БЕРЛИНСКИ УГОВОР ИЗ 1878.(ДЕЛОВИ КОЈИ СЕ ОДНОСЕ НА БАЛКАН)

Уговор између В. Британије, Аустро-Угарске, Француске, Немачке, Италије, Русије и Турске. Берлин, 13. јул 1878. године

Члан I- Бугарска се конституише као аутономна и зависна Кнежевина под врховном влаћу Његовог Царског Величанства Султана. Кнежевина ће имати хришћанску владу и националну милицију.

Члан XXIII- Висока Порта преузима обавезу да на Острву Крит доследно примењује Органски закон из 1868. године уз модификације које се могу сматрати правичним. Слични закони прилагођени локалним потребама, осим у погледу ослобођења од плаћања пореза које је признато Криту, увешће се и у другим деловима Турске у њеном европском делу, за које овим уговором није предвиђена посебна организација. Висока Порта ће упутити посебне комисије, у којима ће у великој мери бити заступљен домаћи елемент, које ће разрадити детаље нових закона у свакој појединој провинцији. Планови организације који проистекну из ових напора поднеће се Високој Порти на разматрање која ће се, пре проглашавања аката на основу којих ће они ступити на снагу, консултовати са Европском комисијом установљеном за Источну Румелију.

Члан XXV- Провинције Босну и Херцеговину ће запосести и њима управљати Аустро-Угарска. Будући да влада Аустро-Угарске не жели да преузме управљање у Новопазарском санџаку (садашња Покрајина Косово), који се простире између Србије и Црне Горе у правцу југоистока на другој страни Митровице, отоманска администрација ће тамо и даље обављати своје функције. Међутим, да би се обезбедили одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност комуникација, Аустро-Угарска задржава право да у целом овом делу некадашњег вилајета Босне држи своје гарнизоне и да користи војне и трговачке путеве. У том циљу, владе Аустро-Угарске и Турске задржавају за себе право да се договоре о детаљима.

Члан XXVI- Висока Порта, као и све оне Високе стране уговорнице које то до сада нису учиниле, признају независност Црне Горе.

Члан XXXIV Високе стране уговорнице признају независност Кнежевине Србије, у зависности од услова изложених у следећем члану.

Члан XXXV Ни за једно лице у Србији разлика у верској опредељености или конфесији не сме бити повод за искљученост или немогућност у погледу уживања грађанских или политичких права, рада у јавним службама, обављања јавних функција и указивања почасти, као ни у погледу обављања разних професија и делатности, у било ком месту. Слобода и видно практиковање свих облика исповедања вере обезбедиће се свим домаћим лицима у Србији, као и странцима, и неће бити никаквих препрека у погледу хијерархијске организације различитих заједница нити у погледу њихових односа с њиховим духовним поглаварима.

Члан XLIII- Високе стране уговорнице признају независност Румуније, под условима изложеним у следећим члановима.

Члан XLIV- Ни за једно лице у Румунији разлика у верској опредељености или конфесији не сме бити повод за искљученост или немогућност у погледу уживања грађанских или политичких права, рада у јавним службама, обављања јавних функција и указивања почасти, као ни у погледу обављања разних професија и делатности, у било ком месту. Слобода и видно практиковање свих облика исповедања вере обезбедиће се свим домаћим лицима у Румунији, као и странцима, и неће бити никаквих препрека у погледу хијерархијске организације различитих заједница нити у погледу њихових односа с њиховим верским поглаварима. Поданици и држављани свих Сила, трговци и друга лица, биће у Румунији равноправно третирани без обзира на веру, на бази потпуне једнакости.

Члан XLV- Кнежевина Румунија враћа Његовом Величанству Руском Цару онај део територије Бесарабије који је одвојен од Русије Париским уговором из 1856. године, који је на западу ограничен средњим током реке Прут а на југу средњим током рукавца Килија и ушћем Стари Стамбол (данашња држава Молдавија).

Члан LVIII- Висока Порта уступа Руској Царевини територије Ардахан, Карс и Батум (данашња Јерменија и Грузија, са малим делом североисточне Турске) у Азији, заједно са луком ове последње поменуте територије.

Члан LIX- Његово Величанство Цар Русије изјављује своју намеру да Батум буде слободна лука, углавном трговачка.

Члан LXII- Будући да је Висока Порта изразила намеру да одржава начело верске слободе, као и да му да најшире тумачење, Стране уговорнице примају к знању ову спонтану изјаву. Верска разлика не сме ни у којем делу Отоманског царства бити повод за искљученост или немогућност било којег лица у погледу уживања грађанских или политичких права, рада у јавним службама, обављања јавних функција и указивања почасти, или обављања различитих професија и делатности, у било ком месту. Слобода и видно практиковање свих облика вере обезбедиће се свима и неће бити никаквих препрека у погледу хијерархијске организације различитих заједница нити у погледу њихових односа с њиховим духовним поглаварима.

Духовна лица, ходочасници, као и монаси свих националности који путују у европски део Турске, или у њен азијски део, уживаће иста права, повластице, као и привилегије.

Горе поменутим лицима и њиховим верским, добротворним и другим установама у светим местима и другде признаје се право на службену заштиту од стране дипломатских или конзуларних агената Сила у Турској. Изричито се задржавају права која има Француска, и потпуно се подразумева да се не могу вршити никакве измене у погледу статус qуо-а светих места. Монаси на планини Атос, без обзира на то из које земље потичу, задржаће своје раније поседе и повластице и уживају, без икаквог изузетка, потпуно једнака права и прерогативе.

О КОНГРЕСУ

Берлински конгрес је био скуп изасланика тадашњих великих сила Немачке, Аустро-Угарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске, који је под председништвом Ота фон Бизмарка одржан од 13.јуна до 13. јула 1878. године у Берлину.

Конгресу је сазван ради ревизије Сан-стефанског мира (потписан 3. марта 1878. године), којим је завршен руско-турски рат. Према тим, претежно од стране Русије диктираним преговорима, Турска би изгубила велики део своје пређашње контроле над Балканом, а имала је бити створена велика Бугарска (ефективно руски сателит) која би укључила највећи део данашње Македоније, те делове Србије до Ниша, Албаније и грчку Македонију осим Халкидикија и Солуна. Босна и Херцеговина, иако под турским суверенитетом, добила би значајну аутономију, док су добици за Србију били веома разочаравајући јер је Русија (исправно) осећала како Србија већ полако клизи ка партнерству са Аустро-Угарском. Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија добију државну независност.

Против наглог пораста утицаја Русије у том региону су се највише бориле управо Аустро-Угарска и Велика Британија. Услед међународног притиска Русија је морала да попусти и Сан-Стефански мировни уговор је поништен, а преговори о територијалном уређењу Балкана су кренули из почетка. Пошто Немачка практично није морала штитити сопствене интересе на Балкану, при тим преговорима је Бизмарк могао наступити као „релативно неутралан“ (позната је уосталом Бизмаркова изјава да Балкан „није вредан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира“). У преговорима су учествовали само делегати великих сила, док су предстзавници малих земаља покушавали да утичу на исход посредним путем. Србију је представљао Јован Ристић.

Исход преговора је био Берлински мир 13. јула 1878. године. Он се састојао из признања Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном Руско-британском споразуму, закљученом 30. маја 1878. године, територија Бугарске је око три пута умањена од оне предвиђене Сан-стефанским миром (одлучено је да заузима територије само северно од планине Балкан). Од остатка територије Велике Бугарске, створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске и или припојен другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији, Босна и Херцеговина Аустро-Угарској (Берлински конгрес 1878 – окупација, 1908 – анексија).

Србија је знатно проширена и добила је на рачун Турске четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски. Србија је, као и друге земље које су стекле независност, требало да преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.

Моћ Турске у Европи и Азији је овим мировним уговором драстично ублажена. Утицај Русије је у корист Аустро-Угарске веома смањен што је повећало тензије између два царства. Уз то је, такво преуређење Балкана довело до нових напетости на том подручју.

УЧЕСНИЦИ КОНГРЕСА

Велика Британија

Гроф Бенџамин Дизраели

Лорд Роберт Солсбери

Лорд Расел

Русија

Принц Александар Горчаков

Гроф Петар Шувалов

Барон д’Обрил

 

Немачка

Принц Ото фон Бизмарк

Принц Хлодвиг

Бернард Ернст фон Билов

Турска

Александар паша Каратеодори

Садулах-бег

Мехмед Али-паша

Аустро-Угарска

Гроф Ђула Андраши

Гроф Алајош Карољи

Барон Хајмерле

Француска

Анри Ведингтон

Гроф де Сан Валије

Господин Деспри

Италија

Гроф лодовико Корти

Гроф де Лони

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s