ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ 27. МАРТА 1941. ГОДИНЕ

I

У Балканским и у Првом светском рату Србија је изгубила 1.511.415 људи, то јест, 28% од целокупног становништва 1914. године. После рата у Србији се нашло 500.000 ратне сирочади.

Србија је у Југославију ушла без три петине свог народног богатства које се пре 1914. ценило на око 11 милијарди динара у злату.

Године 1918. штета нанета Србији је процењена на 6 милијарди златних франака.

У новој краљевини СХС, од исплаћене ратне штете Србија је била изједначена са осталим крајевима нове државе; тако су Хрватска и Славонија добиле 2.659 милиона златних франака, Словенија 1.555 милиона, Босна и Херцеговина 675.5 милиона, Далмација 695.5, а Бачка и Банат – 110 милиона златних франака.

Из ових крајева, за време Првог светског рата, Аустро-Угарска је мобилисала преко 500 000 мушкараца који су учествовали у ратним операцијама против Србије и за време рата и окупације починили небројена зверства над цивилним становништвом (нп. Београд, Мачва и Топлица).

Увид у штету и цена коју је Србија морала да принесе на олтар Уједињења довољно говори колико је тада тек започета југословенска авантура за нашу земљу била погубна. Зато као ругање српском народу и његовим интересима данас изгледа она реченица из несретне Нишке декларације о ратним циљевима Краљевине Србије (24. нов. 1914.): «Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.»

Краљевина СХС је преузела обавезу да исплати дугове Црне Горе, као и зајам за железнице у БиХ, затим дугове Аустро-Угарске у износу од 130 милиона златних круна.

Поред тога, пропала круна (после капитулације Аустро-Угарске), која се у Бечу и Трсту мењала по курсу: хиљаду круна за један динар, у Краљевини СХС мењана је по скандалозном курсу од четири круне за један динар!

Марта 1919. престала је да постоји српска војска! И српска застава је замењена новом. Све славом овенчане ратне заставе српске отишле су у музеј. Замениле су их нове – троједине!

Преко 2 500 бивших официра Аустро-Угарске реактивирано је и они су постали командни кадар нове војске тројединог народа. Исто тако, 500 официра црногорске војске добило је виши чин и укључено у састав војске Срба, Хрвата и Словенаца.

II

Пошле шестомесечних расправа у новоизабраној Уставотворној скупштини Краљевине СХС, на Видовдан 1921. године, изгласан је нови Устав. На изборе за Уставотворну скупштину изашло је 77% бирача од укупног броја који је био 2.480.025. Посланици који су гласали за Устав представљали су 752.740 гласача, што чини 46,75% или трећину свих бирача. За Устав је гласало 233 посланика, 35 је било против, 161 посланик није гласао.

Само 11 хрватских посланика је гласало за Устав, а Словенци уопште нису гласали.

Устав је изгласан са већином од свега 12 гласова.

Та већина је добијена гласовима муслиманског клуба др Мехмеда Спахе (од његових 24 посланика неки су гласали пошто им је обећано повољно решење по питању беглука) и гласовима посланика Џемијета (Арнаута са Косова и Метохије) зато што им је обећана и доцније исплаћена новчана накнада. Устав је изгласан практично само српским гласовима и њиме су Срби, Хрвати и Словенци проглашени за ЈЕДАН народ – ТРОЈЕДИНИ!

Стварању југословенске државе противила се Енглеска, Француска и Италија. Енглеска дипломатија је одмах заиграла на карту хрватског сецесионизма. Италија је такође подржавала и помагала Хрвате.

Још почетком 1919. Радићева сељачка странка је прокламовала: «Хрватски грађани не признају тзв. Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, под династијом Карађорђевића, јер је ова краљевина проглашена изван Хрватскога сабора и без сваког мандата хрватскога народа».

После збора у Загребу 1920. на захтев Мачека, затражена је «Неутрална сељачка република».

У марту месецу 1919. године, начелник Штаба српске Врховне команде велики српски војсководја – војвода Живојин Мишић је, на захтев Регента Александра обишао Хрватску и поднео извештај будућем краљу. Рекао је: «Југословенство није народност, већ идеологија. Југословенство не може да послужи као темељ за изградњу једне реалне државне целине, него је то фиктивна идеја за коју ваља припремити терен и нараштаје који су далеко од схватања једне целине».

Из разговора са хрватским политичарима, књижевницима, новинарима, свештеницима, учитељима и обичним људима, војвода Мишић је схватио да «је настао час да Хрватска добије своју самосталност и независност». Рекао је: «Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима нећемо усрећити. Ти су људи, сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви, и у таквој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи…»

Војвода је предложио да им се одмах да држава, независна самоуправа «па нека ломе главу како знају».

Савет војводе Живојина Мишића регент Александар је одбио. Видовданским уставом српска династија Карађорђевића је постала – југословенска!

Тешкој унутрашњој ситуацији треба додати и побуну Арнаута, наставак рада Призренске лиге, оснивање 1918. године Комитета за народну одбрану у Скадру. Први успех ове терористичке организације биће убиство Есад-паше, познатог поборника сарадње и пријатељства Албаније и Србије. Италија тада активно наоружава Арнауте, шаљући им чак и своје војне инструкторе. Међу арнаутским вођама посебно су се својом мржњом према Србима и радом истицали: Авни Рустеми, Хасан-бег Приштина и Азем Бејта.

Све ово допринело је погоршавању прилика у Србији. После 1918. године, на хиљаду српских сељака један свега има читаво одело, код осталих је то закрпа до закрпе. Цео опанак је, такође, била реткост. После рата, из кога је изашао као победник овенчан славом, српски сељак лети иде у гаћама и кошуљи – бос. После уједињења, његова ситуација се погоршала да гора није могла бити – због презадужености!

У 1927. години, српски сељак грца у дуговима, а додатно оптерећење су били и порези и камате. До 1932. године, српски сељак је давао ¾ свог новчаног дохотка за ове обавезе, тако да је једној породици, према истраживању Привилеговане Аграрне банке остајало годишње 394 динара, то јест, динар дневно за куповину монополских и индустријских предмета, за плаћање црквених и школских такса, за трошкове лечења и за све друге издатке у готовом новцу. За стотине хиљада сељака у Србији цигарета је била луксуз, а куповина гаса за осветљење – читав догађај у породици.

До 1930. године, у Србији је 3.045 фирми отишло на добош, то јест, под стечај, у Хрватској и Славонији само 472, у Словенији и Далмацији 436. Сва индустријализација у Србији је била закочена. Хрватска и Словенија су профитирале од продаје својих индустријских производа у Србији по високим ценама, док је цена пољопривредних производа српског сељака била ниска и он је трпео штету.

III

По директиви Коминтерне, југословенски комунисти су давали подршку арнаутском сепаратизму који је требало да буде остварен уз помоћ терора над српским живљем на Косову и Метохији и у Јужној Србији.

«Усташа» – тзв. Хрватски ослободилачки покрет, од свога оснивања у Грацу, 1919. године, под туторством маџарске реваншистичке политике, активно је сарадјивао са Косовским комитетом за народну одбрану и са македонским ВМРО, терористичком организацијом која је уз помоћ тероризма тежила припајању Јужне Србије Бугарској.

Од 1921. па до 1929. године, седамнаест пута су падале владе, а главни разлог је била немогућност споразума са Хрватима. Краљ Александар се мешао у политички живот и сам је обарао и постављао владе. Пут ка самовлашћу утирао је доиста вешто.

Коминтерна је, 1924. објавила платформу за борбу против Југославије. Речено је да су народи Југославије и националне мањине угрожени од Срба, да је сам српски народ хегемонистички. Коминтерна је преко својих агената ширила оцене да је југословенска држава главна империјалистичка снага не само на Балкану него и у Европи, да је Србија окупирала Хрватску, Словенију и друге југословенске земље, а да је српски народ онај који угњетава све друге народе у Југославији. Комунистичка партија Југославије, која је од убиства Милорада Драшковића у Делницама, 21. јула 1921. године, била у илегалности, прихватила је све оцене Коминтерне о српским народу.

Радикалски посланик из Црне Горе Пуниша Рачић је 20. јуна 1928. у скупштини убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који ће 8. августа, од последица рањавања умрети.

6. јануара 1929. године краљ Александар је укинуо Устав и увео лични режим.

У години увођења личног режима једна од првих мера било је доношење закона о називу и подели Краљевине на управна подручја.. 3. октобра 1929. држава је добила назив Краљевина Југославија и била је подељена на девет бановина. Уводећи самовлашће краљ Александар је желео да измени племенске менталитете тројединог народа. Успоставио је југословенску идеологију: «интегрално југословенство».

После 6. јануара 1929. г. Комунистичка партија Југославије позвала је народе на оружани устанак образлажући да је краљев државни удар извршен са циљем да би се Југославија припремила за напад на Совјетски Савез!
Окружни комитет КПЈ за Србију је саопштио да се борба води за «српску совјетску републику у савезу југословенских и балканских совјетских република».

Комуниста Филип Филиповић позивао је народ Србије на разбијање Југославије и давање подршке формирању посебних држава од Хрватске, Словеније, Црне Горе, Србије, Македоније. После конгреса КПЈ у Бечу, 1926. године, српски комунисти су прихватили резолуцију у којој је тврђено да су у Југославији потчињене «Словенија, Хрватска, Македонија, Црна Гора и Војводина, а да су Срби – потчинитељ у најширем смислу те речи.

Партијски лист «Пролетер» (децембар 1932, број 28) пише: «У посљедње вријеме почиње да се шири, особито у Лици и Сјеверној Далмацији, усташки покрет против српских окупаторских власти. (…) Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на његову страну. Дужност је свих комунистичких организација и комуниста да тај покрет помогну и предводе».

Од октобра 1922. (чувеног «марша на Рим» италијанских фашиста) «Дуче» Бенито Мусолини влада Италијом.

30. јануара 1933. Адолф Хитлер постаје канцелар Немачке.

9. октобра 1934. године краљ Александар је убијен у Марсељу током државне посете Француској.
Убиство су извршиле хрватске усташе на челу са Антом Павелићем уз помоћ бугарских терориста из ВМРО предвођених Ванчом Михаиловским. Убице су имале подршку француске полиције и касније, у наивном процесу атентаторима, француског судства.

БРИТАНЦИ О КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ
1939-1941

(Архив Југославије/Југословенска књига, Београд, 1996)

Листа одабраних докумената

Приватно писмо посланика у Београду државном секретару лорду Halifax-у: Кнез Павле оценио да Италија настоји да увуче Југославију у своју орбиту ради остварења својих циљева на Балкану и Медитерану.

Извештај посланика у Драчу државном секретару лорду Halifax-у: У одговору Парламента на краљеву беседу унета је реченица којом се влада инструира „да покаже најживљи интерес у вези са питањем албанских мањина“ што се пре свега односи на албанску мањину у Југославији.

Белешка првог секретара британског Посланствау Београду Shone-а: Даје детаљну анализу предлога које је гроф Ciano учинио Стојадиновићу на Бељу јануара 1939. и указује које циљеве Италија тиме жели да постигне на Балкану и Медитерану.

Приватно писмо државног секретара лорда Halifax-а посланику у Београду: Подржава ставове посланика у разговору са кнезом Павлом о Ciano-вим понудама Стојадиновићу, уверава да британска влада не подржава бугарске ревандикације и обећава позитивно реаговање британске штампе у случају смењивања Стојадиновића.

Извештај посланика у Београду државном секретару лорду Halifax-у о разлозима и извођењу обарања Стојадиновића.

Телеграм конзула у Загребу посланику у Београду: У Хрватској је дошло до мањих демонстрација у корист Немачке и Павелића, али се већина становништва држи уз Мачека. Немачка се нуди као арбитар између Срба и Хрвата. Ако не успе споразум с Београдом Мачек заговара британски протекторат над Хрватском и Далмацијом. Словенци се такође уздају у британску помоћ као у једину наду.

Извештај Посланства у Београду ФО-у: Од секретаријата Турског посланства добијена информација да турско-југословенски споразум о пресељењу Турака из Југославије у Турску није потврдила ниједна страна и није примењен.

Приватно писмо посланика у Београду државном секретару лорду Halifax-у: Преноси обавештење које је добио од кнеза Павла о утисцима које је добио приликом посете Риму – да је Осовина чврста и да је Al Capone у поређењу с Mussolini-јем био побожан човек.

Извештај посланика у Београду државном секретару лорду Halifax-у: О разлозима због којих Југославија мора да води политику неутралности и да буде попустљива према силама Осовине, иако већина народа симпатише западне силе. Поново инсистира да Британија пружи извесну помоћ Југославији у наоружању и тиме подржи оживљавање духа отпора код ње.

Приватно писмо посланика у Београду државном секретару лорду Halifax-у: Кнез Павле му је изнео утиске које је стекао у Берлину о Хитлеру, Гeрингу, Ribbentrop-у, немачкој политици и односима с Италијом.

Приватно писмо посланика у Београду лорду Halifax-у: Кнез Павле је са гнушањем говорио о нацистичком режиму и калкулисао са ратом у коме би избацио Италијане из Албаније, а Немце држао у шаху. Сугерисао да Британија предузме мере за очување Солуна и тражио британско наоружање.

Приватно писмо отправника послова Инграму, ФО: Кнез Павле се из Лондона вратио боље расположен и охрабрен због британске одлучности да се одупре агресорима. Изразио забринутост због могућности да Јапан ступи у савез са Немачком и Италијом.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: Кнез Павле тражи интервенцију за добијање америчког кредита од 20 милиона долара за набавку оружја а да гаранција буде југословенско злато депоновано у Лондону.

Приватно писмо отправника послова Cadogan-у, ФО: Кнез Павле му је изнео своја гледишта о немачко-руској активности и пропаганди на Балкану, могућности поделе Румуније, руско-немачком утицају на краља Бориса и испорукама оружја Бугарској; о италијанским претњама и о унутрашњој ситуацији у Југославији.

Поверљиво писмо посланика у Београду Campbell-а А. Cadogan-у: Кнез Павле има обавештења да римокатолички свештеници помажу сепаратизам у Хрватској у циљу стварања блока римокатоличких држава. Павелић обавестио своје присталице у САД да су Хитлер и Mussolini одлучили да створе независну Хрватску.

Белешка лорда Halifax-а о разговору с кнегињом Олгом: Кнегиња Олга питала шта би ВБ радила ако Италија нападне Југославију. Halifax указао да би Отрански канал био миниран, а ваздухопловство је сво ангажовано на западном фронту и да не треба гајити илузије.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: Обавештава да у Србији постоје елементи спремни да изврше државни удар и прогласе заједничке циљеве са ВБ у моменту који буде најповољнији за пружање помоћи од стране савезничких трупа на Блиском истоку. Campbell оценио да то не би било корисно и да га не треба подржати.

Шифровани телеграм ФО-а посланику у Београду: ФО одобрава став Cambell-а према плану за државни удар у Југославији, да би преурањено покретање довело у питање успех, нарочито кад ВБ није у стању да пружи подршку.

Писмо посланика у Београду А. Eden-у: Кнез Павле најавио повлачење после септембра 1941. Настојања да се од тога одврати и да се ојача утицај на младог краља Петра.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: Кнез Павле га обавестио да је папски нунције сугерисао да Југославија не пружа отпор Немачкој и да католички клер ради у корист Павелића и Италије.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: Кнез Павле га обавестио о разговорима Цветковића и Цинцар-Марковића са Хитлером и Ribbentrop-ом у Фуслу и Берхтесгадену.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: На поруку краља George-а кнез Павле дао образложење стратешког положаја земље и став војних кругова што му отежава доношење одлуке.

Писмо посланика у Београду Antony Eden-у: Кнез Павле одбио понуде да и после пунолетства краља Петра остане као нека врста канцелара.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: Кнез Павле потврдио да су Немци поставили захтев за приступање Тројном пакту, али изјавио да то не може да учини.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: Кнез Павле не може да донесе одлуку по својој жељи, јер би страдања мале земље у рату против велике силе била огромна, а војне власти оцењују да војска не може да издржи дуже од недељу дана.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: Немци прихватили услове југословенске владе за потписивање Тројног пакта; кнез Павле сазвао седницу државног савета. Могуће да буде донета одлука о потписивању.

Шифровани телеграм амбасадора у Каиру Посланству у Београду и ФО-у: Eden тражи ближа обавештења о могућностима за извођење државног удара и о личностима које би га водиле. Сматра да је корисније да Југославије не дозволи Немцима пролаз преко Битоља за напад на Грчку, него да уђе у рат.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: Услови под којима југословенска влада намерава да потпише приступање Тројном пакту.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: Највеће изгледе за успех имао би војни државни удар. Предлаже да се генералима који буду одабрани за вође обећа благовремено снабдевање наоружањем ако Југославија буде увучена у рат.

Шифровани телеграм амбасадора у Каиру Посланству у Београду и ФО-у: Eden одобрава садржај ноте коју је Cambpell предао југословенској влади (357). Сматра да не треба прекидати односе, јер је могућ устанак и важно је да Посланство остане у Београду и да подстиче револт нарочито у српском јавном мнењу.

Шифровани телеграм посланика у Београду Амбасади у Каиру: Генерал Симовић обавестио ваздухопловног изасланика да се припрема пуч и тражио обавештење о могућностима британских испорука оружја, муниције и хране за војску у случају рата са Немачком, Италијом и Бугарском.

Шифровани телеграм гувернера Малте посланику у Београду: Eden честита Campbell-у на уделу у преокрету у Београду. Сматра да ће после преврата у Београду бити могућ његов састанак са представницима владе и војске у Југославији или Атини.

Шифровани телеграм посланика у Београду ФО-у: Извештава о бомбардовању Београда и о пребацивању седишта Посланства у Врњачку Бању.

Српски културни клуб

Основан у Београду, децембра 1936. године. Међу оснивачима двадесет два професора универзитета (Слободан Јовановић, Павле Поповић, Владимир Ћоровић, Драгослав Јовановић, Петар Мићић…), затим министри и помоћници министара (Лујо Бакотић, Ристо Јојић, Милан Милојевић, Љубомир Михајловић, Спасоје Пилетић и Михаило Константиновић), челници индустријских и банкарских асоцијација, председник Касационог суда Русомир Јанковић, председник Апелационог суда Милан Јовичић, председник Окружног суда за Београд Миодраг Филиповић, двојица пензионисаних генерала Живко Павловић и Љубомир Покорни, истакнути адвокати и културни посленици (Драгиша Васић, Никола Стојановић и Младен Жујовић), познати уметници, архитекте, лекари, инжињери и трговци. Међу знаменитим личностима српске националне културе: Стеван Јанковљевић, Марко Цар, Веселин Чајкановић и Васо Чубриловић.

За председника Скупштине и Управног одбора је изабран Слободан Јовановић. Он је био идејни творац ове организације и изложио је основне задатке и циљеве Клуба:

Српски културни клуб, по замисли својих оснивача, треба да буде место састанка и договора за све оне који се интересују питањима српске националне културе. Национална култура узета у најширем смислу, тако да обухвата и духовну и материјалну културу. Зато се у СКК виде удружени интелектуалци и привредници. Ово је можда први пут да се чини покушај овако присне сарадње интелектуалаца и привредника. Оснивање СКК потекло је од људи који се нису истицали у партијско-политичком животу. Тиме се хтело од почетка обележити да се СКК мисли бавити питањима националне културе без икакве партијско-политичке тенденције».

Основни задатак СКК је била брига о српској култури, а питање културе темељно је питање за једну нацију.

Слободан Јовановић је наглашавао да се српски народ «у утакмици народа може одржати само као културна снага».

Српски културни клуб је деловао на територији целе Краљевине Југославије. Највише пододбора основано је на територији Војводине, Босне и Херцеговине, Славоније, Барање, западног Срема и Јужне Србије (тј. Македоније).

Центар активности се налазио у Београду. У просторијама Клуба на Теразијама одржавана су предавања из разних области. На књижевним вечерима говорили су истакнути писци: Драгиша Васић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић, Стеван Јаковљевић, Владимир Велмар-Јанковић и многи други.

Представници СКК су захтевали обезбеђивање српских територија и стварање српске јединице. Незадовољни границама новостворене бановине Хрватске тражили су његову ревизију. Залажући се за заокруживање српских територија, представници СКК никада нису одступили од идеје државног, мада не и националног југословенства. За њих, Југославија је била нужност и за Србе и за Хрвате. Истицали су да Срби, поред обавезе да бране Српство имају и задатак да брину о државној целини.

Утврђено је која три главна задатка стоје пред српским народом. Први је био национална држава, други – решење српског питања које је могло да се реши само окупљањем Српства. Трећи, да се никоме не сме дозволити да гази српске интересе.

Убрзо после оснивања, СКК, који је почео као надстраначка организација, претворио се у политичку. Због потребе ширења својих идеја покренут је лист «Српски глас».

СРПСКИ ГЛАС

Лист је излазио као недељник, четвртком, у Београду. Први број је изашао 16. новембра 1939. па до 13. јуна 1940. године када је дефинитивно забрањен. 27. марта 1941. године поново је покренут, али је изашао само један број. Укупно је штампано 32 броја.

«Српски глас» је штампан у штампарији «Луч», у улици Краљице Наталије 100, а издавач је била Произвођачко-издавачка задруга «Слобода» (у улици Милоша Великог 1), чији је власник био Драгиша Васић.

Осим Слободана Јовановића и Драгише Васића, у листу су сарађивали: Владимир Ћоровић, Алекса Ивић, Драгослав Страњаковић, Гојко Грђић, Никола Стојановић, Лујо Бакотић, Младен Жујовић, Исидора Секулић, Стеван Јаковљевић, Љубо Јурковић, Милутин Деврња, Александар Белић, Светомир Настасијевић, Сретен Стојановић, архимандрит Јустин Поповић, Богдан Прица, Војислав Вујанац, Слободан Драшковић, Радмило Вучић, Стеван Мољевић, Милан Димовић и други.

У уводном чланку првог броја пише: «Без јаке Југославије нема ни српске ни хрватске слободе».

Због критике унутрашње и спољне политике, власти су често забрањивале «Српски глас». Лист је имао франкофилско-англофилску оријентацију и то је било у супротности са окренутошћу режима према Немачкој. Лист ће 27. марта 1941. године, у свом последњем броју, отворено стати на страну пучиста.

(Извор: Милутин Стијовић: «Српски глас», Издавачка књижница Зорана Стојановића, Сремски Карловци-Нови Сад, 2004.)

ПРИПРЕМА ПУЧА

Укратко ћемо изнети како је припреман пуч од 27. марта 1941. године, спомињући само главне актере и организације.

После избора за Уставотворну скупштину 28. новембра 1920. године, комунисти су добили 59 посланичких мандата Постали су трећа странка по снази у парламенту. После доношења «Обзнане» (влада Миленка Веснића, 29. 12 1920.) сви комунистички листови су забрањени, затворени су раднички домови, суспендоване радничке организације. После два атентата на регента Александра и убиства министра унутрашњих послова Милорада Драшковића у Делницама, 21. јула 1921. године, донет је 1. 08 1921. Закон о заштити државе и КПЈ је постала илегална организација.

„Политика“

Најозбиљнију тајну организацију са циљем да се обори режим оформио је под окриљем дневника «Политика» њен директор и главни и одговорни уредник Владислав Рибникар, 1928. године, после свог повратка са пута у СССР. Рибникар је у Москву отишао са Драгишом Васићем и Сретеном Стојановићем и продужио свој боравак после њиховог повратка. Убрзо је «Политика», са њим на челу, постала стециште чланова илегалне Комунистичке партије Југославије и најуспешнија европска карика Стаљиновог «Црвеног оркестра», совјетске шпијунске организације којом је руководио из Москве генерал-лајтнант Павел Иванович Берзин.

За «Политику» је почео да пише Живојин Балугџић, бивши амбасадор, секретар краља Петра, бивши аусто-угарски шпијун, социјалиста, завереник против режима (касније, са Слободаном Јовановићем, оснивач тајне организације «Конспирација»). Од 1927. године, ликовни критичар «Политике» је Сава Поповић сликар, (звани «Глиста» и «Анархиста»), агент НКВД-а, из Енглеске протеран због шпијунаже у корист СССР-а, пријатељ Мустафе Голубића (са њим суоснивач београдског «Црвеног камерног оркестра»), брат Жарка, пуковника обавештајне службе и Угљеше, начелника војне обавештајне службе Краљевине Југославије у време припрема и извршења пуча од 27. марта 1941. У «Политици» је већ 1931. године, тада један непознати млади Црногорац, очаран Лењиновим и Стаљиновим успесима, започео своју књижевну каријеру. Звао се Милован Ђилас. Следеће године је осуђен на три године затвора, али, после изласка са «црвеног Универзитета» у Сремској Митровици, опет објављује своје књижевне покушаје у «Политици» под псеудонимом Мило Николић. У «Политици» ради као новинар Анђа Бунушевац, супруга Николе Котура, секретара Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Никола је нешто касније нестао, страдао у Стаљиновим чисткама у СССР-у.

Године 1933, готово целу редакцију «Политике» сачињавају чланови илегалне КПЈ или њени симпатизери. Истакнути марксиста Крстановић, затим Срзентић, Лилић, Бујић, Дедијер, Винтерхалтер, Бановић, Глигорић, Крижанић, Богдановић, Дединац… У «Политици» се скупља «Црвена помоћ», новац за фондове КП Југославије. Све ово, свакако, није ни мали део компликоване, тајне и вешто одигране улоге «Политике» у историји Србије. На пример, дописник «Политике» из Токија, од 1933, до 1941. године, звао се Бранко Вукелић. Био је десна рука (фотограф, радио-везист и специјалиста за микрофилмове) тадашњег совјетског Џејмса Бонда – Рихарда Зоргеа! У Београду га нико није познавао. Вукелић је био важна, лична конспиративна веза (из времена боравка у Москви) самог Владислава Рибникара. 1939. године, Рибникар среће Броза у Загребу и постаје његов најповерљивији курир. Својој супрузи Јари саопштава: «Сада смо повезани са правим људима…» Рибникарева кућа на Дедињу је 1940. године место окупљања комуниста. И, 4. јула 1941. године, у тој кући је одржан састанак Политбироа ЦК КПЈ на коме је донета одлука и дата директива комунистима да се дигну на оружје. Истог дана, убиством Србина, жандара у Белој Цркви, устанак комуниста је и званично отпочео. То «херојско дело» извршио је Жикица Јовановић, радник «Политике».

„Конспирација“

Независно од официра и комуниста који су ковали заверу, чланови Српског културног клуба су образовали 1938. године тајно удружење Конспирација са циљем да се обори намеснички режим.

Ова организација основана је по угледу на «Црну руку» и врбовала је чланове по истом методу како су то некада чинили Апис и другови. Цивиле је у петорке окупљао Слободан Јовановић, а официре бивши «цернорукци» Антоније Антић, Велимир Вемић, као и зет Драгише Васића мајор Срба Попов.

Средином 1940. године, дошло је до уједињавања анирежимских струја, дакле до сарадње официра (на челу са генералима Мирковићем и Симовићем) и Конспирације коју су водили челници Културног клуба.

Поред Слободана Јовановића и Драгише Васића, као чланови Конспирације наводе се Драгослав Страњаковић и тада већ остарели Живојин Балугџић.

 

Богољуб Јевтић

Међу завереницима су се нашли и бивши премијери Узуновић и Јевтић (овај последњи је био човек од поверења краља Александра и његов тајни емисар у многим пословима политичке и финансијске природе у Француској). Они су краљицу Марију убеђивали да би она требало да буде регент уместо кнеза Павла и тврдили да је тестамент краља Александра фалсификат. Изазвали су неповерење и сукоб краљице и кнеза Намесника, који је још био и старатељ малолетне деце краља Александра. После свог смењивања, због руковођења завером и покушајем убиства Милана Стојадиновића у Скупштини, овој котерији се једно време приближио и генерал Петар Живковић. Под утицајем ових људи, краљица Марија је у Лондону покушавала да трајно оклевета кнеза Павла и кнегињу Олгу на британском двору. У томе није успела.

„Црвени камерни оркестар“

Совјетски обавештајац Мустафа Голубић (1889-1941) основао је своју мрежу у Београду којом је руководио из Беча. Организује 1921. атентат на краља Александра. Касније, успешно организује убиство Лава Троцког у Мексику. Стаљин га шаље (фебруар 1941.) у Београд са задатком да убије Тита и подигне устанак када Москва да сигнал. Његове планове Титу је открио Родољуб Чолаковић. После дизања у ваздух смедеревске тврђаве (5. јуни 1941.) бива потказан Гестапоу и ухапшен. Испитивао га је и мучио потпуковник Гестапоа Ханс Хелм. Мустафа је стрељан у Пионирском парку. После уласка Црвене армије у Београд (октобар 1944), есхумиран и пренесен у Москву.

Његовом оркестру припадали између осталих: Љубица и Павле Поповић, Чиле Ковачевић, Благоје Нешковић, Радивоје Увалић, Чеда Поповић, Живојин Павловић, Родољуб Чолаковић, Воја Николић, Павле Бастајић, Влајко Беговић, Драгиша Васић, Чедо Крушевац, Ратко Павловић, Вук Драговић (веза између власника «Политике» Владислава Рибникара и Мустафе Голубића), Божин Симић…

Радоје и Живан Кнежевић

Радоје и Живан Кнежевић – херострати, спремали егзекуцију кнеза Павла. (Херострат је био занесењак из Ефеза који је хтео да му име пошто-пото уђе у историју и да се прослави, те је 356 год. пре н.е. запалио чувени Артемидин храм у Ефезу. Прославио се наопаким и разорним радом.)

Реч је о породичној завери. Радоје је био професор француског језика младом краљу Петру II и због неуспеха на том послу је био смењен. Живан није успео на испиту за генералштабног официра али је ипак добио место у Краљевој гарди. Ова два брата су за своје неуспехе окривили кнеза Павла и решили да се освете. Сматра се да су били међу главним извршиоцима пуча 27. марта 1941.

Уз браћу Кнежевић нашла су се и три брата Поповићи: Сава, Угљеша и Жарко. Имали су активну улогу у припремању и извршењу пуча.

Генерал Бора Мирковић

И сам пучиста, Слободан Јовановић је, у својим „Записима“ о њему рекао: „Мирковић је био у тесној вези са агентима британских тајних служби и од њих је подстицан и охрабриван».

Мирковић у писму Драгиши Цветковићу, између осталог, овим речима објашњава своје дело: „Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима, да дођем до тебе, и у пријатељству, које је већ владало међу нама, потражимо заједнички излаз из створене ситуације. И поколебам се у последњем моменту, кад сам се већ био спремио да тражим пријем и састанак с тобом. Све је ово била историјска нужда, и као да је све с неба долазило, а ради грехова почињених на свима странама државног и друштвеног живота, дошла је и казна.(…) а што се све пак онако деси, како ти напред рекох: Божја промисао.“

Београдска британска Управа за специјалне операције (СОЕ)

 

Милан Гавриловић

Београдску британску Управу за специјалне операције СОЕ сачињавали су агенти: Џорџ Тејлор, Хју Далтон, Мастерсон, Бенет, Гленвил, Глен, Бејли, а са њима су сарађивале службе амбасаде и лично британски амбасадор у Београду Роналд Кембел.

Међу Србима сарадницима Интелиџенс сервиса можемо издвојити ове истакнуте пучисте: Генерал Бора Мирковић, Милан Гавриловић, Миша Трифуновић, Милош Тупањанин, Јован Ђоновић…

Мисија совјетског пуковника Зубова

Независна мисија коју шаље Берија почетком фебруара 1941. Циљ: повезивање са потенцијалним пучистима и преотимање истих (уз помоћ новца) од Енглеза. После три разговора са Дражом Михаиловићем, Зубов је разуверен вратио мисију у Москву. Одмах је био ухапшен и интерниран. Реактивиран је после рата.

Уместо њега, у фебруару 1941. године Стаљин лично шаље у Београд свог генерал-лајтнанта Мустафу Голубића.


Специјални изасланик америчког председника Рузвелта за Балкан
, обавештајац пуковник Донован је касније рекао: «Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту ревиолуцију купили…»

Немачка има озбиљну и разгранату мрежу својих агената у Југославији. Имали су дојаве о припремама за пуч, али нису ништа учинили да га спрече.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s