Са принцезом Евдокијом Стефан је добио и титулу севастократора; у византијској владарској хијерархији то је било треће звање; долазило је одмах после царског и деспотског.
Уз титулу, захваљујући овој женидби, Стефан је добио и српски престо. Његов отац се повукао, а старији брат Вукан је био присиљен да заборави обичаје и традицију, и да престо препусти млађем од себе. Његов таст ипак није био брат византијског цара. Нама остаје да се питамо зашто руку лепе Евдокије није добио Вукан. Да ли је цар Алексије лукаво предвидео династички спор међу браћом, па је заједно са синовицом у Србију, као свадбени поклон послао јабуку раздора? Или се можда ту чула и принцезина реч? Ако се већ удаје у земљу, коју су она и њени сматрали варварском и дивљом, нека бар тај дивљи и варварски принц буде леп.

„ГОЛА“ У ЦАРИГРАД

ТО што је Вукан већ био ожењен, да се мислило на њега као на супруга, и не би био непремостив проблем: ништа лакше него да се неподобна жена врати оцу или пошаље у манастир. У оно доба и један и други начин су били признати и упражњавани. Ипак, без релевантних података, нама не остаје ништа друго него да нагађамо.
Принцеза је на српски двор доведена у време када је њен отац на једном мухамеданском двору тражио помоћ у борби за власт. Ова навика да се код иновераца тражи помоћ у борби против својих најзад ће се тешко осветити Византији и њеним владарима. Турци и остали – и да нису хтели – морали су да виде, како се ова богата земља и блистава култура распадају под теретом унутрашњих раскола и безобзирне борбе за власт.
А како је живео краљевски пар?
По једном извору, грозно. „Стефан је пребацивао жени“, пише савремени посматрач, „да је шугава, а она њему пијанство и неверство“. Да је принцеза стварно патила од ове опаке и ружне болести, тешко се може поверовати. Не само због непоузданости историјског извора који о овоме пише (наиме, реч је о човеку који је мрзео Евдокију и који је имао разлога да је оцрни у очима савременика) већ и због чињенице да се она, када је напустила Стефана, удавала још два пута. Не само да она није била унакажена овом грозном болешћу, постоје јасни наговештаји да се радило о врло лепој жени.
Споменули смо развод: рекли како је Евдокија напустила Стефана, а ствари су можда и друкчије стајале. Прави узрок раставе лежао је на њеној страни. Иако је она мужу пребацивала прељубу, разлог растанка је био управо њено упражњавање овог греха. Један посматрач пише како је Стефан своју супругу „голу, само у кошуљи“ послао натраг у Цариград.

Трећа удаја Евдокије
РАЗЛОГ развода може се тражити и на другом месту: Цариград више није био јак, и коме су требале његове принцезе, па макар биле и лепе као Евдокија? Стефан је у то доба са Запада очекивао краљевску круну. Речено данашњим језиком: Стефан је ишао у Европу. Евдокија се после развода вратила мајци у Цариград, још је била млада, лепа и једра. Можемо само да замишљамо како се ова дама царске крви и префињених манира обрадовала поновном сусрету са цариградским улицама, са блиставим палатама, са Хагија Софијом, која је изнутра ”сијала као сунце на небу”.
Вративши се међу своје, она се брзо утешила, ако је икада и била несрећна. Њен нови муж био је амбициозни и лакомислени Дука Мурзуфл. За њега кажу да је од раних година био женскарош. Оваква квалификација, између осталог, значи да се он разумевао у женску лепоту, тиме је коначно одбачена претпоставка да је принцеза стварно патила од шуге. Човек који је жене волео више од сваке власти никада не би пристао да постељу подели са неким ко би био унакажен овом страшном и неизлечивом болештином.

КРСТАШИ ИСПОД ЗИДИНА

МЕЂУТИМ, кад је већ добио лепу принцезу за жену, Дука је пожелео да постане и цар. Времена су била смутна, био је почетак тринаестог века, под цариградским зидинама скупљала се крсташка војска. Евдокијин отац је узалуд покушавао да отера опасност са свог прага. После једног жестоког пораза, цар је срамно и под окриљем ноћи напустио престоницу Константина Првог. Његов нови зет је покушао да искористи прилику и прогласио је себе за новог цара. Његово царевање било је, међутим, кратког века.
После неколико недеља кад су разуларени крсташи провалили кроз једну од градских капија, цар самозванац је у општем метежу, гурајући се претрпаним улицама, прескачући кола и коњске лешеве – побегао кроз другу капију. Са собом је као једини знак своје нестале царске власти и славе повео принцезу Евдокију. А крсташи? Они су се као дивље и изгладнеле звери, са свим злом распуштених нагона бацили на оно што је остало у древном граду: на благо, на реликвије, на споменике културе, на књиге, на жене…
У великом граду, у старој култури свака је пропалица могла да задовољи све своје прикривене жеље. У свести православних хришћана и данас живи успомена на те дане: Јован Павле Други се недавно извињавао због тога.
Но вратимо се српској принцези и њеној даљој судбини. Поражени цареви, и таст и зет, обојица без круне и у изгнанству, састали су се и привидно склопили мир. Лакомислени Мурзуфл је, изгледа, стварно поверовао старом лисцу. Препустио се старим навикама и начину живота.

КРАЈ ХРАБРОГ ВИТЕЗА

ЈЕДНОГ дана, када се најмање надао, док је уживао у свом купатилу, унутра су упали људи цара Алексија и ослепели га. И док се он отимао, а вода се бојила крвљу, на вратима тог истог купатила беснела је грозна свађа између оца и ћерке. По сведочењу хроничара ”Евдокија је оца засипала увредама, а он њу грдио због бестидности и развратног живота”. Кратка историја лажног цара завршила се правим слепилом. Ослепелог самозванца напустиле су све присталице, после извесног времена напуштеног слепца су заробили крсташи и без милости, као опомену свима који су још сумњали у њихов ”нови поредак” бацили га са највише зидине у освојеном граду.
Евдокија се убрзо удала и трећи пут. Но, ни са њим није видела много среће. Њен трећи муж био је господар Коринта Лав Згур. Он је био прави човек свога доба: силовит и храбар до безумља, у поступцима одлучан и прек, он је око себе скупио знатну силу и бацио се у бој против омрзнутих крсташа. У почетку је имао успеха, али је сила против које се усмерио била исувише јака, његови савезници колебљиви и слаби.
Час пропасти Латинског царства био је сувише далеко да би Лав Згур могао да га види. Он, међутим, није био уживањима покварени Мурзуфл. Кад се приближила пропаст, овај храбри витез је узјахао коња и под пуном опремом, да не би пао жив у руке непријатељима, са највишег бедема скочио у амбис. По речима оних који су гледали, он је ”да не би дочекао заробљавање, скочио са врха градских зидина, тако да му ниједна кост није остала цела”.
А његова жена?
По речима истог сведока, она ”напустивши ту земљу, пређе лађом на исток”. И то су последње речи о тој лепој жени, која упркос свом високом роду, није нашла среће на свету.

Неверна лепа Ана
ДРУГА византијска принцеза била је жена Стефановог сина Радослава – краљица Ана. Ако су са Евдокијом на српски двор дошли раздор и свађа, за Ану се може рећи да је донела отменост и културу света у коме је рођена и одрасла. Краљ Радослав је по свим изворима био трајно засењен манирима своје жене и навикама света који је са њом ушао на његов двор. Он је све чинио да што више личи на њу и њене, и том напору је многе људе у Србији окренуо против себе.
Када се краљица Ана појавила у Србији, извештаји о томе су несигурни и оскудни. Ни о њеном изгледу не знамо много. Сачуван нам је њен веренички прстен, на основу кога један наш историчар закључује да је то била лепа и стасита жена. Логика овог закључка нам је, нажалост, измакла, али да је била лепа жена и јака личност о томе нам довољно говори понашање њеног мужа. Јер, који би Србин и мушкарац допустио да га због ружне и зле глупаче омрзну сви – и народ и црква и војска и племство.

КРАЈ ИДИЛЕ У ДРАЧУ

И САМ Свети Сава је, незадовољан владом свог синовца, напустио земљу и отишао у обилазак светилишта…
Заслепљени владар као да све то није видео. Срећан што има Гркињу за жену, што је и по мајци Евдокији Грк, он се све више препуштао својој новој улози. Ковао је новац по угледу на византијски, на повељама се потписивао грчким писмом, успоставио је односе са охридским архиепископом, старим непријатељем српске аутокефалности… Није ни примећивао како се око њега све више скупљају незадовољство и гнев.
Када је у Цариграду његов таст изгубио престо, Радослав више није имао никакве шансе, чак и да је хтео да у својој политици окрене други лист. Незадовољна властела на челу са његовим братом Владиславом, оборила је овог покондиреног краља, који није умео да разликује своју љубав од државног интереса. Пример, уосталом, какав није редак ни у данашње време.
Краљевски пар је избегао у Дубровник, и тамо је, све док су Дубровчани веровали у његов повратак на власт, био дочекиван и приман са свим почастима. Кад им је, међутим, постало јасно да су све шансе њиховог госта нестале, он је заједно са својом фаталном женом био замољен да напусти овај град. Изрека „Краљ је мртав, живео краљ“ била је истинита у свим временима и свим околностима – Дуборвник се окренуо новом владару и није хтео да због старог има невоље са њим.
Краљ и краљица су отишли у Драч. Тамо је поводљивог владара сустигао последњи ударац судбине. Његова лепа жена, која му није донела срећу, у Драчу се побринула за себе. Нашла је неког франачког витеза, заљубила се у њега и оставила несрећног Радослава. У Европу се, као што знамо, може путовати заједно, али може и свако за себе.

МИЛУТИНУ ДРУГА ЕВДОКИЈА

О ЊИМА се даље не зна скоро ништа. Краљ се, по неким изворима, замонашио, и тужан у црној ризи, вратио у отечество, које му у тренуцима славе и моћи није било довољно добро. О краљици не знамо баш ништа. Остаје нада да је превртљива дама у Европи набрала мед, ког за њу у Србији није било.
Трећа принцеза која је у Србију дошла из Константиновог града била је Симонида, ћерка цара Андроника Другог.
Ствар са њеном удајом текла је отприлике овако: тек што су Византинци успели да отерају мрске Латине, у српском краљу Милутину добили су новог и неочекивано опасног непријатеља. Једна за другом, византијске области прелазиле су у његове руке. Ослабљено царство у исто време са истока су угрожавали муслимани. Један савременик у том времену пише следеће редове: „У то доба опште несигурности свако је мислио само како ће се лично окористити.“ Пропаст и невоља никада не иду саме, времена су зла не сама по себи, већ зато што су људи који живе у њима – зли.
Цар Андроник је морао да спречи да се његов наопаки непријатељ једног дана не појави пред зидинама Цариграда. Најбољи начин за то, када већ нема војничке снаге, био је да се ороди са њим. Тако би Мулутин као мираз добио оно што је већ освојио, а „де факто“ стање би остало „де јуре“. А цар би успео да сачува остатак својих земаља. Зато је Андроник Милутину понудио за жену своју сестру, која се исто као и краљева баба звала Евдокија. Ова друга Евдокија тек што је остала без свог мужа Јована, цара Трапезунта. Успут речено, Трапезунт је био мала држава на обали Црног мора, која је самосталност вековима чувала захваљујући само легендарој лепоти својих принцеза.

Симонида старом Милутину
ЦАР је нудио Евдокију, Милутин је пристао, али Евдокија није хтела. Од новог краљевста, ова поносита удовица је више волела успомену на свог покојног мужа. Можемо само да замишљамо тешке разговоре које су брат и сестра водили иза зидова царске палате. Она је остала при свом и ускоро је напустила Цариград и вратила се постојбини покојног мужа. Тамо је убрзо умрла. Под каквим околностима – о томе историја ћути.
После овог неуспеха моћни владар са севера постао је још опаснији. Вест о неуспелој женидби владара који је већ у двору имао трећу жену, сигурно је обиграла све европске дворове. Несуђени младожења био је љут и увређен, исто онолико колико је био опасан и јак. Нешто је хитно требало предузети да се спрече још горе последице његовог гнева. Зато је Андроник Милутину понудио своју кћи мезимицу, која је у то доба, по једнима имала три, а по другима осам година.

СУРОВИ ВЛАДАР

СВЕ што има везе са овом принцезом одише неком необичном сетом. Њено име, Симонида, у византијском свету је јединствено као и њена судбина. Узрок имена је био у тешком порођају њене мајке царице Ирине, и у једном данас заборављеном обичају средњег века. Наиме, за време тешке болести или порођаја са неизвесним исходом, пред иконама свих дванаест апостола су се палиле свеће. Ако се болест добро заврши болесник мења своје, а узима име оног апостола, пред чијом иконом се свећа последња угасила. Ако је био у питању порођај, мајка је задржавала своје, али је новорођенче добијало име по апостолу – спаситељу. Кад се цару Андронику родила кћи, пред иконом апостола Симона свећа је још увек горела и дете је добило име – Симонида.
Цару, свакако, није било лако да се под тим условима одваја од свог, тако тешко рођеног детета. Ипак, Милутин, ма колико био опак владар и суров човек, није био изопачен. На српском двору је као нешто што се по себи разуме, био прихваћен византијски услов, да муж, поштујући закон, са невестом нема односе до њене навршене дванаесте године.
Нама се данас и то чини прерано, али су закони Византије били такви и у оно доба нико у њима није видео ништа чудно, ни изопачено. Уопште, у свим слојевима друштва тога доба девојке су врло младе ступале у брак; био је то један од начина да се у народу сачува морал.

НЕМОЋНА ЦРКВА

БРАЧНИ преговори које су водиле две делегације били су врло напорни и замршени. На српском двору је постојала јака антивизантијска струја, која је сматрала да у часу велике слабости непријатеља не треба прекидати освајање. Био је то, по мишљењу ових људи, час да Србија постане царица на Балкану. Милутину је осим тога стигла и понуда бугарске царице, којој је умро муж, а она удајом хтела да се ослободи других претендената на упражњени престо. Бескрупулозиност људи које тајанствени закони историје стављају на власт и скидају са ње, није, као што видимо, изум нашег невољног доба.
Ако је Милутин на свом двору имао тешкоћа због најављене женидбе, његовом „пријатељу“ у Цариграду је много теже. Црква која ствари овога света мери аршином вечног живота, није имала разумевања за његову политику опстанка по сваку цену. Патријарх Јован, познат по својој верској чистоти и моралној строгости, успротивио се жестоко новонасталим брачним и државним комбинацијама, не само што се овде дете давало за старца, него је и тај старац имао живу и то трећу жену код куће. Андронику, коме је после скандала са Евдокијом стварно горело под ногама, није имао другог избора: ставио је патријарха пред свршен чин.
Његови људи су младу принцезу, тачније речено дете, одвели њеном супругу. Краљ Милутин, у то доба већ старац, дочекао је дете „не као супругу, већ као господарицу“. Сишао је са коња и клекао пред њу. Пред чим је то моћни владар савио колена? Пред невиношћу, која се због њега приноси на жртву? Пред патњом, која у овом суровом животу, као тамна сенка прати људе високог рода и посебног историјског послања? Или је моћни владар, клечећи, у себи замолио за опроштај Оног без чије воље ништа на свету не бива, без кога ни влас са главе не пада. Одговора нема; историјски извори о овоме ћуте, а тамо где ћути знање, говори машта.

Симонида као монахиња
А НА граници Србије и Византије где се одиграла ова драма, промењени су не само свадбени поклони, већ и таоци. Владарски сусрети понекад личе на састанке криминалних група – у њима нико не верује ником. Таоци су били ту, за случај да неко не испуни дата обећања и преузете обавезе. За размишљање је и следећи податак: један од таоца са српске стране била је и трећа Милутинова жена, краљица Ана.
Када је урадио оно што мора, цар је дошао патријарху у посету. Неки православни писци, као Берђајев на пример, због познате теорије равнотеже, говоре о византијском цезаро-папизму, и у њему налазе пандан ватиканском папо-цезаризму. Међутим, ако је истина да су римски поглавари увек показивали и тежње за световном моћи, није истина да су византијски цареви могли да одлучују у стварима вере. Иконоборачка криза је изузетак, који потврђује правило. Да је цар толико био изнад патријарха, зар би се Андроник понизио и ноћу ишао у манастир Јовану, да му се правда и да га моли да се врати у Цариград и патријаршијски двор?
Патријарх је примио цара и саслушао његову беседу и разлоге изнете у њој. Најважнији међу њима дошли су на крају. Владар, казао је Андроник у своју одбрану, „нема других родитеља осим закона, и нема друге деце, осим свих Ромеја“.
И опет да застанемо на час: колико пута смо читали о „бизантијском апсолутизму и његовим недемократским традицијама“? Колико је оних међу нама, који су поверовали у истинитост ових квалификација? Као и у многим другим случајевима и ова оптужба, чији циљ је дезавуисање православних народа и њихових држава, је неоснована и лажна.
Византија по свом облику владавине није личила на оријенталне тираније. У њој није један човек био господар живота и смрти свих својих поданика, од највиших до најнезнатнијих. У њој није владарска воља била врховни закон. Напротив, као што видимо из наведене изјаве, закон је био изнад ње.
Идеал власти сажет је у ових неколико речи: то је, са једне стране, обавеза владара да се покорава закону, да буде, дакле, коректан, а са друге, његова обавеза да се жртвује за своје поданике као отац за децу – дакле, моралност, као принцип власти. Наравно, овде је реч о идеалу, а стварност је и у Византији, као уосталом и на свим другим местима, често била јака различита од идеала. И пре него се вратимо Симонидином животу, још једном да нагласимо: византијски цар није био властодржац оријенталног типа, а то у целини гледано, нису били ни владари у земљама византијског културног круга.

СИЛОМ – НАЗАД

ПАТРИЈАРХ је, видели смо, био задовољан, али шта је било са Симонидом? Како је она живела у новој средини? Да ли је имала прилике, да се као и сви њени вршњаци, преда радостима дечјег доба? Или је у седам година морала да се понаша и говори као да је много старија? О свему томе историјски извори ништа не говоре. Једино што знамо о том раздобљу њеног живота, јесте да су је посећивали мајка и браћа.
Историчари понекад према својим јунацима поступају као полицијски инспектори према овејаним криминалцима. Иза сваке њихове речи и геста траже тајне и подмукле намере. Тако је и у овом случају: посете мајке и браће, не тумаче се као израз емоција и бриге блиских сродника, већ се посматрају само у функцији њихове борбе за власт и српски престо.
Симонида је, упркос свом добу, од самог почетка била предмет зависти и мржње. Кад је Милутин ослепео свог сина, будућег краља Стефана Дечанског, многи су у томе видели њене прсте. Међутим, у доба када се отац и син бесно и сурово отимају око власти, Симонида има једва седамнаест година. Тешко је поверовати да је у страној средини, до тих година успела да стегне толико лукавство и моћ. А како је стварно живела и како се осећала као краљица Милутиновог двора, добро сведоче следећи детаљи из њеног живота.
Године 1317., када јој је умрла мајка, Симонида је добила прилику да опет види свој родни град. И добивши је, одлучила је да се више никада не врати на престо. У том циљу обукла је и монашко одело на себе. Кажемо обукла, јер се изгледа није замонашила; за такво нешто имала је сувише мало времена, а прилике су биле такве, да би се ретко који игуман усудио да је прими у свој манастир.
Ипак, и само одело оставило је снажан утисак на српску делегацију, која је дошла да је води кући; видевши је, сви су се заледили од страха. Но њен полубрат Константин се није дао збунити: лично је поцепао мантију са ње и натерао је да се врати Милутину. Сведоци кажу да је то „било против њене воље и упркос њеним сузама“.

Двор замењен ћелијом
ЧЕТИРИ године после ових догађаја краљ Милутин је умро, а Симонида, која је у време смрти мужа имала двадесет и пет година, о другим владарима и новим удајама није хтела ни да мисли. Повукла се у манастир и у њему остала до краја живота. Кад јој је отац изгубио власт, она га је неговала. Последњи пут њено име помиње се 1336. године, када је присуствовала једном важном скупу државних и црквених великодостојника.
Милутину није оставила наследника.
„Од оца је, кажу, отануло сину“. Ако се Стефан Дечански и није слагао са својим оцем, ако су се отац и син мрзели као најгори душмани, ако је отац и ослепио сина, ипак је у нечему и личио на свог оца. Када је Стефан напунио педесету годину, оженио се дванаестогодишњом Маријом, принцезом из царског рода Палеолога.

ИЗМЕЂУ МУЖА И СИНА

ПРИНЦЕЗИН отац, који је био царев синовац, побунио се против стрица. Разлоге побуне један савременик овако описује: „Не желећи више да буде под царем, већ хотећи да за себе самог створи царство, као што му је, по његовом мишљењу и припадало у наследство“. Замршени родбински односи у доба превласти историјског и породичног права, у свакој неодређеној ситуацији стварали су многе претенденте и многе борбе за власт и за земљу. У том погледу свет средњег века подсећа на посуду са врелом водом: у њему је стално кључало и кипело.
Младином бескрупулозном оцу сродство са владаром све моћније државе на северним границама царства чинило се врло корисним – и то је било довољно да се одлучи судбина овог другог детета у српској историји. Већ смо казали: усуд принчева и принцеза јесте да немају права на лични живот и искрене емоције.
Поред осталог за нас је занимљив опис чланова делегације, која је у Србији водила брачне преговоре. У њему су на сажет начин дата правила како се састављају државне и дипломатске делегације – који и какви људи улазе у њих. Први члан је био „благородни Торникије, који је украшен свим врлинама, и онима које се налазе у људима и онима које одликују само Бога“. А други, по речима истог аутора, бејаше „добри Касандрин, који је видео градове многих људи и дознао њихове обичаје“. Правило је, дакле, да делегација у себи споји искуство и врлину; један је ту да види шта може, а други шта треба да се чини. Тако су одлуке истовремено и моралне и мудре.
Марија Палеолог је у браку са својим много старијим мужем провела само пет година. Стефана Дечанског, као што се зна, убио је рођени син, будући цар Душан. Марија је за разлику од Симониде, свом мужу родила више деце, међу њима и Симона, будућег тесалског цара и такмаца Урођа Нејаког. Шта је било са удовицом од седамнаест лета не зна се тачно. По једнима, удала се за деспота Јована Оливера и изродила му више деце, по другима, отишла је у манастир као и њена претходница. А нама се чини, да је у то немирно доба у процепу између амбиција оца и мужа, између пасторка и сина, ова лепа жена високога рода била само „сламка међу вихорове“.

ДЕСПОТ ЂУРАЂ И – ЈЕРИНА

ДОСАД спомињане принцезе биле су жене владара, који су имали моћне и јаке државе. Јерина Кантакузина, жена деспота Ђурђа, била је владарка царства које је умирало.
Почетком петнаестог века балкански хришћани као да су се дозвали памети, али је било касно. Дух помирења и братске слоге завладао је међу онима, који су најзад схватили, да оба брата по крви и вери има и горих и опаснијих непријатеља. Посебно је помирење било видљиво међу Србима и Византинцима. Симболички, оно је приказано у личностима два последња цара, два брата, Јована и Константина, који су по оцу били Грци, а по мајци Срби.
Године 1402. син кнеза Лазара, Стефан Лазаревић, добио је титулу деспота, која је по важности долазила одмах после царске. Кад је умро, државу и титулу наследио је његов сестрић Ђурађ Бранковић. Он се оженио, како смо већ рекли, Јерином Кантакузином, припадницом највишег цариградског племства.

Чемер проклете Јерине
У СРПСКОЈ историји и народном предању скоро да нема жене више омрзнуте од Јерине. Израз „проклета Јерина“ и данас живи у народној свести. Ипак, нама се чини да историјски подаци не пружају довољно основа за ову мржњу. Истина је да се за владе њеног мужа, у условима претераних напрезања подизао град Смедерево, али то је био једини начин да деспотовина опстане још неколико деценија. Уосталом, то и није била њена одлука.
Њен муж, деспот Ђурађ није жалио имања када је од Турака требало откупљивати хришћанско робље. То свакако није могло проћи без њеног знања, а можда и сагласности. Она је морала да гледа како јој Турци у ропство одводе синове Вука и Гргура, морала је да гледа како их слепе враћају. И срце мајке владарке је – мајчинско срце. Како је било том срцу када је чула за претрпљене патње својих синова, о томе ћуте и историјски извори и народно предање.

КЋЕР У ХАРЕМУ

НЕСРЕЋА је била сувише велика, патња универзална и том мрачном мору, једном заувек, потонуле су и мисли и сузе ове несрећне владарке. Морала је Јерина Кантакузина, удата Бранковић, да на крају пропасти једне културе, која је савременицима личила на пропаст света, гледа како њена кћи Мара, једна хришћанска принцеза, одлази у храм да тамо са стотинама других жена води борбу за милост суровог, неписменог азијатског господара.
Разлог мржње лежи можда и у томе што је средином 14. века управо један Кантакузин одвео Турке у Европу, уступивши им један свој посед у замену за њихову помоћ у династичкој борби која је раздирала Византију. Он је довео туђе да га штите од његових, а то се завршило крахом не једног народа, него једне цивилизације. Десило се као у оној античкој басни, у којој су незадовољне овце довеле вукове да их штите од паса.
Последње године живота Јерине Бранковић биле су отроване раздорима између њене деце. Са једне стране били су слепи Гргур и султанија Мара, а са друге Лазар Бранковић са чијом женом Јеленом се и завршава историја византијских принцеза у Србији.
Кад се удала за Лазара, Јелена Палеолог је имала петнаест година. Њен отац Тома био је рођени брат последњих византијских царева Јована и Константина Драгаша. У личности и удаји ове принцезе последњи пут је заблистао стари сјај империје, која се гасила и нестајала са историјске сцене.

ПАД СМЕДЕРЕВА

ПРИНЦЕЗА је сопственом лађом допутовала у Дубровник, где су је као царску ћерку и будућу деспину дочекали сви дубровачки великаши, на челу са кнезом Малог већа. Са њима су биле и све виђеније дубровачке даме. Младој и лепој невести, као што доликује неком ко је царског рода, предати су скупоцени и ретки поклони: накит, одећа од баршуна и хермелина; у њену част приређене су велика гозба и забава на коју су били позвани сви који су нешто значили. Био је то вероватно најлепши тренутак у животу Јелене Палеолог; испред ње су стајала велика искушења, царства која се руше, ратови без изгледа на победе, пропаст, изгнанство и најзад смрт у туђини, далеко од родног града и земље.
Деспина Јелена је гледала како један за другим нестају сви градови њене младости; била је сведок и јуначке погибије последњег цара, кога су препознали само по ципелама. Кад је умро њен муж, деспот Лазар Бранковић, на њена плећа пала је судбина земље којој није било спаса. Окретала се око себе као зачарана; јер, постоји такво нешто као што је историјска зачараност: то је ситуација у којој свет као да изненада скида маску са лица и постаје нешто друго од онога што је био. Покушавала је да створи савез Босне и Србије, окретала се Угарској за помоћ. Кад то није успело, њен и Лазарев војвода Михаило Анђелковић је један турски одред пустио у Смедерево. Измучени грађани су скупили последње мрве храбрости и снаге и убили и уљезе и оног ко им је отворио капије последњег српског слободног града. Ипак, Смедерево је убрзо после тога пало по други и последњи пут.
После пада престонице деспина Јелена је отишла на Крф, где је избегао и њен отац, Тома Палеолог. Тамо је присуствовала венчању своје кћери и војводе од Санта Маура. (Њихова лоза трајаће све до почеткта двадесетог века). Убрзо се замонашила. Умрла је 1473. године као монахиња Ипомона.
Тако се у личности последње српске владарке на симболичан начин световно преобразило у духовно. Стара држава и минула слава наставиле су да живе у духовном свету молитви и предања. Земаљско се преселило у вечност и одатле заблистало новим сјајем.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s