Античка Спарта

1. Увод

Грчка је брдовита земља на крајњем југу Балканског полуострва, била је насељена још у праисторији. Њена историја почиње крајем III или почетком II миленијума пре нове ере досељавањем индоевропских племена која су себе називала Хеленима, а Римљани Грцима. Током II миленијума пре н. е. у Хеленском свету су цветале две цивилизације: на острву Крит под владом града Кнососа, док се на полуострву Пелопонезу у средњој Грчкој развила микенска цивилизација.

Крајем III и почетком II миленијума пре н. е. на крајњи југ Балканског полуострва дошли су Грци или Ахајци. Сматра се да су се спустили са севера, из области око Дунава. Дошавши у Грчку Ахајци су становништву које су ту затекли врло брзо наметнули свој језик и обичаје. У последњим вековима и миленијумима пре н. е. поделили су се на два племена: Јонце и Еолце.

У време када су хеленска племена продрла у Грчку на острво Крит, цветала је богата минојска цивилизација, која је назив добила по митском краљу Миносу. Крит је у почетку био подељен на више мањих, независних краљевина које су се међусобно сукобљавале. Средином II миленијума пре н. е. оне су уједињене под влашћу града Кроноса, у том периоду су Крићани господарили источним делом Средоземља. Њихова моћ почивала је на јакој и добро организованој флоти. Успостављање таласократије тј. превласти на мору, приписивало се Миносу.

Док је на Криту цветала минојска цивилизација, Ахајци су на полуострву Пелопонезу и у средњој Грчкој основали низ мањих краљевина. Једна од најзначајнијих била је Микена. Због тога се период успона ових држава назива Микенским добом (XVI – XII век пре н. е.). Важни центри микенске културе били су још и Пилос и Тиринт на Пелопонезу, као и Орхомен у Беотији.

Моћ ратоборних Ахајаца брзо се проширила и ван Грчке. Око 1400 год. пре н. е. они су прешли и на Крит и постепено га освојили као и сам град Кносос.

Последње грчко племе које се доселило у Хеладу били су Дорци, били су на нижем степену развитка од својих супарника Ахајаца и Јонаца.

Крајем XII века пре н. е. најпре су продрли у средњу Грчку, а затим на Пелопонез преко Коринтског залива. Дорци су на Пелопонезу за релативно кратко време разорили Микену, Тиринт, Пилос итд.

У првом налету уништене су куће ван градских бедема, а у другом је тврђава претрпела велика оштећења, али се ипак одржала. Тек је трећи Дорски напад донео коначно уништење Микене (око 1150 год. пре н. е.).

Дорска најезда обележила је почетак мрачног доба Грчке историје. Рушење микејских престоница довело је до општег опадања Хеладе. Покренула је и талас миграције Грчких племена ка истоку.

Еолци и Јонци су крајем XII века пре н.е. почели да оснивају колоније на западној обали Мале Азије. Најзначајнији међу њима били су градови Ефес и Малет.

Раздобље грчке историје које је почело дорском најездом  сматра је „мрачним добом“ због оскудних извора. Највише података дају археолошки извори и Хомерови епови „Илијада“ и „Одисеја“. Због тога се овај период назива Хомепско доба (XII-IX века пре н.е.)

Грчка је у Хомерско доба била подељена на више независних држава. Становништво сваке од њих делило се на племена (филе), братства (фратрије) и родове (геносе). Временом су поједини родови почели да се издвајају братством. Ти родови чинили су заметак аристократије.

На челу сваке заједнице стајао је краљ (базилеус). Он је у рату био врховни заповедник војске, о стратегијама и подели плена саветовао се са војном скупштином, у вођењу државних послова ослањао се на веће које су чиниле старешине најугледнијих родова, сазивао је скупштину.

Грчка је претежно брдовита земља, овакав рељеф условио је њену политичку расцепканост. Хелени никада нису ствирили јединствену државу, већ су живели у полисима, независним градовима – државама. Први полиси су се појавили у VIII веку пре н.е. Међу најзначајније се убрајају Спарта, Атина и Коринт. Полиси су настајали уједињењем сеоских заједница или мањих градова око једног управног, привредног и културног средишта. У најстарије доба је сва власт у полису почивала у рукама аристократије. Занатлије, трговци и сељаци нису имали никаквих политичких права, захваљујући напретку занатства и трговине временом су почели да се богате и припадници средњих слојева. Самим тим су тражили већу улогу у управљању државом. Тако су у грчким полисима започињале политичке борбе за власт.

Од VIII-VI века пре н.е. оснивали колоније у читавом Cредоземљу, на обалама Мраморног и Црног мора. Узроци тих колонизација били су трагање за плодном земљом, немогућност прехрањивања своје породице, а на оснивање тих колонија утицали су економски интереси (грчки трговци су трагали за новим тржиштима).

Варвари су се пре колонија упознали с грчким језиком, религијом и начином живота. Многи од њих примили су грчке обичаје и културу. Тај процес се назива хеленизација.

2. ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

Према историчару Тикудиду спартанска држава је у VII веку пре нове ере  обухватала око две петине укупне површине Пелопонеза, близу 8 400 km². Имала је отприлике три пута већу површину од атинске државе. Територијално се делила на две главне области; Лаконију, која се налазила на југоистоку Пелопонеза и Месенију западно од Лаконије.

Лаконска држава се на почетку састојала од четири села: Киносура, Лимни, Месоји и Питани. Пето село Амикле, се налазио нешто јужније од та четири градића и припојено је Спарти у непознато доба. Мада се често као пето село спомиње Димни, а не Амикле.

Иако је Античка Спарта била град-држава у Античкој Грчкој, такав статус јој је оспораван још у античко доба. Атински беседник Исократ називао је Спарту, једним огромним војним логором. Према модерним истраживачима то није далеко од истине. Античка Спарта се битно разликовала по географском и друштвеном положају од осталих грчких полиса. Током већег дела њене историје, она је обухватала велике делове Пелопонеза. На тај начин Спарта је у својој држави имала под контролом већи број градова, села и мањих насеља над којима је имала власт. Сматра се да је око 500. године пре нове ере унутар граница спартанске државе живело преко 300.000 становника свих друштвених положаја.

3. НАЈСТАРИЈА ИСТОРИЈА СПАРТЕ

a.                             Име града

Старогрчки путописац Паусанија даје богате информације о грчкој митологији и именима везаним за Античку Спарту. Према спартанској традицији, први краљ Спарте (која се тада није звала тако) био је Лелег.[1] После су владали Мили и Еурота.[2] Еурота није имао мушке потомке, али је имао кћерку која се звала Спарта. Као свог наследника одредио је њеног вереника, Лакедемона, који је дао своје име држави, а главни град је назвао по својој супрузи, Спарта. Треба додати да се потомци ових митолошких ликова сматрају и јунацима тројанског циклуса: Хелена Тројанска, Клитемнестра, Диоскури и Пенелопа.

3.2. Праисторија

Не постоје веродостојни историјски подаци о Спарти током микенске доминације Грчке. Микенско краљевство је пропало непосредно пре дорске инвазије Пелопонеза  у ХII и ХI веку пре н.е. Прави разлог нестанка микенске цивилизације није познат, а главна теорија његовог нестанка се заснива на нападе непознатих Морских народа, који су се појавили и мистериозно нестали са историјске сцене током ХII и ХI века пре н.е. Археолошки подаци о микенској Спарти, указују на постојање двораца и насеља из микенског доба, у месту Пелана северно од Спарте која се сматра главним градом предорске Лаконије.

3.3. Мрачни век

Историја Античке Спарте је непосредно повезана са дорском инвазијом Пелопонеза која се десила током ХII и ХI века пре н.е.  Не постоје веродостојни подаци о раној историји Спарте. Генерално речено, познато је да је грчко племе Дораца дошло са простора Дориде у централној Грчкој и настанило се у долини реке Еуроте.[3] На простору некадашњег микенског насеља, Дорци су успоставили државу поробивши локално становништво. Када су се Дорци населили у Лаконију, они су били подељени на три племена: Памфиле, Хилеје и Димане. Та три племена су потом настанила пет села, која су напокон сачинила град Спарту.

3.4. Архајска Спарта

Почетком Архајског периода Античке Грчке, током VIII века пре нове ере  највероватније су биле установљене Ликургове реформе у Античкој Спарти, које су јој омогућиле да постане снажна војна сила. Верује се да су те реформе биле напокон приписане Ликургу.[4] Ликургов законодавни рад се заснивао пре свега на увођењу обичаја, а не закона у Спарту. Ликург се водио логиком да се закони временом мењају, док су обичаји отпорнији на време зато што се увуку у свакодневни живот грађана. Према песнику Пиндару, Ликург је написао своје законе према божијој наредби и да савету од Питије у Делфима. Питија је потврдила Ликургу да су његови закони добри и да ће са њима прославити своје суграђане.[5] Према традицији када се Ликург осигурао да ће Спартанци поштовати његове законе све док се он не врати, он је одлучио да се више никада не врати у Спарту. Извршио је самоубиство, одбијајући да једе.

Крајем VIII века пре нове ере Спарта је кренула у своја освајања. Прва на удару се нашла Месенија која је после првобитног освајања 724. године пре н.е. дефинитивно освојена 668. године пре н.е. Спартанци су неуспешно нападали град Аргос[6], од кога су чак доживели и пораз, да би се затим преусмерили на град Тегеју који се налазио близу њених северних граница. После извесних неуспеха Спарта склапа дуготрајан савез са Тегејом. Ускоро ће се том савезу прикључити и неки други градови што ће бити основа познатог Пелопонеског савеза.

Године 510. године пре н.е. спартанска војска ће први пут прећи Коринтску превлаку како би интервенисала у Атици. Та интервенција ће бити на почетку ради обарања атинске тираније и онда ради пружања подршке Атињанину Исагори који је желео постати тиранин. Спартански краљ Клеомен I је био приморан на срамотну предају, а то је било и време доношења закона по којем само један краљ може водити војску у рат.[7] Исти краљ Клеомен I је одбио да помогне Јонски устанак малоазијских Грка који ће бити повод за избијање Грчко-персијских ратова. Крајем VI века пре нове ере  Спарта је имала утицај на територију од 20.000 km², на којој је живело између 800.000 и 900.000 људи, Спарта се сматрала најмоћнијим полисом у Грчкој захваљујући пре свега својим војним успесима и специфичној природи њеног друштва.

4. СПАРТА У КЛАСИЧНОМ ПЕРИОДУ

4.1. Подела друштва

У односу на друге градове Античке Грчке, организација друштвених слојева у Античкој Спарти била је видно другачија. У Спарти нису постојали друштвени слојеви свештеника, племића, трговаца, земљорадника и робова, као што су постојали у већем делу хеленског света. У Античкој Спарти су постајала три основна друштвена слоја. Први је био онај који је означавао мушке пуноправне спартанске грађане, Спартанце, тзв. хомије (старогрч. Όμοιοι) тј. спартијате, што је значило сличне. Други друштвени слој је био слој перијека (старогрч. περίοικοι), „оних што живе у околини“ и нису имали политичка права. То су били људи који су живели у околини Спарте и који су имали одређени степен аутономије, али су им била ускраћена спартанска грађанска права. Трећи и најбројнији је био слој државних робова, или хелота[8] (старогрч. είλωτες), који су обрађивали имања хомија и насупрот осталим робовима у Античкој Грчкој нису могли бити приватни робови.

4.1.1.

Хомији

Чланови највишег слоја у Античкој Спарти били су хомији, Слични, тј. Спартанци. Они су били пуноправни спартански држављани, којима су биле главне обавезе да буду добри војници и да учествују у политичком животу државе. Обавеза Хомија је била да се баве само војним питањима и ничим другим. Остале послове као што су трговина, сточарство, разни занати и пољопривреда су радили перијеки, а све тешке послове су радили хелоти. Право на држављанство се наслеђивало биолошки и требало је да се потврди кроз агогу. Из тог разлога, укључујући непрекидне ратове и друге мање сукобе, број пуноправних грађана Спарте је константно опадао. Међу последњим краљевима Спарте, Клеомен III и Набис  покушали су да спрече потпуну демографску пропаст Спарте, дајући спартанско држављанство великом броју перијека, странаца и хелота. Ти покушаји су имали само привремени успех. Спартанци су поседовали део земљишта који се звао клери. На тим земљиштима су радили искључиво хелоти. Хомији нису имали никаква друга занимања осим служења држави. Њима је било забрањено да путују изван Спарте без дозволе државе.

4.1.2. Перијеки

Перијеки су били један део спартанског друштва који је живео у околини Спарте, у малим градићима и селима унутар граница спартанске државе. О њиховом пореклу постоје разне теорије. Док неки сматрају да су део предорског становништва које није пружило отпор Дорцима када су населили Лаконију, други сматрају да су они заправо били нека мешавина Дораца и делова предорског становништва. Нису имали политичка права и нису учествовали у Апели. Међутим, имали су право да изгласавају сопствене законе, али су ти закони увек били инфериорнији у односу на спартанске законе. Такође су имали обавезу регрутовања у спартанску војску. Они су се бавили свим оним пословима којима се нису бавили хомији као што је сточарство, пољопривреда и трговина. Осим осталих права имали су и право да путују ван Спарте као трговци, што хомијима није било дозвољено.

4.1.3. Хелоти

Хелоти су припадали најнижем друштвеном слоју у Античкој Спарти. Хелоти нису били типични приватни робови као у осталим деловима хеленског света, него државни робови и о њима је искључиво водила рачуна спартанска држава. Нису могли приватно да се купе или продају, пошто су били у власништву Спарте и њихов статус се може упоредити са средњовековним кметовима. Хелоти су живели на имањима Хомија, радили су углавном тешке пољопривредне послове и давали су половину својих производа Спартанској држави. Имали су право да оснују породицу. Обавеза им је била да служе у спартанској војсци као лако наоружани војници или као војне слуге. Уколико би показали храброст и пожртвованост у борбама они и њихове фамилије могли би бити ослобођени. Карактеристично је да су они били најбројнија друштвена група у Античкој Спарти. Надмашивали су број Хомија, отприлике двадесет пута. Из тог разлога су Спартанци имали стални страх од устанка хелота који су били чести, те их је то обавезивало да у Спарти увек држе велики број војника.[9] По неким мишљењима, чак нису били ни државни робови у пуном смислу те речи, јер их Спарта није могла продати. У Античкој Спарти се помиње да су постојали и прави робови као у осталим деловима хеленског света. Грчки писац Полукс пише да су хелоти заузимали друштвени положај између слободних људи и робова. Они су наиме могли имати неограничено потомство. Њихов положај није био гори од оног сеоског становништва Античке Атике. Међутим хелоти су били непрестано под надзором тајне полиције и могли су бити убијени кад год их је спартанска држава сматрала претњом својој безбедности.

4.1.4. Остали друштвени слојеви

Мотакес (или мотони) су били они који су имали оца хомија, а мајку из редова хелота. То су била деца из незаконитих веза између мушког спартанског грађанина и мајке робиње. Они су могли бити прихваћени од спартанског друштва, да учествују у спартанској агоги и могли су да постану део спартанске елите.

Неодамоди су били бивши хелоти или мотакес, који су добијали своју слободу ако би се показали као изузетни борци на бојном пољу или су успешно учествовали у агоги, али нису постајали пуноправни спартански грађани.

Хипомиони су били бивши хомији који су изгубили своје право на спартанско држављанство или на политичка права, због лошег показивања на бојном пољу, заробљавања од стране непријатеља или који нису могли да плате своју дажбину спартанској држави.

Трофими су били деца из других делова Грчке, која су учествовала у агоги као и Спартанци.

Скирите били су у сличном положају са перијекима и живели су на северним границама спартанске државе, у месту Скирија. Скирите су чинили специјалне јединице Спартанске војске и били су веома потребни Спарти у њеним војним походима.

4.2. Положај жене

Положај жене у Античкој Спарти је био много другачији у односу на положај жене у осталим градовима-државама Античке Грчке. Према Ксенофонту, жене у Античкој Спарти су имале веома висок положај у друштву, захваљујући Ликургу. Спартанци су веровали да жена мора бити физички снажна како би родила здраве потомке. Осим тога девојчице у Античкој Спарти су учествовале у празнику Гимнопедија, заједно са дечацима. У Спарти, жена је имала право да се образује и рачунајући да су мушкарци могли бити дуже време у рату, жена је имала велике повластице у односу на стандарде тога доба. Спартанске девојчице су училе да читају и да пишу, што није био случај ни у једном другом старогрчком граду. Жена у Спарти се бавила спортом исто као и мушкарци. Спартанске девојчице су вероватно пролазиле кроз фазу агоге, која је била слична оној кроз коју су пролазили дечаци, мада је највероватније била у знатно блажој мери. Насупрот осталим грчким градовима где су жене биле већим делом затворене у кући и морале су да носе тешка одела, у Спарти су оне могле носити лагану одећу и слободно излазити напоље. Спартанке због њихових великих права и слободне природе биле су нарочито омиљене у Хеленском свету, а биле су познате и због њихове лепоте.

4.3. Спартанска војска

4.3.1. Спартанска агога

Спартанска агога (старогрч. ἀγωγή) је била најзначајнија институција спартанске државе која је чинила спартанску државу посебним у односу на остатак хеленског света. Агога је апсолутно дефинисала читав смисао постојања спартанске државе, као и све идеале везане за њу. Захваљујући агоги, Спарта је била у стању да створи и одржава најзнажнију војну силу у античком свету. Не постоје поуздани подаци када је агога била установљена. Најверодостојнији датуми се тичу око VIII и VII века пре нове ере мада се сматра да по установљењу није имала свој класични облик.

Вежба Спартанаца су почињале чак и пре рођења детета.[10] Новорођену децу, Спартанци су купали у вину како би могли да утврде колико је новорођенче било снажно и издржљиво. Онда су децу давали старијим Спартанцима који је требало да процене колико су деца била здрава. Уколико је дете било рођено слабашно они су га остављали на место звано Апотете (старогрч. αποθέται). Родитељи су водили рачуна о њиховој мушкој деци, до њихове пете или шесте године живота. Они су морали да науче дете да се не плаши мрака и самоће, као и да буде издржљиво према глади и хладноћи. Од шесте године живота били су обавезни да дају мушко дете држави која се бринула о детету до 20 године живота. Она су била сврстана у специфичне групе под именом агеле или вуе, што би отприлике значило „стада“. Агеле су биле под надзором педонома. Педоном је био старији Спартанац који је водио рачуна о вежбању младих.[11]

Од тринаесте године живота агога је постала интезивнија. Спартански дечак је отада постајао, миракион, (μειράκιον), што је значило адолесцент.[12] Када је Спартанац навршавао 18. годину живота, он је постајао иренас, (εἴρενας), што је значило одрастао мушкарац и грађанин Спарте. Са деветнаест година млади Спартанци су учествовали у Криптеји. То је био годишњи обичај објаве рата хелотима, када су млади Спартанци морали да нађу снажне хелоте и да их убију. На тај начин су они први пут осећали како је бити у рату. За Спартанца, убиство хелота се није сматрало нечасним, због тога што су Спартанци сматрали да су се увек налази у ратном стању са њима.

Спартанска агога је трајала отприлике од седме до двадесете године живота.

Од двадесете до тридесете године живота, Спартанци су настављали да живе у војним логорима

и да обедују заједно са својим саборцима у сиситијама. То је према неким проценама важило чак и за оне Спартанце који су већ основали породицу. Спартанци су тада спавали заједно са својим саборцима у истим шаторима у групама по петнаест особа, што је било познато као сискинија. Није им било дозвољено да иду кући и да посећују породицу, осим неколико пута годишње. Мада се сматра да су многи од њих тајно посећивали породицу бежећи из логора. Када би напунили 20 годину, Спартанцима је било дозвољено да пусте дугу косу што је временом постала лакедемонска карактеристика. Након тридесете године живота могли су да се ожене и да се настане изван војних логора. Од тог момента су стицали право да иду на Агору и да учествују у политичким дебатама. Такође су били обавезни да непрекидно раде војничке вежбе како не би изгубили своју борбену спремност и способност. Војничке вежбе одраслих Спартанаца су биле толико тешке да су врло често умеле бити крваве. Спартанци су говорили како су им вежбе биле крваве да би им битке не би биле крваве. Та ситуација се настављала до шездесете године живота када су престајали да буду активни војници. Међутим сматра се да спартанско друштво није било толико строго предодређено као што се мислило. Када нису учествовали у војничким вежбама, Спартанци су водили политичке дебате, ишли су у лов и уживали учествујући на разним гозбама и празницима.
Спартанска војска је према већини процена била најснажнија војна сила у старом веку. Њене оружане снаге су биле толико савршено дисциплиноване и извежбане да вековима биле доминантне у Античкој Грчкој. Сви пуноправни Спартанци између 20-те и 60-те године живота су били активни војници Спарте. Готово савршеном дисциплином, Спартанци су успевали да надокнаде своју малобројност која је била њихов највећи недостатак. Спартански хоплити се нису битно разликовали по наоружању од осталих грчких хоплита, иако је Спарта била прва држава у Античкој Грчкој која је дала својој војсци један униформнији изглед. Главна разлика је била у томе што су увек носили црвене ношње, тако да им не буде видљива крв уколико би се повредили. Спартанци су такође пуштали дугу косу и браду, углавном без бркова, што је сматрано лакедемонском карактеристиком, и имали су навику да се чешљају пред битку. Њихова главна оружја су била шлем, копље, мач и штит. За време Пелопонеског рата, Лакедемоњани су имали написано грчко слово „Λ“, на својим штитовима што је означавало Лакедемонију. Спартански хоплити су били боси у борбеном строју, како би повећали трење и учинили фалангу стабилнијом. За Спартанце је било незамисливо да напусте бојно поље.[13] Спартанска војска као и њена организација, је постала узор многим војскама у старом веку, а нарочито римској војсци. Данас се спартанска војска сматра првим правим примером специјалних јединица у војној историји.

4.3.2. Војна организација

Према Ксенофонту, који је био одличан познавалац Спарте, основна јединица спартанске војске касног V века п. н. е. је била Мора. Спартанска војска се у то доба састојала од 6 мора. Једна мора се састојала од 576 војника и налазила се под командом полемарха. Следећи по чину је био лохагос, који је био заповедник 1/4 сваке море. Та јединица се звала лохос, или „заклетвом повезана дружина“. Четврти је био пентиконтарх, који је био главни 1/8 сваке море која је била позната и као пентикостија. Задњи по рангу је био еномотарх, који је био заповедник 1/16 једне море, која је била позната као еномотија. Спартанска коњица је била подељена такође на шест јединица по 100 коњаника свака, и свака је била под командом једног хипармоста. Најелитнији део спартанске војске били су „хиписи“, тј. коњаници, који су на почетку били на коњима, али су већим делом спартанске историје ратовали као пешадинци. Они су били краљева града и бирани су међу најспособнијим спартанским војницима. Спартанци су имали такође помоћне трупе. Те трупе су сачињавали перијеки и хелоти.

4.4. Религија

Антички Спартанци су били изузетно религиозни, чак можда и у мери у којој нису били остали Грци. Старогрчки путописац Паусанија пише да је у Античкој Спарти постојао велики број храмова. По њему, у Спарти је постојало 43 храма, 22 храма посвећена херојима и око 15 статуа посвећених боговима. Осим наведених постојао је и велики број надгробних споменика, јер су Спартанци сахрањивали њихове мртве унутар граница града, што је било неоубичајено за Грке. Неки од тих надгробних споменика су имали религијски карактер и били су посвећени знаменитим Спартанцима, као што је био Ликург, Леонида I и Паусанија I.

У Спарти су нарочито биле поштоване богиње. Од укупно 50 храмова које спомиње Паусанија, њих 34 су били посвећени разним богињама. Најпоштованији су били: Атина, Аполон и Гелос, бог смеха.За крај, један од најважнијих хероја који су били поштовани у Спарти је био Херакле, пошто су га дорски Спартанци сматрали својим претком. Херакле је у Античкој Спарти имао култ не само бога, већ и националног хероја.

4.4.1. Спартански празници

Античка Спарта је као и други грчки градови, имала велики број празника. Један од најважнијих и начуднијих празника спартанске државе је био празник Ортије Артемиде када су млади Спартанци били јавно шибовани. Карнеја је била можда најважнија слава Дораца, где се славио Аполон Карнејски. Празници Гимнопеда су били повезани са веровањем у Аполона, али нису били повезани са тим слављем. Било је мноштво спортских такмичења. Други празници и славе Античке Спарте су били Агитореја у част Зевса. Агранеја у част мртвих, што се славило и у другим хеленским градовима. Атинеја у част Атине, Алкидеја, Амиклеја у част Аполона и Диоскура… Генерално речено Спартанци су имали много празника и слава које су делили са осталим Грцима.

4.5. Уметност у Спарти

Познато је да је лаконска уметност доживела знатан процват током Архајске ере када је Спарта била један релативно важан уметнички центар у Античкој Грчкој. Међутим током VI века пре н.е. када су Ликургови закони највероватније добили свој коначни облик, изумрла је било каква врста уметности. Допринос лаконских вајара у вајарству није нарочито значајан за грчке стандарде. Међутим током VII века пре н.е. у Спарти је вајарство доживело знатан успон, кроз такозвану дедалску методу. Та метода је била позната по прављењу малих керамичких статуа које су добиле име од митолошког изумитеља.

Атински историчар Тукидид пише да Спарта уопште није личила на хеленски град, већ само на пет раштрканих села. Он пише да нико никада не би поверовао да је Спарта имала толику моћ, када би видео колико је сиромашно била изграђена.

4.6. Државно уређење

Главна карактеристика спартанске државе је била послушност надређенима и законима Спарте. Закон у Античкој Спарти је важио једнако за све, и дефинисао је јасно сва права и обавезе спартанаца. Највиши циљ Спартанских закона је био стварање стабилног друштва, послушних грађана и дисциплинованих војника. Уз то су спартански закони одређивали да Спарта мора да издржава саму себе и да је не могу пореметити спољни или унутрашњи непријатељи. Треба напоменути да је Античка Спарта имала најдуговечнији начин владавине у Античкој Грчкој са запањујућом политичком стабилношћу. До римског освајања Грчке, Спарта никада није била под влашћу тирана, страних окупатора, нити је доживела значајне политичке и друштвене промене као остали градови Античке Грчке. Једини изузетак у свему томе су били устанци државних робова, хелота.

4.6.1. Ликург

Државна организација Спарте достиже скоро митолошке димензије. Као први законодавац и утемељитељ спартанског друштвеног система је према традицији био Ликург. Ликургови закони су били познати под именом Велика ретра. Спартанци су генерално избегавали да откривају појединости везане за своје закона и обичаје, и било је познато да је лакедемонске законе прикривала извесна количина тајанствености. Ти закони су увели у Спарту, такозвану Еуномију, која је означавала једнакост Спартанаца пред законом. Та једнакост се односила на једну врсту демократије као што су била друштвена једнакост, једнакост у јавним кухињама, у богаству као и једнакост у спартанској фаланзи. Спартанско државно уређење је била једна мешавина више државних уређења. У том државном уређењу демократија је важила само за пуноправне Спартанце, аристократија се односила на спартанску герусију, односно веће стараца, олигархија на ефоре и монархија на два краља.

Слободе спартанског грађанина нису се односиле само на биолошко наслеђе. Сваки млади Спартанац је био обавезан да успешно оконча један строги процес који је имао циљ да направи од Спартанаца снажне војнике и лојалне грађане. Тај процес је требао да стави до знања сваком Спартанцу да није лако стићи до нивоа пуноправног спартанског грађанина. Спартански закони су се односили и према општем моралу грађана Спарте. Ти закони су строго забрањивали сваку врсту екстраваганције и луксуза, и приказивали су патриотизам и саможртвовање у биткама као врховне идеале спартанске државе. Најгори чин који је могао да се уради у спартанској држави је био да се напусти бојно поље.

4.6.2. Краљ

Античка Спарта је била специфична и по томе што је имала два краља и две краљевске династије, истовремено. Један краљ је припадао краљевској династији Агијада, а други је припадао краљевској династији Еурипонтида.[14]

Долазак на спартански престо се одвијао биолошким путем, без обзира на личне способности наследника. Према Ксенофонту, син је имао предност у односу на брата иако је брат старији, ако се родио док му је отац био краљ. Краљевско наслеђе у Античкој Спарти се није односило толико на првог сина колико се односило на онога који је рођен када му је отац био краљ, то ће Византијци касније означити као порфирогенеза.

Обавезе спартанских краљева су биле толико војничке колико и религијске. Ксенофонт наводи да је спартански краљ био истовремено и свештеник и војсковођа током војних похода. Почетком VI века пре нове ере изгласан је закон по којем један краљ води спартанску војску у поход, док је други био обавезан да остане у Спарти.

Током војних похода, спартански краљеви су сами доносили одлуке. У рату је краљ имао овлашћења врховног команданта, и могао је да одлучи о примирју.  Спартански краљ је у рату полагао право на живот и смрт својих војника, као и над својим поданицима али само уз сагласност ефора. Спартански краљеви су међутим морали да одговарају ефорима када би се вратили у Спарту после војног похода. Такође, спартански краљеви су били чланови већа стараца заједно са осталих 28 чланова тог већа, који су били из аристократских породица и морали су навршити 60 година живота. На крају, спартански краљеви су били свештеници Лакедемонског Зевса или небеског Зевса, и они су придавали јавне жртве боговима.

4.6.3. Спартанска герусија

Спартанско веће стараца, (старогрч. Γερουσία/Герусија), је била једно политичко тело које се састојало од 28 Спартанаца који су на напунили 60 година живота и који су потицали из аристократских породица Спарте. Чланови тог већа су били и двојица спартанских краљева, што је значило да се то веће састојало од 30 чланова. Теоретски свако од пуноправних грађана Спарте након навршене 60. године живота (када се завршила војна служба) је могао постати члан већа стараца, али су за чланове тог већа бирани они који су припадали старим спартанским аристократским породицама. Бити члан већа стараца се сматрало као нешто изузетно почасно, и чланство је било доживотно. После смрти неког члана герусије, кандидати за наследника су се појављивали пред спартанском народном скупштином „Апелом“, и били су бирани према јачини узвика присутних Спартанаца. Спартанска герусија је играла веома важну улогу у спартанском политичком животу. Старци су имали законодавну власт, односно могли су да праве и да припремају законе, а заједно са краљевима су сачињавали ратни савет.

Уопштено речено, спартанско веће стараца је било политичко тело које се бавило унутрашњим пословима лакедемонске државе и није никоме одговарало за своје одлуке. Веће стараца је имало и судску власт и имали су право да осуде некога на смрт или да му одузму политичка права.

4.6.4. Ефори

Једно од значајних државних тела у Античкој Спарти је представљао колегијум пет ефора. Сваки ефор је представљао једно од пет села која су сачињавала Спарту. Њихове дужности су биле повезане са понашањем спартанских краљева и пуноправних спартанских грађана, као и са одржавањем Ликургових закона и њиховим функционисањем. Познато нам је да ефори су бирани сваке године од спартанске народне скупштине међу пуноправним грађанима Спарте, сваког новог јесењег месеца. Власт ефора је била одвојена од краљевске власти. Они су имали обавезу да воде рачуна о функционисању спартанске државе и прва дужност им је била да одржавају јавни ред.

Ефори су такође имали право да проверавају и остале државне чиновнике, чак и краљеве, и могли су да казне некога са новчаном казном, затвором или смрћу. Они су водили спољну политику Спарте и водили су рачуна о спровођена одлука народне скупштине, којом су и председавали. Током војних похода, двојица Ефора су увек пратила краља, како би га контролисали. Треба додати да су имали право да одлучују о стварима за време криза.

Теоријски гледано, они су представљали народ. Овлашћења ефора, упркос њиховим поређењима са тиранима, нису била неограничена. Могли су бити бирани само на једну годину и нису имали право да се поново кандидују. Њихова власт је била процењена од њихових наследника и ако су прекршили неки закон, могли су бити чак и смртно кажњени.

4.6.5. Апела

Спартанска народна скупштина која се звала се „Апела“ (старогрч. Ἀπέλλα), била је скупштина пуноправних мушких грађана Спарте. Према Аристотелу она није имала значајну улогу и није се могла упоредити са Атинском еклесијом. Није сигурно колико је неко требао имати година да би могао бити члан Апеле. Претпоставља се да је морао имати 21 (као члан спартанске војске и учесник јавне кухиње, тзв. сиситија) или 30 година (када је могао оснивати породицу и постати државни чиновник). Подаци о Апели су толико оскудни да ни данас није познато чак ни када се сазивала. Апела није имала никакву законодавну власт и обични грађани нису имали право да на њој држе говор нити право да гласају о неком закону.

4.7. Историја Античке Спарте

4.7.1. Грчко-персијски ратови


Спартанци не само да су одбили да пруже помоћ Јоњанима у Јонском устанку, већ су исто поступили и према Атињанима која им се обратила за помоћ 490. године пре н.е.[15]

Иако су грчки полиси на челу са Атином извојевали победу над Персијанцима било је неопходно формирати један свеопшти савез против Персије. У том циљу 481. године пре н.е. већина хеленских градова се окупило у Коринту како би формирало савез против предстојеће персијске инвазије на Грчку. Као главнокомандујући заједничке грчке војске постављени су Спартанци. Краљ Спарте Леонида I , био је главни заповедник грчке војске, док је Еурибијад био врховни адмирал грчке флоте. Најзначајнија битка против персијске војске под вођством Леониде одиграла се у Термопилском кланцу у централној Грчкој. Персијска војска располагала је са више од 200 000 војника што је било 30 пута више од Грка.[16] Током тродневних борби, 300 Спартанаца под вођством Леониде, заједно са 700 Теспијанаца и неколико хиљада грчких савезника пружили су одлучан отпор многобројним персијским трупама. На крају после издаје једног локалног мештанина Ефијалта, који је показао Персијанцима тајни пролаз, грчке трупе су биле опкољене и уништене. Пошто је дозволио повлачење остатку грчке војске, Леонида је остао је на бојишту са 300 Спартанаца и 700 Теспијанских добровољаца. У борби са персијском војском су сви погинули.[17] На месту борбе захвални Спартанци подигли су споменик свом краљу и његовим војницима.[18] У каснијем налету Грци су успели да се одбране у поморској бици код Саламине, а следеће,479. године пре н.е. Грци на челу са спартанским генералом Паусанијем су одлучно поразили Персијску војску код Платеје, и коначно отклонили опасност Грчке од Персије.

4.7.2. Супарништво са Атином и Пелопонески рат

После коначне победе над Персијанцима Спарта се нашла у јаком супарништву са Атином. Атина је почела парирати Спарти за превласт у хеленском свету па је Спарта 478. године пре н.е. заједно са својим пелопонеским савезницима иступила из општехеленског савеза, а исте године је формиран и Делски савез који се убрзо претворио у Атинску поморску империју и појачао положај Атине у хеленском свету.

Нагло јачање Атине и њени војни успеси против Персије су појачали њен положај. Она је убрзо постала најјача поморска сила у источном Медитерану и имала је изузетно велики утицај на њене савезнике. То је довело до сукоба мањих размера између Атине и Спарте. Ти сукоби су били Први пелопонески рат и Други свети рат, који су вођени између Спарте против Атине и њених савезника да би 445. године пре н.е. био потписан Тридесетогодишњи мир између Атине и Спарте који је потрајао нешто мање од петнаест година.

Закључени мир није могао трајати дуго због нарастајуће моћи Атине. Повод једног општегрчког (Пелопонеског) рата био је спор између Коринта, савезника Спарте, и Коркире, савезника Атине те економске санкције Атине савезници Спарте Мегари. Тукидид наводи да је главни узрок рата био лакедемонски страх од нарастајуће моћи Атине, а опет Плутарх за рат оптужује Атину.

Пелопонеска војска на челу са спартанским краљем Архидамом I је 431. године пре н.е., извршила је инвазију у Атику, коју је опустошила. Пелопонежани нису могли да заузму Атину, због дугих зидова који су је опкољавали заједно са њеном луком Пиреј. И наредне године Пелопонежани су опет извршили инвазију на Атику и резултат је био исти. Док је Пелопонески савез на челу са Спартом доминирао копном, Делски на челу са Атином имао је апсолутну контролу над морем. То је довело је до војничке равнотеже на ратиштима. Атињани на челу са Периклом су 429. године пре н.е. опустошили су њиховом флотом обале Лаконије, што је застрашило Спартанце од могућег устанка хелота. Апсолутна равнотежа сила и неодлучан исход рата довели су до закључивања Никијиног мира, 421. године пре н.е. Сукоби су настављени три године касније битком код Мантинеје, а Спарта је пружила и помоћ угроженој Сиракузи на Сицилији. Током те атинске Сицилијанске експедиције у Спарту је побегао атински државник Алкибијад, који је Спартанцима пружио обавештајне услуге у рату против његове отаџбине. Наговорио је Спартанце да заузму Декелијску тврђаву, како би успоставили сталну контролу над Атиком. Спарта је то и учинила 413. године пре н.е., а под вођством способног адмирала Лисандра и уз обилну финансијску помоћ Персије успела је да сагради јаку флоту и зада одлучујући ударац атинској флоти у бици код Егоспотама 405. године пре н.е. Том битком окончан је дуготрајни Пелопонески рат и Атина се коначно предала следеће године.

4.7.3. Спартанска хегемонија

Победа Спарте над Атином омогућила је лаконској држави да успостави хегемонију над Грчком. Спарта је искористила ту прилику како би заузела персијске провинције у Малој Азији. У међувремену у Грчкој, грчки полиси, назадовољни спартанском политиком, дигли су устанак против Спарте уз помоћ Персије и тада је кренуо Коринтски рат. До мира је дошло 387. године пре н.е., а у сукобу са Тебом 371. године пре н.е. код Леуктре спартанска војска је потпуно потучена што је означило крај Спартанске хегемоније над Грчком.[19]

Остатак IV века пре н.е. протекао је испрва у тебанској а затим и у македонској хегемонији, а спартански краљ Агис III је подгао устанак против македонске хегемоније у Грчкој који је био неуспешан. Током III века пре н.е. Ликургова агога је била комплетно запуштена и Спарта је била само бледа сенка своје прошлости.

4.7.4. Препород и пад Спарте

У другој половини III века пре н.е. Спарта је доживела краткотрајан препород захваљујући реформама краљева Агиса IV  и Клеомена III када је Спарта успела да поврати своју доминацију над  Пелопонезом. Ипак комбиноване ахајско-македонске снаге су одлучно поразиле спартанску војску и приморале Клеомена на бекство. Тада је први пут била освојена Спарта, која ипак није претрпела велика разарања. У Спарти је после три године олигархије, поново успостављена монархија 219. године пре н.е. Око 207. године пре н.е. власт у Спарти је преузео Набис, који је тврдио да је директан потомак некадашњег краља Спарте Демарата. Он је обновио спартанску војску, комплетно утврдио Спарту и склопио савезништво са Македонијом. Када је Македонија претрпела пораз од Римске војске, Спарта се нашла у отвореном сукобу са Римом и његовим савезником Ахајским савезом. Римска војска је уз помоћ Ахајског савеза опсела градове Гитио и Спарту. После жестоког отпора, спартанска војска се предала у Гитију. Набис је такође после огорченог отпора предао Спарту како би спасио њено становништво. Спарта је тада коначно изгубила своју политичку независност. Године 192. године пре н.е. Ахајци су потпуно разорили Спарту поробивши њено становништво, и силом је прикључили Ахајском савезу.

4.7.5. Римска Спарта

Током Пунских ратова Спарта је била савезница Римске републике. Када су Римљани заузели Спарту 195. године пре н.е. испоштовали су град и нису га дирали, упркос настојањима Ахајаца да се град уништи. Римљани су одредили да Спарта задржи одређени део самоуправе као противтежа Ахајском савезу. У време римског доба, Спарта је задржала и у некој мери обновила своје обичаје и постала нека необична врста туристичке атракције за Римљане. Помиње се да спартански војни контигенти употребљавани као специјалне јединице римске војске. Године 268/267.  године пре н.е. Спарту је опљачкало и спалило германско племе Херула. Много година касније, 378. године н.е. после битке код Хадријанапоља, једна спартанска фаланга је поразила један контигент Визигота. Модерна Спарта је саграђена 1834. године декретом Грчког краља Отона.

5. ЛАКОНОФИЛИЈА

Специфична природа спартанске државе била предмет дивљења од стране спољних посматрача. На тај начин је настао термин Лаконофилија, што је значио љубав, односно дивљење према спартанској култури и начину живота. У антици су многи Атињани, нарочито аристократе, сматрали Спарту супериорном у односу на Атину. Та супериорност се односила на лаконски поглед на свет. Они су сматрали да је Спарта била карактеристичан пример државе која је сачувала свој строги карактер и није била корумпирана како су били остали грчки градови. Неки познати антички лаконофили су били атински политичар и војсковођа, Кимон, као и Сократов ученик, Ксенофонт. Ксенофонт је толико поштовао Спартанце да је послао своје синове као трофиме у Спарту, да би се прикључили спартанској агоги. Треба напоменути да је сам Сократ сматрао да су спартански закони, добар пример закона. Римљани су уживали гледајући ритуал шибовања код храма Артемиде Ортије, који је био у римско доба један од туристичких атракција Спарте.

Ренесанса је помогла у оживљењу култа Античке Спарте. Николо Макијавели спомиње Спарту у његовим радовима, а енглески интелектуалац из XVI века Џон Ајлмер упоредио је Енглеску из периода краљице Елизабете са Спартом, говорећи да је Античка Спарта прави пример најхрабријег, најчаснијег града који је икада постојао.

Током XIX века Лаконофилија добија велики напон, нарочито у делу немачког археолога  Карла Отфрида Милера који је веровао у расну супериосност спартанских Дораца у односу на остале Хелене. То је био први пут када су не само Спартанци, већ и Дорци, генерално су били сматрани супериорном и специфичном расом. Краљевина Пруска је била упоређивана са Античком Спартом, док је Адолф Хитлер сматрао да је доминација великог броја Хелота од стране малог броја Хомија била могућа само због њихове наводне расне супериорности.

Било је, а наравно има их и данас, и оних који су били против Спарте какву смо већ описали. Међу њима се издвајају: Платон, Аристотел, Херодот, Тукидид, а у новије време то су Ричард Талбот и Роусон.[20]

6. КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ

Дуго се веровало да је Античка Спарта због своје оскудне културе била веома интелектуално неразвијена као држава, и уопште као друштво. Међутим то гледиште се показало потпуно нетачним. Антички Спартанци упркос непостојању културног живота нису били лишени духовности. У модерно доба термин Лаконизам је постао синоним за кратку и потпуну реченицу која у мало речи, много значи.[21] У Античкој Спарти, Спартанци су учили као деца писмо и музику. То основно образовање им је било обезбеђено од стране Спартанске државе. Ксенофонт наводи да су насупрот осталим Грцима, Спартанци имали обезбећено образовање од стране државе не само за мушкарце већ и за жене, што је у то време било изузетно необично не само за Античку Грчку, већ и за остатак света. Спартанци, осим њихове војничке природе што их је разликовала од осталих Грка, били су познати и по изузетном поштовању жена и старијих особа.

Због посебне природе њених институција, Античка Спарта наставља да фасцинира широм света. Насупрот остатку хеленског света, Спарта није била место за мислиоце и теоретичаре. Лакедемонска држава није оставила свој траг у уметности и у духовном животу што је била главна карактеристика Хелена. Спарта је, међутим, постала пример јединствене културе у Античкој Грчкој која наставља да изазива полемике и да фасцинира због јединствене природе њених институција.

7. ХРОНОЛОГИЈА

XI век пре н. е. Сеоба Дораца у Лаконској долини.
VIII век пре н. е. Установљене Ликургове реформе.
743—715. пре н. е. Први Месенијски рат.
685—668. пре н. е. Други Месенијски рат.
669. пре н. е. Битка код Хесеје.
око 546. пре н. е. Формирање Пелопонеског савеза.
545. пре н. е. Спарта осваја Кинурију.
510—508. пре н. е. Спартанска интервенција у Атици.
494. пре н. е. Битка код Сепеје.
480. пре н. е. Битка у Термопилском кланцу и код Саламине.
479. пре н. е. Битка код Платеје и Микале.
460—445. пре н. е. Први пелопонески рат.
446/445. пре н. е. Тридесетогодишњи мир.
431—404. пре н. е. Пелопонески рат.
396—387. пре н. е. Коринтски рат.
371. пре н. е. Битка код Леуктре.
362. пре н. е. Друга битка код Мантинеје.
331. пре н. е. Битка код Мегалопоља.
272. пре н. е. Пирова опсада Спарте.
227—222. пре н. е. Клеоменове реформе.
222. пре н. е. Битка код Селасије.
207. пре н. е. Трећа битка код Мантинеје.
195. пре н. е. Римљани освајају Спарту.
192. пре н. е. Спарта се силом прикључује Ахајском савезу.
188. пре н. е. Филопемен разара Спарту.
150. пре н. е. Спарта тражи од Рима да иступи из Ахајског савеза.
146. пре н. е. Римска република испоставља комплетну контролу над Грчком.
396. н. е. Аларих разара Спарту.

8. ЛИТЕРАТУРА

Ø  Енциклопедија Британика, on-line издање на: http://www.fordham.edu/halsall/ancient/eb11-sparta.html

Ø Ксенофонт, Држава Лакедемонска

Ø Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999.

Ø  Пирсон, Е., Енциклопедија свезнања XXIII. Стара Грчка, Београд 2006.

Ø Плутарх, Упоредни животописи (Лисандар, Ликург, Агис), прев. Милош Н. Ђурић, Београд 1963

Ø Ростовцев, М., Историја Старог света, Нови Сад 1990.

Ø Струве, В. В.-Калистов, Д. П., Стара Грчка, Сарајево 1969.

Ø Тукидид. Повијест Пелопонеског рата, прев. Стјепан Телар, Загреб 1957.

Ø Херодот, Историја VII, прев. М. Арсенић, Нови Сад 1980.


[1] Лелег је имао два сина Милија и Поликаону. Други син, Поликаона се оженио кћерком Аргијског краља Тријопе, лепом Месеном. Када је она схватила да њен муж, као други по реду, није могао да наследи очев престо, саветовала га је да напусте ту државу. Када су прошли планине према западу, наишли су на веома плодну равницу. Тамо су изградили град Месену. Поликаон је постао краљ тог места и назвао је то место према његовој супрузи, Месена.

[2] Еурота је био мудар краљ који је измислио и направио један велики подвиг. У долини Спарте река је стално плавила и стварала језеро. Еурота је направио канал и на тај начин спречио стварање језера. Река је узела име митолошког краља, Еурота.

[3] Исократ спомиње да укупан број Дораца који су се спустили у лаконску долину, није надмашивао 2000 људи.

[4] Према многима био непостојећа особа и његова улога у стварању спартанских закона је спорна, међу њима се истиче понајвише Плутарх

[5] О Ликурговим законима ће бити речи у наредном поглављу

[6] Град Аргос ће бити освојен тек 545. године пре н.е., а коначно 494. године пре н.е.

[7] Разлог за доношење оваквог закона јесте сукоб краљева Клеомена и Демарата који су у Елеусини дали опречна наређења војницима.

[8] Добили су своје име од града Хелос, чије је становнике Спарта међу првима поробила.

[9] У Античкој Атини је постојала карактеристична анегдота о томе да су у Спарти живели најслободнији и најпоробљенији људи у Грчкој, што је значило да је термин хелот постао синоним за поробљеног човека. Историчар Ксенофонт пише да су хелоти изузетно мрзели своје Спартанске газде и да су увек били спремни за устанак чим би се пружила прилика.

„Хелоти су били позвани да прокламацијом изаберу оне за које се тврдило да су се највише истакли у борби са непријатељем, како би добили слободу; циљ је био да се тестирају, да ће први који затраже слободу бити најпоноснији и најспремнији да се побуне. Одабрано их је чак две хиљаде, који су се окитили и обилазили храмова радујући се својој новој слободи. Међутим, Спартанци су их убрзо после тога уклонили и нико никада није сазнао како су страдали.“(Тукидидово описивање погубљења великог броја хелота од стране Спартанаца. Тукидид, Историја. IV.80.4)

[10] Трудне мајке су биле обавезне да раде специјалне вежбе како би родиле снажну и здраву децу.

[11] Они су јели само Црну супу, и били су приморани да краду да би преживели. Они су тада радили тешке физичке вежбе како би ојачали своје тело. Карактеристично је да су од малена били приморани да ходају боси како би ојачала своја стопала. Ако би били ухваћени да краду онда су били строго кажњени само зато што су били ухваћени. Током целе године су носили једну исту одећу, и радили су физичке вежбе потпуно голи. Морали су да уче песме Алкмана и Тиртеја које су имали искључиво војнички карактер. Спартански малишани су били приморани да спавају на трскама која су ломили на обалама Еуроте. Употреба ножа током ломљења трске је била забрањена ради јачања руку. Такође, била је и забрањена свака употреба купатила са топлом водом, осим у случају великих празника. Током првог дела агоге, они су били обавезни да науче да играју спартански војнички плес, пирихијон, који им је помагао да одржавају ритам током марширања. Спартански малишани су такође били учени да читају и да пишу.

[12] Када је дете постајало адолесцент, агога је постајала интезивнија и разноврснија. Спартански адосцеленти су онда учили како да марширају на са пуном опремом и боси, како би ојачали стопала, што им је давало огромну предност у односу на остале грчке хоплите. Непрекидним физичким вежабама, млади Спартанци су били приморани да усвршавају тело. Бригу и о физичким вежбама је предузимала држава. Карактеристично је да је у Античкој Спарти према Плутарху било забрањено постојање приватних простора за вежбање. То се чинило како би вежбање свих Спартанаца било равномерно.  Млади Спартанци су такође били учени да причају мало и суштински, „Лаконски“. Спартанци су сматрали да се мудрост сагледа у говорењу што мање речи. Током лета, и поготову током месеца Екатомвеона (што је месец Јул) млади Спартанци су били припремани за празнике Гимнопедија. Гимнопедија није био само празник већ и нека врста спортских такмичења, где је требало да млади Спартанци да покажу резултате свог тренирања.

[13] Постоји позната анегдота о томе када су Спартанске мајке давале штитове својим синовима, говориле су им да се врате са штитом или на њему (старогрчки ἢ τὰν ἢ ἐπὶ τᾶς). То је значило да су се могли вратити само као победници или као мртви на штиту.

[14] Према митологији, те две спартанске династије су потицале од двојице браће близанаца, који су били потомци Хераклеа. Један од њих се звао Еуристен, а други се звао Прокле. У сваком случају обе фамилије су морале да се разликују једна од друге, није било дозвољено да склапају бракове и да њихови чланови носе иста имена.Чак су им се и гробови налазили на различитим местима. Док је члановима породице Агијада последње пребавилиште било село Питана, Еурипонтидима је последње пребавилиште било село, Лимне.Оба краља су се сматрала једнаким, иако је Еуристен као старији од двојице близанаца давао теоријску предност Агијадима.

[15] Спарта је одбила захтев Атине, наводећи као разлог одржавање верских светковина у Спарти, а прави разлог би о је уствари потајна жеља Спарте да преузме хегемонију над грчким полисима поразом Атине.

[16] Једна од анегдота која се причала стотинама година после битке каже да је преплашени извиђач дотрчао код спартанског заповедника Дијенека да му саопшти да су персијске колоне непрегледне. На ово Дијенек није уопште реаговао, а војник му каже: „Персијанаца је толико да кад испале стреле цело небо се замрачи и нестане Сунца“. На то је Дијенек лаконски хладно одговорио:“ Па добро, борићемо се у хладовини.“

[17] Термопилска битка се користи као пример у војним академијама како мала група добро тренираних и добро вођених војника може да се брани против вишеструко јачег противника. Важно је напоменути и значај терена, да се та битка одвијала на отвореном терену, Грци би били опкољени и брзо поражени. Термопилска битка се тако користи као пример и лекција значаја повољног терена, добре стратегије и добре обучености и дисциплине.

[18] На месту битке постављена је плоча у којој је урезан епитаф Симонида са Кеја који је био савременик битке, а који помиње и Херодот у својој историји: „Путниче, кад стигнеш Спартанцима
реци да падосмо верни њиховим законима!“

[19] Након пораза Спарта је пада у дубоку декаденцију из које није никада успела у потпуности да се опорави.

[20] Роусон у предговору Плутарховим животописима пише да је:“ спартанска држава је била једна врста тоталитарне творевине која је потпуно нехумано држала под ропством велики број људи. Како би задржала у ропству толики број људи, држала их је под константним терором и претњом, што је посебно одражавало нехуманост, не само њеног друштвеног, него и њеног вредносног система.“

[21] Данас је остао познат велики број спартанских изрека које су остале као симбол спартанске краткоречности и дубоке мудрости. Када је Ликург упитан да ли су Спарти потребне зидине, он је одговорио да праве зидине једног града нису направљене од цигли већ од храбрих мушкараца. Када су питали спартанског краља Харилаја, зашто су спартански закони толико кратки, он је одговорио да људима кратким на речима нису потребни дугачки закони. Када је Горго, супруга Леониде запитала свог мужа шта да ради ако он се не врати жив из рата, он јој је одговорио да нађе доброг мужа и да роди здраву децу. Једна од најпознатијих изрека свих времена је када је Персијски краљ Ксеркс захтевао од Леониде да положи оружје, он му је одговорио: „Дођи и узми“. После једног пораза од Атине Спартанци су послали гласника који је пао у руке Атињана. Писмо је гласило овако: „Бродови су потопљени. Миндар је погинуо. Војници су гладни. Шта да радимо?Један од најпознатијих примера лаконизма је када краљ Македоније Филип II који је био љут зашто су га Спартанци игнорисали, послао претеће писмо где им је према једној верзији написао: „Ако нападнем Спарту, сравнићу град и поробићу вас заувек.“ Спартански одговор је гласио: „Ако!“ (Преузето из књиге Нормана Дејвиса, Европа, 2007.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s