Цензура у доба шестојануарског режима краља Александра*

Је­дан од нај­ва­жни­јих за­ко­на до­не­тих од­мах по за­во­ђе­њу но­вог, ван­пар­ла­мен­тар­ног ре­жи­ма био је За­кон о штам­пи, за­пра­во За­кон о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма ре­ла­тив­но ре­стрик­тив­ног за­ко­на о штам­пи из апри­ла 1925. го­ди­не.[1] Иако је Ви­дов­дан­ски устав про­кла­мо­вао прин­цип сло­бод­не штам­пе, за­кон из 1925, ко­јим су исто­вре­ме­но ујед­на­че­ни за­кон­ски про­пи­си по­све­ће­ни штам­пи на те­ри­то­ри­ји чи­та­ве Кра­ље­ви­не СХС, због ре­стрик­тив­них и на­зад­них од­ред­би, на­и­шао је на ош­тру кри­ти­ку, а мно­ги су ис­ти­ца­ли да би ње­му ви­ше до­ли­ко­вао на­зив по­ли­циј­ске уред­бе не­го за­ко­на.[2] Њи­ме је де­кла­ра­тив­но про­гла­ше­на сло­бо­да штам­пе и за­бра­ње­не ме­ре ко­је би спре­чи­ле из­ла­же­ње, про­да­ју и рас­ту­ра­ње спи­са и но­ви­на. Вла­сти су мо­ра­ле да за­бра­ну обра­зло­же пи­сме­ним ре­ше­њем, а суд у ве­ћу од три су­ди­је је тре­ба­ло да за­бра­ну по­твр­ди у ро­ку од 24 са­та, ка­ко би за­бра­на по­ста­ла пра­вно­сна­жна. За­кон је пред­ви­део цен­зу­ру са­мо у слу­ча­ју ра­та и мо­би­ли­за­ци­је, а за кри­вич­на де­ла учи­ње­на штам­пом мо­гли су од­го­ва­ра­ти пи­сац, уред­ник, из­да­вач, штам­пар и рас­ту­рач, ка­ко са­мо­стал­но та­ко и ко­лек­тив­но. [3]

Но­ви За­кон је у пот­пу­но­сти за­др­жао дух ста­рог, а не­ке, већ до­вољ­но ре­стрик­тив­не од­ред­бе, мак­си­мал­но су по­ош­тре­не. Ми­хај­ло Илић је твр­дио да ше­сто­ја­ну­ар­ски за­кон у сво­јој стро­го­сти ни­је мо­гао да оде да­ље.[4] Сло­бо­да штам­пе ни­је по­ме­ну­та, а из­ба­чен је и члан ко­ји је за­бра­њи­вао пре­вен­тив­не ме­ре ко­је би спре­чи­ле из­ла­же­ње и рас­пар­ча­ва­ње но­ви­на. Ми­ни­стар­ство уну­траш­њих по­сло­ва је мо­гло за­бра­ни­ти ула­зак у зе­мљу но­ви­на­ма и спи­си­ма ко­ји су штам­па­ни у ино­стран­ству. За­бра­не до­ма­ћих из­да­ња су би­ле до­зво­ље­не у слу­ча­ју увре­де кра­ља и чла­но­ва кра­љев­ског до­ма, стра­ног вла­да­ра, ор­га­на вла­сти или не­по­сред­ног по­зи­ва­ња гра­ђа­на на ме­ња­ње зе­маљ­ских за­ко­на, иза­зи­ва­ња мр­жње про­тив др­жа­ве као це­ли­не, вер­ског и пле­мен­ског раз­до­ра или ако је у штам­па­ном де­лу по­чи­њен би­ло ко­ји пре­ступ про­тив др­жа­ве ка­жњив по Кри­вич­ном за­ко­ни­ку или За­ко­ну о заш­ти­ти др­жа­ве. Од­лу­ке о за­бра­ни су до­но­си­ли др­жав­ни ту­жи­о­ци или по­ли­циј­ске вла­сти, а про­тив њи­хо­ве од­лу­ке ни­је би­ло прав­ног ле­ка. Ова­ква прак­са је би­ла не­спо­ји­ва са пој­мом прав­не др­жа­ве, бу­ду­ћи да би ко­нач­на од­лу­ка у по­гле­ду при­ме­не ре­пре­сив­них ме­ра про­тив штам­пе тре­ба­ло да при­па­да су­ду. Уред­ник но­ви­на је био ду­жан да без­у­слов­но при­ми или одштам­па у на­ред­ном бро­ју но­ви­на сва­ку ис­прав­ку о чи­ње­ни­ца­ма об­ја­вље­ним у ње­го­вим но­ви­на­ма ко­ју му по­ша­ље власт. Ми­ни­стар уну­траш­њих по­сло­ва је мо­гао да пот­пу­но за­бра­ни из­ла­же­ње но­ви­на уко­ли­ко су би­ле бар три пу­та у ме­се­цу за­бра­ње­не, ако не штам­па­ју ис­прав­ке вла­сти у на­ред­ном бро­ју или ако од­го­вор­но ли­це не пла­ти нов­ча­ну гло­бу на ко­ју је осу­ђе­но у ро­ку од три да­на. За кри­вич­на де­ла учи­ње­на по За­ко­ну о штам­пи су од­го­ва­ра­ли за­јед­но пи­сац, уред­ник, из­да­вач, штам­пар и рас­ту­рач, да­кле уве­де­на је ко­лек­тив­на од­го­вор­ност. Ако су ка­зне ко­је је пред­ви­ђао за­кон би­ле бла­же од ка­зни пред­ви­ђе­них Кри­вич­ним за­ко­ни­ком или За­ко­ном о заш­ти­ти др­жа­ве, од­го­вор­на ли­ца би би­ла ка­жње­на по Кри­вич­ном за­ко­ну од­но­сно За­ко­ну о заш­ти­ти др­жа­ве.[5] Сеп­тем­бар­ски устав је про­пи­сао да је „сва­ком сло­бод­но, у гра­ни­ца­ма за­ко­на, из­ра­зи­ти сво­је миш­ље­ње пу­тем ре­чи, жи­ве или пи­са­не, сли­ка­ма или дру­гим срод­ним сред­стви­ма“. Да­кле за раз­ли­ку од Ви­дов­дан­ског уста­ва, Сеп­тем­бар­ски ни­је ни по­ми­њао сло­бо­ду штам­пе.[6]

Нео­бич­но строг над­зор над штам­пом и но­ви­на­ри­ма ре­жим је прав­дао ви­шим др­жав­ним раз­ло­зи­ма. Ис­ти­ца­но је да је за­кон о штам­пи, као и сви дру­ги ше­сто­ја­ну­ар­ски за­ко­ни, до­нет не због до­бро­на­мер­них, већ због оних „ко­ји су ми­сли­ли да зло­у­по­тре­бља­ва­ју­ћи сло­бо­ду сми­ју да се игра­ју нај­ве­ћим ин­те­ре­си­ма др­жа­ве и на­ро­да“, те да је ре­жим пре­ма штам­пи по­ош­трен „не за­то да стег­не и угу­ши до­бру штам­пу… не­го због рђа­ве штам­пе“.[7] На штам­пу је пре­ба­ци­ва­на го­то­ва сва од­го­вор­ност за теш­ке по­ли­тич­ке про­бле­ме у Кра­ље­ви­ни до за­во­ђе­ња но­вог ре­жи­ма, али и за скупштин­ско уби­ство.[8] Урош Круљ, ми­ни­стар на­род­ног здра­вља у пр­вој вла­ди Пе­тра Жив­ко­ви­ћа, ис­ти­цао је да се „за вре­ме прош­лог ре­жи­ма „но­ви­не ни­су мо­гле чи­та­ти, да су по­ли­тич­ка си­ту­а­ци­ја, „из­ја­ве и про­тив из­ја­ве до бљу­та­во­сти“, чи­та­о­ци­ма у пот­пу­но­сти „ога­ди­ле“ штам­пу. Ше­сто­ја­ну­ар­ски ре­жим је, по Кру­љу, тре­ба­ло да пред­ста­вља но­во до­ба у ко­ме је штам­па тре­ба­ло да се ба­ви дру­гим про­бле­ми­ма „ко­ји ће ути­ца­ти вас­пит­но на пу­бли­ку у том сми­слу да се она ока­ни пра­зног, ја­ло­вог, ка­фан­ског по­ли­ти­зи­ра­ња и да ма­ло ви­ше раз­миш­ља о дру­гим, мно­го ва­жни­јим, пи­та­њи­ма“. Штам­па је, ис­ти­цао је Круљ, „пра­вил­но схва­ти­ла сво­ју уло­гу у но­вом до­бу пре­по­ро­да“, по­све­тив­ши да­ле­ко ви­ше па­жње „при­вред­ним, фи­нан­сиј­ским, со­ци­јал­ним, на­ци­о­нал­ним, хи­ги­јен­ско-ме­ди­цин­ским и оста­лим пи­та­њи­ма ко­ја уопште са­чи­ња­ва­ју жи­вот др­жа­ве и на­ро­да“.[9] Ми­лан Срш­кић је, у свој­ству ми­ни­стра уну­траш­њих по­сло­ва, за скупштин­ском го­вор­ни­цом ци­нич­но при­ме­тио да је штам­па, „при­бе­гла са­ма до­бро­вољ­ној цен­зу­ри“. Тај ре­жим пре­вен­тив­не цен­зу­ре, ко­ји ни­је про­пи­сан за­ко­ном и „ко­ји је штам­па са­ма ство­ри­ла, по­га­ђао је јед­на­ко, а го­ре до­бру штам­пу не­го рђа­ву“ и до­вео до то­га да се „и ми­мо ин­тен­ци­је ре­жи­ма“ у ли­сто­ви­ма по­ја­вљу­ју нат­пи­си ко­ји не са­др­же ни­јед­но де­ло ко­је би би­ло ка­жњи­во би­ло по За­ко­ну о штам­пи, Кри­вич­ном за­ко­ни­ку или За­ко­ну о заш­ти­ти др­жа­ве. Сто­га, обе­ћа­вао је Срш­кић, вла­да же­ли „да се цен­зу­ра чим пре уки­не“, ка­да бу­ду „пот­пу­но иш­че­зли они узро­ци ко­ји су иза­зва­ли овај ре­жим за­ко­на о штам­пи“.[10] Иако је Срш­кић у мар­ту 1933. го­ди­не на­ја­вљи­вао ско­ре из­ме­не у За­ко­ну о штам­пи и де­ли­мич­ну ли­бе­ра­ли­за­ци­ју,[11] цен­зу­ра и над­зор над пи­са­њем ли­сто­ва су оста­ли из­у­зет­но стро­ги, све до кра­ја де­цем­бра 1934. ка­да су се по­че­ли по­ја­вљи­ва­ти пр­ви члан­ци ко­ји су на­го­веш­та­ва­ли про­ме­ну ше­сто­ја­ну­ар­ског ре­жи­ма.[12] Ипак, је­дан од на­го­веш­та­ја убла­жа­ва­ња сте­га над штам­пом је пред­ста­вља­ла и од­лу­ка Ка­са­ци­о­ног су­да у За­гре­бу ко­ји је до­нео ре­ше­ње да уред­ник ни­је од­го­во­ран ако се зна пи­сац тек­ста или ако про­ка­же пи­сца, ка­ко је уоста­лом и пред­ви­ђао За­кон о штам­пи, али су су­до­ви, до ове од­лу­ке, ре­дов­но ка­жња­ва­ли и уред­ни­ка чак и у слу­ча­је­ви­ма ка­да је аутор тек­ста био по­знат.[13]

По­сла­ни­ци и се­на­то­ри су ве­о­ма че­сто го­во­ри­ли о по­ло­жа­ју штам­пе и цен­зу­ри. Ди­со­нант­них то­но­ва је би­ло и у вла­ди­ној ве­ћи­ни. Сте­ван Ћи­рић је ис­ти­цао да сло­бо­де штам­пе не­ма у до­ба ра­та, а да „објек­ти­ван чо­век мо­ра да при­зна да се ми да­нас на­ла­зи­мо у јед­ном при­вред­ном ра­ту, да се ми на­ла­зи­мо у јед­ном по­рат­ном ста­њу у уну­траш­њој по­ли­ти­ци где су би­ле уз­бур­ка­не по­ли­тич­ке стра­сти“.[14] С дру­ге стра­не, се­на­тор Јо­ван Ба­ња­нин, по­знат по на­па­ди­ма на „пунк­та­ше“, апе­ло­вао је на вла­ду да до­зво­ле сло­бо­ду штам­пе. Та сло­бо­да, ка­ко ју је он раз­у­ме­вао, ни­је зна­чи­ла и мо­гућ­ност огла­ша­ва­ња пред­ше­сто­ја­ну­ар­ских стра­на­ка кроз ли­сто­ве, на­гла­ша­ва­ју­ћи да пре­те­ра­на рев­ност цен­зо­ра до­во­ди до то­га да се го­во­ри у Се­на­ту, „ко­ји си­гур­но сви слу­же кон­со­ли­да­ци­ји др­жа­ве“, под­вр­га­ва­ју цен­зу­ри. Још је страш­ни­је, на­ста­вљао је Ба­ња­нин, што се цен­зу­ра вр­ши и над де­ли­ма на­у­ке, књи­жев­но­сти и умет­но­сти, па је та­ко и Цви­ји­ће­во Бал­кан­ско по­лу­о­стр­во дош­ло под удар цен­зо­ра.[15] Се­на­тор Емил Га­ври­ла је упо­зо­ра­вао да ју­го­сло­вен­ска штам­па ма­ло па­жње по­све­ћу­је Се­на­ту, „ско­ро као и да не по­сто­ји“.[16] Опо­зи­ци­о­ни по­сла­ни­ци су би­ли да­ле­ко стро­жи у кри­ти­ка­ма, ис­ти­чу­ћи да ка­да не­ко хо­ће да зна шта се у зе­мљи де­ша­ва, он не чи­та По­ли­ти­ку и Вре­ме, већ не­мач­ке, ита­ли­јан­ске и ен­гле­ске ли­сто­ве,[17] те се из стра­не штам­пе оба­веш­та­ва чак и о го­во­ри­ма по­сла­ни­ка и се­на­то­ра[18] ко­ји су у на­род­на пред­став­ниш­тва иза­бра­ни као на­род­ни пред­став­ни­ци, да­кле ко­ји би тре­ба­ло да ужи­ва­ју пот­пу­ну јав­ност у свом ра­ду. Цен­зо­ри су го­то­во по пра­ви­лу за­бра­њи­ва­ли штам­па­ње ин­тер­пе­ла­ци­ја опо­зи­ци­о­них по­сла­ни­ка. Ако би се де­си­ло да не­ки лист ипак, пре­ви­дом цен­зо­ра, об­ја­ви по­сла­нич­ку ин­тер­пе­ла­ци­ју у ко­јој је би­ла са­др­жа­на кри­ти­ка вла­сти, од­мах је пле­њен.

Ра­ди лак­ше цен­зу­ре, про­па­ган­де, пла­си­ра­ња ин­фор­ма­ци­ја, над­зо­ра над пи­са­њем штам­пе, као до­ма­ће та­ко и ино­стра­не, али и кре­та­њем но­ви­на­ра, апри­ла 1929. го­ди­не при Пред­сед­ниш­тву вла­де је, по не­мач­ком мо­де­лу,[19] обра­зо­ван Цен­трал­ни прес­би­ро, јед­на од пр­вих уста­но­ва оба­веш­тај­не и про­па­ганд­не слу­жбе ове вр­сте у Евро­пи.[20] Ста­вљен је ди­рект­но под ру­ко­вод­ство пред­сед­ни­ка Ми­ни­стар­ског са­ве­та, а на ње­го­вом че­лу се на­ла­зио шеф Цен­трал­ног прес­би­роа, као не­по­сред­ни ре­фе­рент пред­сед­ни­ка вла­де за све што сто­ји у ве­зи са штам­пом и про­па­ган­дом у зе­мљи и на стра­ни. Прес­би­ро је имао че­ти­ри од­се­ка – Од­сек за до­ма­ћу штам­пу, Од­сек за стра­ну штам­пу, Од­сек за ра­дио-ди­фу­зи­ју и Ад­ми­ни­стра­тив­ни од­сек. Ово про­па­ганд­но те­ло је, пре­ко на­ве­де­них од­се­ка, пра­ти­ло це­ло­куп­но пи­са­ње до­ма­ће и стра­не штам­пе, про­гра­ме свих до­ма­ћих и не­ких ино­стра­них ра­дио-ста­ни­ца,[21] али и вр­ши­ло над­зор над фил­мо­ви­ма и по­зо­риш­тем.[22] Цен­трал­ни прес­би­ро је та­ко до­био све пре­ро­га­ти­ве и мо­гућ­но­сти ми­ни­стар­ства за про­па­ган­ду. Шеф Прес­би­роа је, у чи­нов­нич­ком по­гле­ду, имао ранг опу­но­мо­ће­ног ми­ни­стра на стра­ни. И чи­нов­ни­ци овог те­ла су ужи­ва­ли по­себ­не при­ви­ле­ги­је. На­и­ме, мо­гли су на­пре­до­ва­ти у др­жав­ној слу­жби без об­зи­ра на школ­ске ква­ли­фи­ка­ци­је и стаж, пред­ви­ђе­не за др­жав­не чи­нов­ни­ке Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је.[23] Иако је Цен­трал­ни прес­би­ро био део Пред­сед­ниш­тва Ми­ни­стар­ског са­ве­та, рас­по­ла­гао је спе­ци­јал­ним бу­џе­том ко­ји је во­ти­ран у по­треб­ном из­но­су.[24] Свим др­жав­ним над­леш­тви­ма је на­ре­ђе­но да све ве­сти, са­опште­ња и по­дат­ке ко­је тре­ба пу­бли­ко­ва­ти, „да­ју ис­кљу­чи­во и је­ди­но“ пре­ко Прес­би­роа и аген­ци­је „Ава­ла“ на ко­ју је Прес­би­ро пре­нео део тех­нич­ког по­сла. Сви са­рад­ни­ци аген­ци­је „Ава­ла“ су ме­ђу­тим мо­ра­ли има­ти ле­ги­ти­ма­ци­је ове­ре­не од Прес­би­роа.[25]

У свим зна­чај­ни­ји пре­сто­ни­ца­ма у ино­стран­ству Прес­би­ро је имао до­пи­сни­ке ко­ји су вр­ши­ли но­ви­нар­ско-про­па­ганд­ну слу­жбу. Они су бли­ско са­ра­ђи­ва­ли са кра­љев­ским по­слан­стви­ма, ка­ко у по­гле­ду пла­си­ра­ња ве­сти про­па­ганд­ног ка­рак­те­ра, та­ко и у по­гле­ду де­ман­то­ва­ња свих ин­фор­ма­ци­ја ко­је су ју­го­сло­вен­ске вла­сти ква­ли­фи­ко­ва­ле као не­тач­не и тен­ден­ци­о­зне.[26] Је­дан од глав­них за­да­та­ка до­пи­сни­ка је био да „ис­ти­чу раз­вој и на­пре­дак зе­мље и да одр­жа­ва­ју по­треб­не ве­зе са од­но­сним по­ли­тич­ким, со­ци­јал­ним и еко­ном­ским фак­то­ри­ма“.[27] По­ред ре­дов­ног оба­веш­та­ва­ња Прес­би­роа о пи­са­њу стра­не штам­пе, до­пи­сни­ци су до­ста­вља­ли и оба­веш­тај­не из­веш­та­је о по­ли­тич­ким и еко­ном­ским при­ли­ка­ма ко­је су вла­да­ле у зе­мљи у ко­јој су бо­ра­ви­ли, али и о свим дру­гим до­га­ђа­ји­ма од ин­те­ре­са.[28] Не­рет­ко су до­пи­сни­ци Цен­трал­ног прес­би­роа вр­ши­ли и дис­кре­тан над­зор над оста­лим ју­го­сло­вен­ским из­веш­та­чи­ма. Та­ко је Рат­ко Па­ре­жа­нин, до­пи­сник из Бе­ча, у пи­сму ше­фу Цен­трал­ног прес­би­роа упо­зо­ра­вао да, с об­зи­ром на не­при­ли­ке и смет­ње на ко­је на­и­ла­зи ју­го­сло­вен­ска ак­ци­ја у овом гра­ду, но­ви­на­ри мо­ра­ју би­ти „до кра­ја на­ци­о­нал­ни и по­у­зда­ни љу­ди“ ко­ји сво­ју слу­жбу вр­ше „са уве­ре­њем и фа­на­ти­змом, без по­миш­ља­ња на би­ло ка­кве ма­те­ри­јал­не удоб­но­сти, ри­вал­ства и лич­на кон­ку­ри­са­ња у ра­зним ви­до­ви­ма“. То се, по оце­ни Па­ре­жа­ни­на, ни­је мо­гло ре­ћи за Ју­ра­ја Ор­ши­ћа и Лу­ку Фер­ти­ли­ја, до­пи­сни­ке Об­зо­ра и Ју­тар­њег ли­ста, ко­ји ни­су до­ла­зи­ли на „ју­го­сло­вен­ске“ и „др­жав­не“ ма­ни­фе­ста­ци­је, а ни­су про­пуш­та­ли „збо­ро­ве и при­ред­бе се­па­ра­ти­ста“. [29]

У сва­ком ба­но­вин­ском ме­сту је по­сто­јао ми­ни­ја­тур­ни прес­би­ро ко­ји је во­дио ра­чу­на о „ста­њу у до­ма­ћој штам­пи“ и при­ку­пљао ин­фор­ма­ци­је о жи­во­ту и раз­во­ју том де­лу Кра­ље­ви­не.[30] У том ци­љу су до­пи­сни­ци сла­ли по­ли­тич­ке, еко­ном­ско-при­вред­не и кул­тур­но- про­свет­не из­веш­та­је. У 1931. го­ди­ни 11 до­пи­сни­ка из де­вет ба­но­вин­ских ме­ста, Оси­је­ка и Су­ша­ка по­сла­ло је укуп­но 2.293 пи­сме­на из­веш­та­ја и знат­но ве­ћи број те­ле­фон­ских. Го­то­во две тре­ћи­не су би­ли по­ли­тич­ки из­веш­та­ји о рас­по­ло­же­њу, по­ли­тич­ком кре­та­њу и ак­ци­ја­ма лич­но­сти и гру­па, ка­ко у ве­ћим, та­ко и у ма­њим ме­сти­ма це­ле зе­мље. До­пи­сни­ци су има­ли мо­гућ­ност да пра­те ове по­ја­ве јер су их по­ма­га­ле управ­не вла­сти. Та­ко је за вре­ме из­бор­не кам­па­ње 1931. го­ди­не Прес­би­ро, за­хва­љу­ју­ћи овим из­веш­та­ји­ма, „знао сва­ког да­на ка­ко се ра­ди­ло и на ко­ји на­чин су по­је­дин­ци аги­то­ва­ли у сво­јим из­бор­ним сре­зо­ви­ма, што је над­ле­жни­ма би­ло по­треб­но да са­зна­ју ра­ди одре­ђи­ва­ња свог ста­ва пре­ма та­квим лич­но­сти­ма, пош­то су се до­пи­снич­ки из­веш­та­ји од­но­си­ли и на рад из­ве­сних про­тив­ни­ка да­наш­њег по­ли­тич­ког ста­ња“.[31] До­пи­сни­ци су кат­кад има­ли го­то­во де­тек­тив­ску уло­гу. По­ку­ша­ва­ли су да са­зна­ју рас­по­ло­же­ње на­ро­да сту­па­ју­ћи у не­фор­мал­не раз­го­во­ре, нај­чеш­ће се пред­ста­вља­ју­ћи као тр­го­вач­ки пут­ни­ци.[32] На­ро­чи­ту па­жњу су по­све­ћи­ва­ли кре­та­њу опо­зи­ци­о­них пр­ва­ка, па је та­ко са по­себ­ном па­жњом пра­ћен Трум­бић то­ком чи­та­вог пе­ри­о­да 1930–35. и о ње­го­вом кре­та­њу је по­дроб­но из­веш­та­ва­но. Из­веш­та­чи Цен­трал­ног прес­би­роа су одр­жа­ва­ли при­сну ве­зу са ка­би­не­том ба­на ка­ко би увек мо­гли би­ти оба­веш­те­ни о ве­ћим по­сло­ви­ма ба­но­вин­ске ад­ми­ни­стра­ци­је, кре­та­њу ба­на, ра­ду бан­ског ве­ћа и слич­но. До­пи­сник је ба­ну до­во­дио и стра­не но­ви­на­ре, а за­тим их во­дио по ба­но­ви­ни у скла­ду са упут­стви­ма ба­на, ко­ји је у тим при­ли­ка­ма не­рет­ко да­вао слу­жбе­ни ауто и из­да­вао на­ло­ге сре­ским на­чел­ни­ци­ма о до­че­ци­ма.[33] Пра­вље­ни су и де­таљ­ни ме­сеч­ни из­веш­та­ји о кре­та­њу стра­них но­ви­на­ра кроз Кра­ље­ви­ну, озна­че­ни озна­ком по­вер­љи­во, ко­ји су осим основ­них по­да­та­ка о име­ну но­ви­на­ра и ли­сту или аген­ци­ји из ко­је до­ла­зи, са­др­жа­ли и по­дро­бан опис кре­та­ња и ак­тив­но­сти стра­ног но­ви­на­ра, а не­рет­ко и спи­сак ли­ца са ко­ји­ма се су­срео и раз­го­ва­рао, као и ко­ја им је пи­та­ња по­ста­вљао.[34] Нај­ва­жни­ја је би­ла ква­ли­фи­ка­ци­ја и оце­на пи­са­ња до­тич­ног но­ви­на­ра о др­жа­ви – „пи­ше по­зи­тив­но, мо­же би­ти ко­ри­стан“ или „пи­ше тен­ден­ци­о­зно“.[35] До­пи­сниш­тво Цен­трал­ног прес­би­роа у За­гре­бу је ор­га­ни­зо­ва­ло еви­ден­ци­ју кре­та­ња стра­них и до­ма­ћих но­ви­на­ра по­гра­нич­них же­ле­знич­ких и па­ро­брод­ских ко­ме­са­ри­ја­та у Су­ша­ку, Фер­ди­нан­дов­цу, Ко­прив­ни­ци, Ко­то­ри­би, Ма­ри­бо­ру и Ра­ке­ру, пре­ко 16 град­ских по­ли­ци­ја и 69 сре­ских на­чел­ста­ва, те Упра­ве по­ли­ци­је у За­гре­бу и аеро­дро­ма у За­гре­бу, та­ко да ни­је би­ло но­ви­на­ра „ко­ји се по­ја­вио на те­ри­то­ри­ји Сав­ске ба­но­ви­не, а да ни­је био еви­ден­ти­ран“. Сма­тра­ло се да тач­на еви­ден­ци­ја стра­них но­ви­на­ра омо­гу­ћу­је и от­кри­ва­ње по­је­ди­на­ца ко­ји у Кра­ље­ви­ну до­ла­зе из „по­ли­тич­ких раз­ло­га, са при­кри­ве­ним ци­ље­ви­ма да јој шко­де“.[36] Ко­ре­спон­ден­ти ко­ји су пи­са­ли афир­ма­тив­но о ре­жи­му до­би­ја­ли су број­не по­вла­сти­це при сва­ком на­ред­ном бо­рав­ку у Ју­го­сла­ви­ји – бес­плат­не же­ле­знич­ке кар­те, ла­ко до­би­ја­ње ин­тер­вјуа од чла­но­ва вла­де и слич­но, док је „тен­ден­ци­о­зним из­веш­та­чи­ма“ не­рет­ко оне­мо­гу­ћа­ван сле­де­ћи ула­зак у зе­мљу, од­би­ја­њем из­да­ва­ња ви­зе. Ипак, пре­те­ра­но уче­ста­ло по­се­ћи­ва­ње Ју­го­сла­ви­је је у Цен­трал­ном прес­би­роу бу­ди­ло сум­њи­ча­вост и опрез, па је до­пи­сниш­тво у За­гре­бу тра­жи­ло од Упра­ве по­ли­ци­је да над­зи­ре бри­тан­ског но­ви­на­ра Ед­мун­да Хан­сбу­кле­ра и да из­ве­сти Прес­би­ро „са ким он до­ла­зи у ве­зу“.[37] По­ли­ци­ја је не­пре­ста­но над­зи­ра­ла и стал­не до­пи­сни­ке из Кра­ље­ви­не, ју­го­сло­вен­ске или ино­стра­не др­жа­вља­не.[38] Због „не­при­ја­тељ­ског“ др­жа­ња пре­ма ре­жи­му и не­по­вољ­них нат­пи­са о Ју­го­сла­ви­ји 1929. го­ди­не је про­те­ран до­пи­сник Бер­ли­нер Та­ге­бла­та,[39] 1932. до­пи­сни­ца Тај­мса,[40] а 1933. из­веш­тач ли­ста Ги­ор­на­ле д’ Ита­лиа ко­ји је у сво­јим из­веш­та­ји­ма, „пу­них не­тач­них и из­миш­ље­них ве­сти“, пред­ња­чио у при­ка­зи­ва­њу ста­ња у Кра­ље­ви­ни „у што цр­њим бо­ја­ма“. Ка­ко је у овом слу­ча­ју ин­тер­ве­ни­са­ло Ита­ли­јан­ско по­слан­ство, оба­ве­зав­ши се да ће па­зи­ти на рад овог но­ви­на­ра, Бо­ци­ју је ипак би­ло до­зво­ље­но да оста­не[41].

За­да­так до­пи­сни­ка Цен­трал­ног прес­би­роа на слу­жби у зе­мљи је био и да по­дроб­но из­веш­та­ва­ју о пи­са­њу ло­кал­не штам­пе, до­ста­вља­ју­ћи исеч­ке нај­бит­ни­јих тек­сто­ва и под­но­се­ћи не­дељ­не, ме­сеч­не, по­лу­го­диш­ње и го­диш­ње из­веш­та­је.[42] За то је би­ло из­ра­ђе­но и на­ро­чи­то упут­ство. Ме­ђу­тим, са­чу­ва­на ар­хив­ска гра­ђа по­ка­зу­је да су до­пи­сни­ци пра­ти­ли пи­са­ње штам­пе нај­чеш­ће шту­ро и по­врш­но, без пре­ви­ше ци­та­та. Из ових из­веш­та­ја се теш­ко мо­гла сте­ћи сли­ка о пи­са­њу штам­пе у ба­но­ви­на­ма. Ни­је би­ло са­др­жај­ни­је ана­ли­зе чла­на­ка, ни­ти по­ку­ша­ја гло­бал­ног са­гле­да­ва­ња пи­са­ња по­је­ди­них ли­сто­ва. Уме­сто ана­ли­зе, ну­ђе­на је де­скрип­ци­ја.

Ду­жност до­пи­сни­ка је би­ла и да, у скла­ду са ин­струк­ци­ја­ма Цен­трал­ног прес­би­роа, ути­чу на пи­са­ње ло­кал­не штам­пе о вла­ди­ној по­ли­ти­ци, из­бо­ри­ма, ЈРСД-у, ста­њу у зе­мљи уопште и еко­ном­ској си­ту­а­ци­ји. [43] Све ово је ра­ђе­но на два на­чи­на – пла­си­ра­њем го­то­вих чла­на­ка из пе­ра до­пи­сни­ка у штам­пу, или пак да­ва­њем ди­рект­них и де­таљ­них ин­струк­ци­ја ре­дак­ци­ја­ма ли­сто­ва ка­ко је по­треб­но не­ко пи­та­ње тре­ти­ра­ти. Под­ра­зу­ме­ва­ло се да ли­сто­ви не сме­ју ни на ко­ји на­чин ана­ли­зи­ра­ти или пре­и­спи­ти­ва­ти рад вла­де, из­но­си­ти ка­кве пред­ло­ге и су­ге­сти­је, ба­ви­ти се на­цр­ти­ма за­ко­на и слич­но. Та­ко се са­ра­јев­ска штам­па, пре­ма до­пи­сни­ку Прес­би­роа, у то­ку 1931. го­ди­не др­жа­ла „са­свим ко­рект­но, пот­пу­но у ду­ху ре­жи­ма“. Иако ло­кал­ни днев­ни­ци ни­су има­ли „не­ке на­ро­чи­те пи­сце по­ли­тич­ких чла­на­ка“, они су све „успе­хе и ре­фор­ме ре­жи­ма од 6. ја­ну­а­ра об­ја­вљи­ва­ли на на­ро­чи­том ме­сту, и увек са сим­па­ти­ја­ма. Би­ло је ме­се­ци ка­да су се ти ли­сто­ви го­то­во так­ми­чи­ли ко­ји ће што упа­дљи­ви­је и што пре об­ја­ви­ти овај или онај за­кон, од­ред­бу или вест о ре­фор­ма­ма ре­жи­ма“. У да­не др­жав­них и на­ци­о­нал­них пра­зни­ка, ли­сто­ви су до­но­си­ли „то­пле и ро­до­љу­би­ве члан­ке“, илу­стро­ва­не фо­то­гра­фи­ја­ма чла­но­ва кра­љев­ског до­ма, „увек на вид­ном ме­сту и на­ро­чи­тим сло­вом“.[44] Ин­струк­ци­је Цен­трал­ног прес­би­роа су, по пра­ви­лу, ре­дак­ци­је ли­сто­ва ува­жа­ва­ле,[45] јер је сва­ко од­би­ја­ње пу­бли­ко­ва­ња ка­квог про­вла­ди­ног тек­ста сма­тра­но по­ли­тич­ком де­мон­стра­ци­јом. Би­ло је, ме­ђу­тим, и дру­га­чи­јих при­ме­ра. До­пи­сник Прес­би­роа из Спли­та је у ма­ју 1932. го­ди­не ја­вио да ин­тер­вен­ци­је ни­су сва­ки пут има­ле же­ље­ног успе­ха код ре­дак­ци­ја, „нај­ви­ше због то­га што су ре­дак­ци­је у по­след­ње вре­ме ре­зер­ви­са­не слу­те­ћи из­ве­сне про­ме­не“. Но­во до­ба је та­ко за­у­зи­ма­ло став „на­гла­ше­не ре­зер­ви­са­но­сти, на­ро­чи­то у од­но­су пре­ма ра­ду Кра­љев­ске бан­ске упра­ве, с об­зи­ром на лич­ност ба­на г. др. Тар­та­ље“ , а и Ја­дран­ска пош­та ко­ја је ра­ни­је „без ика­кве ре­зер­ве, нај­о­тво­ре­ни­је“ по­ма­га­ла по­ли­ти­ку вла­де, „је за­у­зе­ла не­ки став оче­ки­ва­ња“.[46]

Упр­кос ја­ком над­зо­ру и цен­зу­ри, ни­ској обра­зов­ној струк­ту­ри са пре­те­жно не­пи­сме­ним или функ­ци­о­нал­но не­пи­сме­ним ста­нов­ниш­твом, општој еко­ном­ској оску­ди­ци и бе­ди, штам­па је три­де­се­тих го­ди­на до­жи­вља­ва­ла ре­ла­ти­ван про­цват. Пре­ма ста­ти­стич­ким по­да­ци­ма из 1932. го­ди­не у Ју­го­сла­ви­ји је из­ла­зи­ло 976 ли­сто­ва и ча­со­пи­са на 8 је­зи­ка. Нај­ви­ше но­ви­на је штам­па­но у Сав­ској ба­но­ви­ни, чак 298, а нај­ма­ње у Вр­ба­ској, све­га 6. Та­ко је на сва­ких 14.275 хи­ља­да, од го­то­во 14 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка Кра­ље­ви­не, до­ла­зио по је­дан лист. По­ли­тич­ко-ин­фор­ма­тив­на штам­па је би­ла за­сту­пље­на са 183 пу­бли­ка­ци­је, од ко­јих је би­ло 39 днев­ни­ка у укуп­ном ти­ра­жу од че­тврт ми­ли­о­на при­ме­ра­ка.[47] У зе­мљу је ула­зи­ло и око 700 ра­зних стра­них ли­сто­ва. Фран­цу­ска штам­па је, по бро­ју и по ко­ли­чи­ни би­ла нај­ра­спро­стра­ње­ни­ја, али и нај­јев­ти­ни­ја, па је на њу от­па­да­ло ви­ше од јед­не тре­ћи­не.[48] Чи­та­ни су и не­мач­ки ли­сто­ви, за ко­ји­ма ја тра­жња стал­но па­да­ла од 1932. го­ди­не, за­тим чеш­ка, ма­ђар­ска и ен­гле­ска штам­па.[49]

Цен­трал­ни прес­би­ро и ло­кал­на др­жав­на ту­жи­лаш­тва су ве­о­ма рев­но­сно вр­ши­ли цен­зу­ру, у нај­ве­ћем бро­ју слу­ча­је­ва за­бра­њу­ју­ћи и са­свим ба­нал­не члан­ке и но­ти­це ко­ји­ма су при­пи­си­ва­ли скри­ве­ни по­ли­тич­ки и ан­ти­ре­жим­ски са­др­жај и сми­сао. Је­дан од раз­ло­га ри­гид­но­сти и не­по­пу­стљи­во­сти при оце­њи­ва­њу тек­сто­ва сва­ка­ко тре­ба тра­жи­ти и у из­ве­сном стра­ху за соп­стве­ни по­ло­жај, бу­ду­ћи да су вла­сти упо­зо­ра­ва­ле др­жав­не ту­жи­о­це да се „у вр­ше­њу ду­жно­сти стро­го др­же за­кон­ских про­пи­са, јер ће за про­пуст, као и за на­мер­но и не­са­ве­сно вр­ше­ње ду­жно­сти би­ти по­зва­ни на од­го­вор­ност“.[50] Пре­вен­тив­на цен­зу­ра је сма­тра­на по­себ­ном „при­ви­ле­ги­јом“, па је бан При­мор­ске ба­но­ви­не уочи мај­ских из­бо­ра 1935. го­ди­не исту уки­нуо Но­вом до­бу и Ја­дран­ском днев­ни­ку уз об­јаш­ње­ње да је ду­жност штам­пе да по­ма­же по­ли­ти­ку вла­де „ко­ја је но­си­лац на­ци­о­нал­не ори­јен­та­ци­је“, а да ли­сто­ви ко­ји же­ле да за­у­зму опо­зи­ци­о­ни став или „чак да по­ма­жу по­ли­ти­ку опо­зи­ци­је“ не мо­гу ра­чу­на­ти на „бла­го­де­ти“ ко­је пру­жа пре­вен­тив­на цен­зу­ра.[51] Ра­ди што теш­ње ко­ор­ди­на­ци­је и са­рад­ње др­жав­них ту­жи­лаш­та­ва у Љу­бља­ни, За­гре­бу, Бе­о­гра­ду, Са­ра­је­ву, Спли­ту, Но­вом Са­ду, Оси­је­ку и Ма­ри­бо­ру са Цен­трал­ним прес­би­ро­ом од­лу­че­но је да се њи­хо­ви са­стан­ци одр­жа­ва­ју нај­ма­ње јед­ном ме­сеч­но у Бе­о­гра­ду. Прес­би­ро је да­вао упут­ства цен­зо­ри­ма од слу­ча­ја до слу­ча­ја, а по по­тре­би цен­зо­ри су се за миш­ље­ње увек мо­гли обра­ти­ти Прес­би­роу. До ко­је ме­ре је у до­ба ше­сто­ја­ну­ар­ског ре­жи­ма за­ве­де­на кон­тро­ла над штам­пом нај­бо­ље све­до­чи чи­ње­ни­ца да су у цен­тра­ли Прес­би­роа у Бе­о­гра­ду чи­нов­ни­ци де­жу­ра­ли но­ћу до 23 са­та, као и у вре­ме руч­ка, не би ли се, у слу­ча­ју по­тре­бе, наш­ли цен­зо­ри­ма при ру­ци. Шта­ви­ше, од Ди­рек­ци­је пош­та је за­тра­же­но да др­жав­ни ту­жи­о­ци ко­ји вр­ше цен­зу­ру ка­да зо­ву Прес­би­ро те­ле­фо­ном до­би­ја­ју ве­зу пре свих дру­гих. Све ве­сти пла­си­ра­не пре­ко аген­ци­је „Ава­ле“ и Цен­трал­ног прес­би­роа су мо­ра­ле, без цен­зу­ре, би­ти од­мах про­пуш­та­не у но­ви­не. Прес­би­ро је на­ла­гао и да цен­зу­ра бу­де је­дин­стве­на и кон­цен­три­са­на у ру­ка­ма јед­ног ли­ца у сва­ком ме­сту, ка­ко се не би де­ша­ва­ло да и др­жав­ни ту­жи­о­ци и по­ли­циј­ски ор­га­ни пре­гле­да­ју и цен­зу­ри­шу штам­пу. Цен­зо­ри­ма је стро­го на­ре­ђе­но да не сме­ју до­зво­ли­ти рас­ту­ра­ње ни­јед­ног при­мер­ка но­ви­на пре не­го што ре­дак­ци­ја не бу­де оба­веш­те­на да ниш­та ни­је за­пле­ње­но, или пре не­го што се из­вр­ши про­ме­на тек­ста, у слу­ча­ју да је ра­ни­ји био за­пле­њен.[52] Да би ова­ко ши­ро­ко за­миш­љен над­зор над штам­пом мо­гао би­ти ефи­ка­сан, ујед­на­чен и ко­ор­ди­ни­ран тре­ба­ло је има­ти чи­та­ву ар­ми­ју веш­тих и до­бро об­у­че­них чи­нов­ни­ка. Ка­ко се Кра­ље­ви­на ни­је мо­гла по­ди­чи­ти уре­ђе­ном ад­ми­ни­стра­ци­јом де­ша­ва­ло се, по­себ­но у ма­њим сре­ди­на­ма, да цен­зор­ске по­сло­ве вр­ше пот­пу­но не­а­де­кват­на ли­ца. У Бач­кој То­по­ли је та­ко ма­ђар­ску штам­пу цен­зу­ри­сао сре­ски ле­кар, бу­ду­ћи да је је­ди­но он го­во­рио ма­ђар­ски.[53] По­се­бан про­блем је мо­ра­ло пред­ста­вља­ти цен­зу­ри­са­ње штам­пе по ма­лим ме­сти­ма бу­ду­ћи да је чи­тав по­сао, због не­по­сто­ја­ња др­жав­них ту­жи­лаш­та­ва, пре­пуш­тен не­до­вољ­но обра­зо­ва­ним и веш­тим по­ли­циј­ским ор­га­ни­ма.

Ми­ни­стар­ство прав­де је на­ло­жи­ло свим др­жав­ним ту­жи­о­ци­ма да Цен­трал­ном прес­би­роу до­ста­вља­ју све на­пи­се чи­је об­ја­вљи­ва­ње ни­је до­зво­ље­но, као и по два при­мер­ка сва­ког бро­ја за­бра­ње­ног ли­ста. Та­ко­ђе је упо­зо­ра­ва­но да ту­жи­о­ци пра­ве не­до­зво­ље­не про­пу­сте при пре­гле­да­њу штам­пе па, про­пуш­та­ју­ћи оно што би тре­ба­ло за­пле­ни­ти, а за­бра­њу­ју­ћи ве­сти ко­је ни­су од та­квог зна­ча­ја да не би мо­гле би­ти об­ја­вље­не.[54] Про­пу­сти су пра­вље­ни и у са­мом Цен­трал­ном прес­би­роу где је па­ра­фи­ра­на и вест „Атен­тат на Хи­тле­ра“ за ко­ју је оце­ње­но да се ко­си са За­ко­ном о заш­ти­ти јав­не без­бед­но­сти и по­рет­ка у др­жа­ви.[55] Због про­пу­ста у цен­зу­ри ко­ји ни­ка­ко ни­су мо­гли би­ти от­кло­ње­ни, Ми­ни­стар­ство уну­траш­њих по­сло­ва је 1931. го­ди­не на­ре­ди­ло да и ме­сне по­ли­циј­ске вла­сти поч­ну да вр­ше пре­глед ли­сто­ва исто­вре­ме­но ка­да и др­жав­ни ту­жи­о­ци. По­ли­циј­ске вла­сти су до­би­ле овлаш­ће­ње да чим на­и­ђу на текст ко­ји би тре­ба­ло за­бра­ни­ти нај­хит­ни­је те­ле­фо­ном оба­ве­сте др­жав­ног ту­жи­о­ца. Ако би се пак де­си­ло да ту­жи­лац и по­ред упо­зо­ре­ња про­пу­сти „ан­ти­др­жав­ни“ текст, шеф по­ли­циј­ске вла­сти је тре­ба­ло сме­ста да оба­ве­сти Бан­ску упра­ву, а ова Ми­ни­стар­ство уну­траш­њих по­сло­ва ко­је би ин­тер­ве­ни­са­ло код Ми­ни­стар­ства прав­де. У исто вре­ме по­ли­циј­ским вла­сти­ма у ме­сти­ма где ни­су по­сто­ја­ла др­жав­на ту­жи­лаш­тва је на­ла­га­но да цен­зу­ру вр­ше „са нај­ве­ћом па­жњом и мар­љи­вош­ћу, јер ће у про­тив­ном, за сва­ко про­пуш­та­ње би­ти нај­стро­же ка­жње­ни“.[56]

Же­ља за пре­те­ра­ном кон­тро­лом и заш­ти­том „др­жав­них ин­те­ре­са“ је кат­кад до­во­ди­ла и до ап­сурд­них си­ту­а­ци­ја. Ло­кал­не вла­сти су у пре­ве­ли­кој рев­но­сти и па­три­от­ском за­но­су по­ку­ша­ва­ле да др­жа­ву заш­ти­те од са­ме се­бе. Ди­рек­тор Ју­тра Ал­берт Кра­мер се обра­тио Цен­трал­ном прес­би­роу са жал­бом да су при­ли­ке код љу­бљан­ске цен­зу­ре „пот­пу­но не­у­ре­ђе­не и за ре­до­ви­то во­ђе­ње на­ших но­ви­на не­под­но­си­ве“ јер се, по­ред цен­зор­ске вла­сти ко­ју вр­ши др­жав­ни ту­жи­лац, ета­бли­ра­ло не­ко­ли­ко спо­ред­них цен­зор­ских вла­сти ко­је из­да­ју на­ре­ђе­ња и че­сто ква­ре и са­му тен­ден­ци­ју ко­ји Прес­би­ро же­ли да спро­во­ди кроз но­ви­не. Та­ко се де­ша­ва­ло да но­ви­не рас­пра­вља­ју о не­кој те­ми по же­љи Прес­би­роа, а да за­тим бу­ду за­у­ста­вље­не на осно­ву на­ре­ђе­ња ба­на или бан­ске упра­ве. Де­си­ло се, на­и­ме, да је чла­нак о Со­ко­лу Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је ко­ји је Кра­мер об­ја­вио у чеш­ким На­род­ним ли­сти­ма, а аген­ци­ја „Ава­ла“ и Цен­трал­ни прес­би­ро га, са же­љом да бу­де об­ја­вљен, до­ста­ви­ли свим ре­дак­ци­ја­ма у зе­мљи, бу­де за­бра­њен у љу­бљан­ском Сло­вен­ском на­ро­ду, по на­во­ди­ма Кра­ме­ра, на осно­ву на­ре­ђе­ња ба­на Драв­ске ба­но­ви­не.[57]

Цен­трал­ни прес­би­ро је по­чет­ком 1930. го­ди­не из­ра­дио општа упут­ства за цен­зо­ре. Ис­так­ну­то је да при цен­зу­ри­са­њу чла­на­ка по­све­ће­ним уну­траш­њим пи­та­њи­ма тре­ба би­ти „на­ро­чи­то ли­бе­ра­лан“ пре­ма ди­ску­си­ја­ма и пред­ло­зи­ма о при­вред­ним и ко­му­нал­ним пи­та­њи­ма, и „у из­ве­сној ме­ри“ пре­ма из­но­ше­њу не­до­ста­та­ка или зло­у­по­тре­ба управ­них вла­сти. У свим при­вред­ним пи­та­њи­ма је тре­ба­ло до­зво­ли­ти сло­бод­ну ди­ску­си­ју и ини­ци­ја­ти­ву „ако је она ствар­на и до­бро­на­мер­на, ма да по­ка­зи­ва­ла и из­ве­стан кри­тич­ки смер“. Тре­ба­ло је са­мо во­ди­ти ра­чу­на, ста­ја­ло је у упут­ству, „да тен­ден­ци­ја тих кри­ти­ка и те ди­ску­си­је не бу­де де­фе­ти­стич­ка и не­ма зна­чај ан­ти­др­жав­не или ан­ти­ре­жим­ске тен­ден­ци­је“. Ипак, лист Ниш­ка сло­бод­на три­бу­на је пле­њен јер је у тек­сту о при­вред­ној кон­фе­рен­ци­ји у Мо­рав­ској ба­но­ви­ни на­пи­са­но да су по­је­ди­ни де­ле­га­ти кри­ти­ко­ва­ли ве­ли­ке чи­нов­нич­ке пла­те, као и да се про­блем при­вред­не кри­зе не мо­же ре­ша­ва­ти на кон­фе­рен­ци­ја­ма и збо­ро­ви­ма, већ на­уч­ним и прак­тич­ним ра­дом.[58]

На­пи­си у ко­ји­ма су из­но­ше­ни не­до­ста­ци или зло­у­по­тре­ба управ­них вла­сти и ор­га­на су мо­гли би­ти про­пуш­та­ни са­мо у слу­ча­је­ви­ма ка­да се из­но­се „ствар­ни по­да­ци, кон­крет­не оп­ту­жбе и ако су ти нат­пи­си пот­пи­са­ни, та­ко да се зна ко узи­ма од­го­вор­ност за та­кве члан­ке“. При оце­ни тих ди­ску­си­ја и кри­ти­ка је тре­ба­ло па­зи­ти на то да ли су пи­са­ни у озбиљ­ној на­ме­ри да се по­бољ­ша­ју при­ли­ке у зе­мљи, или пак „има­ју тен­ден­ци­ју ши­ре­ња не­по­ве­ре­ња у др­жа­ви, на­род­но је­дин­ство или у до­бре ин­тен­ци­је да­наш­њег ре­жи­ма“.[59] Ју­го­сло­вен­ска ствар­ност је би­ла ипак знат­но дру­га­чи­ја. Сва­ки чла­нак у ко­ме ни­су отво­ре­но гло­ри­фи­ко­ва­ни вла­да и но­ви ре­жим је био по­тен­ци­јал­но „ан­ти­др­жав­ни“. Ми­ни­стар­ство уну­траш­њих по­сло­ва је из­да­ло на­ред­бу др­жав­ним ту­жи­о­ци­ма да не до­зво­ле пи­са­ње о за­ко­ну о по­де­ли Кра­ље­ви­не на ба­но­ви­не и дру­гим слич­ним за­ко­ни­ма, да се не би „уно­си­ла за­бу­на и ства­ра­ла по­мет­ња у на­ро­ду, и у исто вре­ме иза­зва­ло про­но­ше­ње ра­зних гла­со­ва“. Др­жав­ни ту­жи­лац у За­гре­бу је пре­не­бре­гао ово на­ре­ђе­ње Ми­ни­стар­ства про­пу­стив­ши је­дан та­кав текст у Об­зо­ру, па је пред­сед­ник вла­де Пе­тар Жив­ко­вић за­тра­жио од Ми­ла­на Срш­ки­ћа, ми­ни­стра прав­де, ње­го­ву сме­ну, ин­си­сти­ра­ју­ћи да се та­ко учи­ни са сва­ким „ко­ји не бу­де тач­но вр­шио сво­ју ду­жност“.[60] Два ме­се­ца пред Ми­тров­дан­ске из­бо­ре о њи­ма се у штам­пи ни­је сме­ло пи­са­ти, а по­ли­тич­ки пр­ва­ци за­бра­ње­них стра­на­ка ни­су сме­ли би­ти ни по­ме­ну­ти.[61] По­себ­не про­бле­ме цен­зо­ри­ма је пра­вио Сло­ве­нец јер је „сво­јим тен­ден­ци­о­зним пи­са­њем ште­тио општим ин­те­ре­си­ма“.[62] Ми­лан Срш­кић је ми­ни­стру прав­де Дра­гу­ти­ну Ко­ји­ћу на­ло­жио да опо­ме­не Др­жав­но ту­жи­лаш­тво у Љу­бља­ни, јер је до­пу­сти­ло да бу­де об­ја­вљен текст у ко­ме је би­ло ре­чи о теш­ко­ћа­ма сло­ве­нач­ких мли­но­ва и ис­ти­ца­но да жит­ни ре­жим ко­ји је уве­ден да се по­мог­не се­ља­ку ни­је по­сти­гао циљ, те да ње­гов крај­њи ефе­кат ни­је та­кав као што се оче­ки­ва­ло. Ко­јић је скре­нуо па­жњу љу­бљан­ском др­жав­ном ту­жи­о­цу да се та­кво пи­са­ње ни­је сме­ло до­зво­ли­ти и да ће убу­ду­ће за слич­не про­пу­сте би­ти по­зван на од­го­вор­ност.[63] Вла­сти су ли­сту Сло­ве­нец за­ме­ра­ле и на „тен­ден­ци­о­зном“ пи­са­њу о кан­ди­да­ци­ја­ма за но­вем­бар­ске из­бо­ре 1931. ис­ти­чу­ћи да је у члан­ци­ма са „очи­том иро­ни­јом“ на­гла­ша­ва­но да је кан­ди­да­ци­ја Пе­тра Жив­ко­ви­ћа при­мље­на са „ве­ли­ким оду­ше­вље­њем“ или „спон­та­ним од­зи­вом“.[64] Кри­ти­ком др­жав­них вла­сти је сма­тран и чла­нак Сло­вен­ца о ал­ко­хо­ли­зму у ко­ме је ре­че­но да је др­жа­ва, „узев­ши мо­но­пол вас­пи­та­ња у сво­је ру­ке“, „пре­не­бре­гла бор­бу про­тив ве­ли­ког зла – ал­ко­хо­ли­зма“.[65] Не­при­ли­ке цен­зо­ри­ма је ства­ра­ла и бе­о­град­ска Прав­да ко­ја на пре­вен­тив­ну цен­зу­ру ни­је но­си­ла све члан­ке, а де­ша­ва­ло се да ре­дак­ци­је пу­сте у штам­пу и на­пи­се ко­је су у Прес­би­роу од­би­ли да па­ра­фи­ра­ју. Слич­но је по­сту­па­ла и ре­дак­ци­ја Вре­ме­на штам­па­ју­ћи и де­ло­ве по­сла­нич­ких го­во­ра ко­је је цен­зу­ра од­ба­ци­ла, што је у но­ви­нар­ским кру­го­ви­ма, по оце­ни Др­жав­ног ту­жи­лаш­тва у Бе­о­гра­ду, иза­зи­ва­ло ко­мен­та­ре „ка­ко се „Вре­ме­ну“ до­зво­ља­ва све“.[66] Ипак, ли­сто­ви су и на дру­ги на­чин успе­ва­ли по­не­кад да за­о­би­ђу цен­зу­ру. Ре­дак­ци­је по­је­ди­них но­ви­на су исто­вре­ме­но са упу­ћи­ва­њем по­треб­ног бро­ја при­ме­ра­ка вла­сти­ма на увид, от­по­чи­ња­ле рас­ту­ра­ње и ра­за­ши­ља­ње бро­ја. Док би др­жав­ни ту­жи­лац до­нео фор­мал­но ре­ше­ње о за­бра­ни бро­ја и о то­ме оба­ве­стио ре­дак­ци­ју, де­ша­ва­ло се да ви­ше од по­ла ти­ра­жа бу­де рас­про­да­то. Иако је Ми­ни­стар­ство уну­траш­њих по­сло­ва апе­ло­ва­ло на др­жав­на ту­жи­лаш­тва да ста­ну на крај ова­квој прак­си, ми­ни­стар прав­де је ис­ти­цао да не по­сто­је за­кон­ске мо­гућ­но­сти на осно­ву ко­јих би би­ло за­бра­ње­но ре­дак­ци­ја­ма да по­сту­па­ју на тај на­чин.[67] И по­ред за­бра­не да се на ме­сту цен­зу­ри­са­ног члан­ка по­ја­ви пра­зна стра­на,[68] де­ша­ва­ло се, као у слу­ча­ју Гла­са Шу­ма­ди­је, да др­жав­на ту­жи­лаш­тва не­хо­ти­це про­пу­сте и та­кав број.[69]

За­да­так штам­пе у но­вом ре­жи­му је био да на све на­чи­не гло­ри­фи­ку­је рад вла­де и ми­ни­ста­ра, чак и у слу­ча­је­ви­ма ка­да је то зна­чи­ло очи­глед­но са­кри­ва­ње исти­не. Ју­тар­њем ли­сту је та­ко би­ло за­пре­ће­но да ви­ше не­ће би­ти при­ман на цен­зу­ру, због об­ја­вљи­ва­ња „не­згод­не“ но­ти­це да је са­мо три­де­се­так љу­ди при­су­ство­ва­ло пред­из­бор­ној скупшти­ни ми­ни­стра Ни­ко­ле Пре­ке у Ви­ти­ни.[70] С дру­ге стра­не, Пе­тар Жив­ко­вић, пред­сед­ник Ми­ни­стар­ског са­ве­та, оба­веш­тен да се у штам­пи не мо­же кри­ти­ко­ва­ти рад др­жав­них, ба­но­вин­ских и општин­ских вла­сти, скре­нуо је па­жњу цен­зо­ри­ма да ни­јед­ним за­ко­ном, па ни за­ко­ном о штам­пи, „ни­је за­бра­ње­на објек­тив­на кри­ти­ка ра­да и по­на­ша­ња ор­га­на вла­сти, већ да је сва­ком сло­бод­но, пу­тем штам­пе, из­но­си­ти и ука­зи­ва­ти на не­ис­прав­ност сва­ког ор­га­на вла­сти, на­рав­но, под лич­ном од­го­вор­нош­ћу за исти­ни­тост из­но­ше­ња“.[71] Раз­у­ме се да је „објек­тив­на кри­ти­ка ра­да“ под­ра­зу­ме­ва­ла је­ди­но по­хва­ле на ра­чун др­жав­них ор­га­на, тим пре што је го­ди­ну да­на ра­ни­је, на сед­ни­ци Ми­ни­стар­ског са­ве­та, би­ло од­лу­че­но да се штам­пи не до­зво­ли пи­са­ње о ми­ни­стри­ма.[72] Шта­ви­ше, би­ло је стро­го на­ре­ђе­но да се о пу­то­ва­њи­ма ми­ни­ста­ра по зе­мљи и њи­хо­вим го­во­ри­ма мо­гу штам­па­ти ис­кљу­чи­во из­веш­та­ји ко­је су ре­дак­ци­ја­ма до­ста­вља­ли Прес­би­ро и „Ава­ла“,[73] бу­ду­ћи да се ни­је мо­гло до­пу­сти­ти „по­лу­пи­сме­ним до­пи­сни­ци­ма по­је­ди­них ли­сто­ва да из­веш­та­ва­ју на сво­ју ру­ку“.[74] Ми­о­драг Сав­ко­вић, вла­сник бу­ле­вар­ских Ма­лих но­ви­на, жа­лио се мар­ша­лу дво­ра на­гла­ша­ва­ју­ћи да му је за­бра­ње­но да пу­бли­ку­је би­ло шта про­тив Бе­о­град­ске општи­не, по­је­ди­них од­бор­ни­ка али и општин­ских чи­нов­ни­ка.[75] Ан­ти­др­жав­ном се сма­тра­ла и кри­ти­ка фуд­бал­ске ре­пре­зен­та­ци­је ко­ја је тре­ба­ло да игра са Бу­гар­ском, па је Вла­ди­мир Ку­сту­дић, стал­ни са­рад­ник Прав­де, по За­ко­ну о штам­пи но­вем­бра 1932. био осу­ђен на де­сет да­на за­тво­ра.[76] О зло­у­по­тре­ба­ма сна­га без­бед­но­сти се ни­је сме­ло пи­са­ти чак ни он­да ка­да су оне би­ле еви­дент­не. Цен­зо­ри Цен­трал­ног прес­би­роа ни­су до­зво­ли­ли Вре­ме­ну да об­ја­ви вест о зло­чи­ну тро­ји­це жан­дар­ма из Гњи­ла­на над јед­ним Тур­чи­ном због пљач­ке, да „не­при­ја­тељ­ска штам­па“ не би ис­ко­ри­сти­ла овај до­га­ђај за при­ка­зи­ва­ње си­ту­а­ци­је у Ју­жној Ср­би­ји.[77] До ка­квих гро­теск­них си­ту­а­ци­ја је до­во­ди­ла пре­те­ра­на стро­гост и ри­гид­ност цен­зо­ра нај­бо­ље илу­стру­је слу­чај јед­ног бе­о­град­ског ли­ста. На­и­ме, ре­дак­ци­ја је хте­ла да на де­чи­јој стра­ни об­ја­ви бај­ку о не­ком кро­ко­ди­лу ко­ји је ју­рио де­цу. У при­чи је тај кро­ко­дил до­шао на Те­ра­зи­је, пред њим је бе­жао Пе­ри­ца, а за њим ју­рио жан­дарм. Цен­зу­ра ни­је да­ла да то бу­де жан­дарм, да га не би про­гу­тао кро­ко­дил![78]

Цен­зо­ри су у све­му ви­де­ли опа­сност, па су пле­ње­ни члан­ци о при­пре­ми но­вог за­ко­на о вој­сци, про­бле­ми­ма ин­диј­ских ка­то­ли­ка бу­ду­ћи да се у тек­сту по­ми­њао и по­крет ко­ји се за­ла­гао за са­мо­стал­ну Ин­ди­ју, мол­би хр­ват­ских про­да­ва­ца на ма­ло кра­љу да заш­ти­ти ин­те­ре­се ма­лих то­чи­о­ни­ца, кра­ју шпан­ске дик­та­ту­ре,[79] за­кр­че­но­сти ста­ни­це у Бо­сан­ском Бро­ду, пре­ску­пом цен­тра­ли­зму у Ру­му­ни­ји, по­ску­пље­њу ци­га­ре­та, не­ма­ру општин­ских вла­сти ко­је ни­су про­це­ни­ле ште­ту на­ста­лу по­сле гра­да у При­мор­ју, апе­лу за­гре­бач­ких ста­на­ра кра­љу по­во­дом ло­ших усло­ва жи­во­та у За­гре­бу, по­зи­ву чи­нов­ни­ци­ма да упи­су­ју ак­ци­је код При­ви­ле­го­ва­не аграр­не бан­ке,[80] кон­фе­рен­ци­ја­ма у Ми­ни­стар­ству спољ­них по­сло­ва због упа­да ко­ми­та из Бу­гар­ске, бер­за­ма ра­да ко­је не пру­жа­ју го­то­во ни­ка­кву по­моћ не­за­по­сле­ним рад­ни­ци­ма,[81] по­твр­ђе­њу смрт­не ка­зне хај­ду­ку Одо­ба­ши­ћу, од­би­ја­њу Ми­ни­стар­ства про­све­те да до­зво­ли осни­ва­ње при­ват­не гим­на­зи­је,[82] ауди­јен­ци­ји пред­сед­ни­ка вла­де у То­по­ли,[83] смр­ти ше­и­ка Феј­зе­ла,[84] вој­ној ави­он­ској не­сре­ћи, вој­ним ма­не­ври­ма[85] и слич­но. По­чет­ком 1930. ума­ло ни­је за­бра­ње­на По­ли­ти­ка због тек­ста о уну­ци Ста­но­ја Гла­ва­ша ко­ја је из­гу­би­ла три си­на у ра­ту и за њих до­би­ја­ла 40 ди­на­ра ин­ва­лид­ни­не. Текст је сма­тран кри­ти­ком ин­ва­лид­ског за­ко­на, али је ипак до­пуш­тен бу­ду­ћи да је цен­зор оце­нио да би не­до­ла­зак По­ли­ти­ке у уну­траш­њост иза­звао раз­не ко­мен­та­ре, што би би­ло да­ле­ко го­ре од из­ла­ска тек­ста у из­да­њу за уну­траш­њост.[86] Др­жав­ни ту­жи­лац у Ве­ли­ком Беч­ке­ре­ку је чак за­бра­нио да се у на­сло­ву јед­ног тек­ста одштам­па реч „пар­ла­мент“, јер би мо­гла иза­зва­ти код гра­ђа­на „не­рас­по­ло­же­ње про­тив по­сто­је­ћег по­ли­тич­ког по­рет­ка, а оно мо­же слу­жи­ти да гра­ђа­не по­бу­ди на же­љу за из­ме­ну по­сто­је­ћег уста­ва“.[87] Оде­ље­ње за др­жав­ну заш­ти­ту је опо­ме­ну­ло цен­зо­ре у Прес­би­роу да је у спорт­ској ру­бри­ци Прав­де за јед­ног спор­ти­сту под зна­ци­ма на­во­да упо­тре­бљен на­зив „ње­го­во ве­ли­чан­ство“ и зах­те­ва­ло је да се овај из­раз не упо­тре­бља­ва та­мо „где му ни­је ме­сто, јер се на овај на­чин про­фа­ни­ше, што се не сме до­зво­ли­ти“.[88]

Вла­сти су на­ро­чи­то би­ле осе­тљи­ве на ма ка­кав по­мен дик­та­ту­ре. По­себ­но „не­згод­но“ је би­ло пи­са­ње о сло­му ре­жи­ма у Шпа­ни­ји и по­нов­ном ус­по­ста­вља­њу ре­пу­бли­ке,[89] до­га­ђа­ји­ма у Ав­га­ни­ста­ну и дру­гим стра­ним др­жа­ва­ма „ко­ји чи­не ди­рект­не и вр­ло про­вид­не алу­зи­је на при­ли­ке у на­шој др­жа­ви, па чак и на лич­ност Њ. В. Кра­ља“,[90] исто­риј­ском раз­вит­ку Ан­до­ре и Ка­та­ло­ни­је,[91] мар­ша­лу Пил­суд­ском, ре­во­лу­ци­ја­ма у ра­зним де­ло­ви­ма све­та[92] и слич­но. Оде­ље­ње за др­жав­ну заш­ти­ту Ми­ни­стар­ства уну­траш­њих по­сло­ва је стро­го во­ди­ло ра­чу­на да цен­зо­ри­ма не про­мак­не текст ко­ји би пред­ста­вљао „ко­му­ни­стич­ку про­па­ган­ду“. И у овим слу­ча­је­ви­ма је до­ла­зио до из­ра­жа­ја го­то­во па­ни­чан страх од опа­сно­сти ко­ју су пред­ста­вља­ли ко­му­ни­сти, па је Др­жав­но ту­жи­лаш­тво у Ле­сков­цу ош­тро кри­ти­ко­ва­но јер је до­пу­сти­ло да Не­дељ­не но­ви­не, не­дељ­ник по­све­ћен по­ли­тич­ком, кул­тур­ном и при­вред­ном жи­во­ту обла­сти око Ју­жне Мо­ра­ве, од мар­та до ју­на 1934. го­ди­не до­не­су но­ти­це „Ре­кон­струк­ци­ја Ле­њин­град­ских тр­го­ва“, „Огром­на па­ла­та Со­вје­та у Мо­скви“, „Штам­па у Со­вјет­ској Ру­си­ји“, „Но­ви­нар­ски гра­дић у Мо­скви“, „Де­ла Мак­си­ма Гор­ког у 18 ми­ли­о­на при­ме­ра­ка“, „Књи­жев­ни кон­курс у Мо­скви“ и „Но­ви дом со­вјет­ских књи­жев­ни­ка“ ко­јим су, иако су би­ле са­мо у не­ко­ли­ко ре­до­ва, „гло­ри­фи­ко­ва­не при­ли­ке у Со­вјет­ској Ру­си­ји“ што је, ка­ко се сма­тра­ло у Оде­ље­њу др­жав­не заш­ти­те, иш­ло на ру­ку ко­му­ни­стич­кој про­па­ган­ди. Сто­га је Др­жав­но ту­жи­лаш­тво мо­ра­ло да по­сту­пи пре­ма на­ре­ђе­њу Ми­ни­стар­ства и не до­зво­ли об­ја­вљи­ва­ње ових „опа­сних“ са­др­жа­ја у Не­дељ­ним но­ви­на­ма.[93] Не­по­жељ­но је би­ло и об­ја­вљи­ва­ње фо­то­гра­фи­ја ви­со­ких лич­но­сти Кра­ље­ви­ни „не­при­ја­тељ­ских др­жа­ва или не­рас­по­ло­же­них на­ро­да“, по­пут пре­тен­ден­та на хаб­збурш­ки пре­сто Ото­на Хаб­збурш­ког, кра­ља Бо­ри­са и ње­го­ве су­пру­ге, ад­ми­ра­ла Хор­ти­ја, пред­сед­ни­ка бу­гар­ске вла­де Љап­че­ва, Му­со­ли­ни­ја, ал­бан­ског кра­ља Зо­гуа и дру­гих „у фи­ним сним­ци­ма“, јер су те фо­то­гра­фи­је не­хо­ти­це мо­гле да „про­из­ве­ду спон­та­не сим­па­ти­је код чи­та­ла­ца на­ци­о­нал­них ма­њи­на“ у Ју­го­сла­ви­ји. Цен­трал­ни прес­би­ро је за­то на­ло­жио др­жав­ним ту­жи­лаш­тви­ма и оста­лим цен­зо­ри­ма да не до­пуш­та­ју по­ја­вљи­ва­ње ова­квих фо­то­гра­фи­ја у штам­пи ка­ко „не би раз­ви­ја­ле штет­ни ути­цај по др­жав­не ин­те­ре­се“.[94]

Ка­ко ни­су по­сто­ја­ла ја­сно од­ре­ђе­на пра­ви­ла шта се од тек­сто­ва мо­же про­пу­сти­ти а шта не, мно­го пу­та се де­ша­ва­ло да по­је­ди­ни члан­ци иза­ђу у Бе­о­гра­ду, а бу­ду за­бра­ње­ни у За­гре­бу и обр­ну­то.[95] Цен­зу­ра у Љу­бља­ни је за­бра­ни­ла сва­ко из­веш­та­ва­ње у ве­зи са пре­су­дом ита­ли­јан­ског пра­во­су­ђа из­ре­че­ном Гор­та­ну, док су бе­о­град­ски и за­гре­бач­ки ли­сто­ви овај про­блем тре­ти­ра­ли на не­ко­ли­ко сту­ба­ца, па и не­ко­ли­ко стра­ни­ца.[96] Де­ша­ва­ло се да и вла­сти не до­зво­ле пот­пу­но преш­там­па­ва­ње бе­о­град­ских чла­на­ка у За­гре­бу. Та­ко је, по­во­дом по­чет­ка про­це­са Пу­ни­ши Ра­чи­ћу, а с об­зи­ром на ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње у Хр­ват­ској за овај про­цес, Др­жав­но ту­жи­лаш­тво у За­гре­бу од Ми­ни­стар­ства прав­де тра­жи­ло по­себ­не ин­струк­ци­је о овом про­бле­му.[97] Пре­те­ра­ну рев­ност у цен­зу­ри је ис­по­ља­ва­ло и Др­жав­но ту­жи­лаш­тво у Спли­ту за­бра­њу­ју­ћи по­је­ди­не де­ло­ве го­во­ра ми­ни­стра за фи­зич­ко вас­пи­та­ње Љу­де­ви­та Ауера ко­ји је Но­во до­ба пре­у­зе­ло из бе­о­град­ске По­ли­ти­ке. Шта­ви­ше, овај го­вор је био без про­бле­ма об­ја­вљен у Об­зо­ру и Хр­ват­ској стра­жи. Ова­кви по­те­зи цен­зо­ра су би­ли кон­тра­про­дук­тив­ни, оце­њи­вао је вла­сник и глав­ни уред­ник Но­вог до­ба Вин­ко Бра­је­вић, бу­ду­ћи да су по­ме­ну­ти за­гре­бач­ки ли­сто­ви би­ли ве­о­ма чи­та­ни у Спли­ту, па се у јав­но­сти зна­ло да је ове ве­сти сплит­ски днев­ник мо­рао да про­пу­сти због стро­ге цен­зу­ре.[98]

Ра­ди што стро­жег над­зо­ра и кон­тро­ле над стра­ном штам­пом ко­ја се уво­зи­ла де­цем­бра 1931. до­нет је За­кон о рас­ту­ра­њу стра­них но­ви­на и ча­со­пи­са. Њи­ме је про­пи­са­но да сва пред­у­зе­ћа ко­ја се ба­ве овом де­лат­нош­ћу мо­ра­ју да за­тра­же по­себ­ну до­зво­лу од ми­ни­стра тр­го­ви­не и ин­ду­стри­је, ко­ји ће у до­го­во­ру са ми­ни­стром уну­траш­њих по­сло­ва и Ми­ни­стар­ским са­ве­том до­не­ти од­лу­ку да ли да се мо­ли­о­цу иза­ђе у су­срет. [99] Екс­клу­зив­но пра­во да бу­де је­ди­ни уво­зник и ди­стри­бу­тер све стра­не штам­пе, из­у­зев струч­не и на­уч­не, у Кра­ље­ви­ни је на 15 го­ди­на до­би­ла аген­ци­ја „Ава­ла“.[100] Вла­сти су се од­лу­чи­ле за кон­цен­тра­ци­ју уво­за и ства­ра­ње ре­жи­ма стал­не и не­по­сред­не кон­тро­ле над ино­стра­ном штам­пом, јер се по­ка­за­ло да је не­мо­гу­ће вр­ши­ти цен­зу­ру и по­ли­циј­ски над­зор при свим пош­та­ма у зе­мљи. Иако је пре­ма до­зво­ли „Ава­ла“ тре­ба­ло да от­поч­не са уво­зом ма­ја 1932. го­ди­не, тај рок је два пу­та про­ду­жи­ван за по три ме­се­ца, па је ова др­жав­на аген­ци­ја по­ста­ла је­ди­ни ди­стри­бу­тер штам­пе у Кра­ље­ви­ни у но­вем­бру.[101]

Ула­зак по­је­ди­них ли­сто­ва у зе­мљу је за­бра­њи­ван због на­пи­са о уну­траш­њо­по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји у Кра­ље­ви­ни, При­би­ће­ви­ћу и оста­лим опо­зи­ци­о­ним пр­ва­ци­ма, по­ли­тич­ким су­ђе­њи­ма и ин­тер­на­ци­ја­ма, по­ли­циј­ском на­си­љу и зло­у­по­тре­ба­ма, хр­ват­ском пи­та­њу, сту­дент­ским де­мон­стра­ци­ја­ма, од­го­вор­но­сти Ср­би­је за Пр­ви свет­ски рат ко­ју су ра­до и че­сто ис­ти­ца­ли по­је­ди­ни не­мач­ки и аустриј­ски ли­сто­ви, ре­ви­зи­о­ни­стич­ких пре­тен­зи­ја, увре­де кра­ља и дру­гог. Др­жа­ва је би­ла на­ро­чи­то осе­тљи­ва на сва­ки чла­нак ко­ји је про­па­ги­рао вра­ћа­ње Хаб­збур­га. У фон­ду Цен­трал­ног прес­би­роа је из­у­зет­но теш­ко на­ћи за­бра­ње­не члан­ке у ори­ги­на­лу или пре­пи­су (пре­во­да не­ма го­то­во уопште), већ се у ре­ше­њи­ма на­во­де са­мо ин­кри­ми­ни­са­не ре­че­ни­це, тј. 2–3 ре­чи са њи­хо­вог по­чет­ка и 2–3 крај­ње ре­чи, па је ове за­бра­ње­не члан­ке не­мо­гу­ће ана­ли­зи­ра­ти. Ти­пи­чан је при­мер ли­ста Цор­ри­е­ре дел­ла се­ра ко­ји у то­ку 1931. био за­бра­њи­ван чак 67 пу­та, па је ја­ну­а­ра 1933. трај­но за­бра­њен.[102] По­не­кад су вла­сти ста­вља­ле по­је­ди­не ли­сто­ве на ин­декс за­бра­ње­них без ја­сног раз­ло­га. Бо­жи­дар Ал­берт, ју­го­сло­вен­ски ата­ше за штам­пу у Бу­дим­пеш­ти, упо­зо­ра­вао је да су још 1927. за­бра­њен ма­ђар­ски спорт­ски лист Нем­зе­ти спорт,[103] по­је­ди­ни ли­те­рар­ни и со­ци­јал­ни ча­со­пи­си, [104] као и ли­сто­ви Аз Ешт, Пеш­ти На­пло и Ма­ђа­ро­рсаг ко­ји су пи­са­ли про­тив Бе­тле­но­вог ре­жи­ма и за­ла­га­ли се за при­бли­же­ње Ма­ђар­ске Ју­го­сла­ви­ји,[105] мо­ле­ћи да се Прес­би­ро „сво­јим ауто­ри­те­том“ за­ло­жи код Ми­ни­стар­ства уну­траш­њих по­сло­ва да се ове за­бра­не уки­ну „јер се ра­ди о пи­та­њу пре­сти­жа др­жа­ве у ино­стран­ству“.[106] Ал­берт је ис­ти­цао ка­ко цен­зо­ри у Су­бо­ти­ци пле­не ма­ђар­ске но­ви­не ко­је ни­су ни про­чи­та­ли, бу­ду­ћи да је то је­ди­но об­јаш­ње­ње ка­ко су мо­гли би­ти за­бра­ње­ни и ли­сто­ви ко­ји до­но­се „Ава­ли­не“ ве­сти и де­пе­ше без ијед­не ре­чи ко­мен­та­ра. На број­на упо­зо­ре­ња Прес­би­роу ка­ко је Кра­ље­ви­на „пред­мет сме­ха“ јер кон­фи­ску­је не­по­ли­тич­ке ча­со­пи­се, Ал­бер­ту је из Прес­би­роа од­го­во­ре­но „да га се то ниш­та не ти­че“, те да ни­је у ње­го­вој ком­пе­тен­ци­ји да зна ко­јим ма­ђар­ским но­ви­на­ма је до­зво­љен ула­зак у зе­мљу, а ко­јим не.[107] По­сле уби­ства кра­ља Алек­сан­дра, из­ре­че­на је трај­на за­бра­на уво­за свих ма­ђар­ских и ита­ли­јан­ских ли­сто­ва. Ова од­лу­ка је оста­ла на сна­зи све до кра­ја ок­то­бра 1935. го­ди­не.[108]

По­ку­шај све­опште др­жав­не кон­тро­ле над миш­ље­њем, по­ли­тич­ким ста­во­ви­ма, али и емо­ци­ја­ма љу­ди је мо­жда нај­бо­ље до­шао до из­ра­жа­ја на при­ме­ру штам­пе. Из­гра­ђен је чи­тав си­стем над­зо­ра над ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма, али и књи­га­ма, фил­мо­ви­ма, ра­дио еми­си­ја­ма и по­зо­риш­ним пред­ста­ва­ма. Ипак, не­до­ста­так ква­ли­фи­ко­ва­ног, а по­ли­тич­ки и на­ци­о­нал­но „по­доб­ног“ чи­нов­ниш­тва се осе­ћао. У же­љи да што рев­но­сни­је оба­вља­ју по­ве­ре­ну ду­жност, не­у­ки и нео­бра­зо­ва­ни цен­зо­ри су, у пре­ве­ли­ком стра­ху од ко­му­ни­стич­ке про­па­ган­де, а без ја­сне пред­ста­ве ка­кво је за­пра­во ко­му­ни­стич­ко уче­ње, Лу­дви­га Ре­на, Ери­ха Ре­мар­ка и Его­на Ки­ша про­гла­ша­ва­ли „нај­мар­кант­ни­јим лич­но­сти­ма ко­му­ни­стич­ке ли­те­ра­ту­ре“.[109] За ко­му­ни­зам су „сум­њи­че­ни“ Хе­гел и Ге­те,[110] али и Дра­го­љуб Јо­ва­но­вић. [111] На про­сла­ви Све­тог Са­ве у Ђев­ђе­ли­ји по­гла­вар сре­за је за­бра­нио из­во­ђе­ње Ну­ши­ће­вог „Анал­фа­бе­та“ бу­ду­ћи да је, ка­ко је оце­нио ве­ли­ки жу­пан Би­тољ­ске обла­сти, „вр­ло не­згод­но“ да се ко­мад при­ка­же јер се не сме „пред ма­сом све­та“ „ома­ло­ва­жа­ва­ти и уби­ја­ти углед др­жав­не вла­сти“.[112] Слич­ну суд­би­ну је до­жи­ве­ла и дра­ма­ти­за­ци­ја Срем­че­вог ро­ма­на „Поп Ћи­ра и поп Спи­ра“ у Спли­ту, јер су „не­ка ли­ца из пу­бли­ке про­те­сто­ва­ла про­тив из­но­ше­ња пра­во­слав­них свеш­те­ни­ка на по­зор­ни­цу, на на­чин ко­ји је по­вре­дио њи­хо­ва осе­ћа­ња“.[113] Без ја­сних пра­ви­ла цен­зу­ри­са­ња, под буд­ним оком Оде­ље­ња за др­жав­ну заш­ти­ту, др­жав­ни ту­жи­о­ци и по­ли­циј­ски слу­жбе­ни­ци ко­ји су у до­ба ше­сто­ја­ну­ар­ског ре­жи­ма вр­ши­ли од­го­во­ран цен­зор­ски по­сао би­ли су из­ло­же­ни стал­ном при­ти­ску вла­сти ко­је су их за нај­ма­њу по­греш­ку по­зи­ва­ле на од­го­вор­ност. У та­квој ат­мос­фе­ри, у стра­ху за соп­стве­ну ма­те­ри­јал­ну си­гур­ност и ег­зи­стен­ци­ју, цен­зо­ри су пре­те­ри­ва­ли у ри­гид­но­сти, пле­не­ћи и шта тре­ба и шта не тре­ба.[114]

Све­моћ­ни Прес­би­ро је цен­зу­ри­сао чак и го­во­ре по­сла­ни­ка из вла­ди­не ве­ћи­не, до­ста­вља­ју­ћи ре­дак­ци­ја­ма го­то­ве члан­ке или де­таљ­не ин­струк­ци­је ка­ко је тре­ба­ло тре­ти­ра­ти од­го­ва­ра­ју­ћа пи­та­ња, да­ка­ко у „ро­до­љу­би­вом“ и „па­три­от­ском“ ду­ху. О ра­ду вла­де и за­ко­ни­ма се сме­ло пи­са­ти са­мо у су­пер­ла­ти­ви­ма, јер су би­ло ка­ква ана­ли­за по­ли­тич­ке си­ту­а­ци­је, по­ми­ња­ње еко­ном­ске кри­зе, не­за­по­сле­но­сти или по­ку­шај ука­зи­ва­ња на дру­ге друш­тве­не или со­ци­јал­не про­бле­ме сма­тра­ни не­до­бро­на­мер­ном кри­ти­ком и пот­па­да­ла под удар За­ко­на о штам­пи. Но­ви­на­ри, ка­ко до­ма­ћи, та­ко и стра­ни, та­ко­ђе су па­жљи­во над­зи­ра­ни, по­не­кад и по­ли­циј­ски пра­ће­ни, а у слу­ча­ју пу­то­ва­ња у ино­стран­ство под­врг­ну­ти су по­себ­ном над­зо­ру ко­ји ни­је био пред­ви­ђен ни­јед­ним за­ко­ном. Они су на из­да­ва­ње па­со­ша че­ка­ли пре­ко ме­сец и по да­на, јер су сви па­со­ши но­ви­на­ра под­но­ше­ни Ми­ни­стар­ству уну­траш­њих по­сло­ва на миш­ље­ње о том да ли се мо­гу из­да­ти или не. И по­ред ове на­ро­чи­те кон­тро­ле, де­ша­ва­ло се да но­ви­на­ри­ма из­да­ва­ње па­со­ша бу­де од­би­је­но без ика­квог раз­ло­га.[115] Стал­на опа­сност од ка­жња­ва­ња по од­ред­ба­ма За­ко­на о штам­пи, с јед­не стра­не и буд­ни над­зор вла­сти са дру­ге, мо­ра­ли су ути­ца­ти да се код но­ви­на­ра у до­ба ше­сто­ја­ну­ар­ског ре­жи­ма ауто­цен­зу­ра раз­ви­је до крај­њих гра­ни­ца. Ка­ко су пи­са­ни но­ви­нар­ски из­веш­та­ји о по­је­ди­ним до­га­ђа­ји­ма нај­бо­ље илу­стру­је слу­чај Прав­де ко­ја је, пре не­го што је „Ду­бров­ник“ упло­вио у мар­сеј­ску лу­ку, из­ве­сти­ла о све­ча­ном до­че­ку кра­ља Алек­сан­дра уз му­зи­ку, го­во­ре и спон­та­на кли­ца­ња оку­пље­ног гра­ђан­ства.[116] Из­веш­тај Прав­де је пре­нео и за­гре­бач­ки Ју­тар­њи лист.[117]

Над­зор над пи­са­њем штам­пе је че­сто по­при­мао обе­леж­је па­ра­но­је, па су цен­зо­ри чи­та­ли и огла­се јер су и у њи­ма „про­ту­ра­не ве­сти ко­је се не мо­гу пу­сти­ти у јав­ност“. [118] Шта­ви­ше, униш­та­ва­ни су чак и по­вер­љи­ви бил­те­ни Прес­би­роа, бу­ду­ћи да та­ко об­ја­вље­не ве­сти, „с об­зи­ром на њи­хо­ву по­вер­љи­ву при­ро­ду“, „ни­су по­де­сне да се са­зна­ју“.[119] Вла­сти су на­сто­ја­ле да за­ве­ду све­општу кон­тро­лу ка­ко над до­ма­ћим та­ко и над стра­ним из­веш­та­чи­ма, а Цен­трал­ни прес­би­ро је по­ку­ша­вао да кон­тро­ли­ше све те­ле­фон­ске и те­ле­граф­ске ве­сти ко­је су сла­те у ино­стран­ство.[120] Ка­ко је у Кра­ље­ви­ни у до­ба ше­сто­ја­ну­ар­ског ре­жи­ма би­ло мно­го ви­ше „за­бра­ње­них“ не­го „до­зво­ље­них“ те­ма, штам­па је би­ла при­ну­ђе­на да се окре­не сен­за­ци­о­на­ли­зму, нај­ви­ше тре­ти­ра­ју­ћи кри­ми­нал и ко­руп­ци­ју. По­себ­но је пи­са­но о ра­зним про­не­ве­ра­ма др­жав­них слу­жбе­ни­ка и њи­хо­вом ка­жња­ва­њу, што је тре­ба­ло да по­ка­же вла­ди­не на­по­ре да се ад­ми­ни­стра­ци­ја про­чи­сти и из ње укло­ни не­до­стој­но чи­нов­ниш­тво. Штам­па је та­ко у до­ба ше­сто­ја­ну­ар­ског ре­жи­ма ви­ше ли­чи­ла на сво­је­вр­сну хро­но­ло­ги­ју вла­ди­них „успе­ха“ из ко­је се ни­је мо­гло пу­но за­кљу­чи­ти о ствар­ним до­га­ђа­ји­ма у зе­мљи. Ова­ква по­ли­ти­ка ре­жи­ма се, на ду­же ста­зе, по­ка­за­ла пот­пу­но кон­тра­про­дук­тив­ном. Објек­тив­не теш­ко­ће, ка­ко по­ли­тич­ке та­ко и еко­ном­ске, ни­су се мо­гле са­кри­ти, а не­до­ста­так тач­них ин­фор­ма­ци­ја о ста­њу у Кра­ље­ви­ни је ства­рао сво­је­вр­стан ва­кум ко­ји је по­го­до­вао ши­ре­њу фан­та­стич­них ве­сти и гла­со­ва о стра­хо­ви­тим бру­тал­но­сти­ма ре­жи­ма и ја­ча­њу ан­ти­др­жав­них осе­ћа­ња и рас­по­ло­же­ња, пре све­га у Хр­ват­ској.

 

Ивана ДобривојевиЋ

 


* Рад је на­пи­сан у окви­ру про­јек­tа Исtо­ри­ја срп­ских (ју­го­сло­вен­ских) др­жав­них ин­сtи­tу­ци­ја и зна­ме­ни­tих лич­но­сtи у 20. ве­ку (1194), ко­ји фи­нан­си­ра Ми­ни­сtар­сtво на­у­ке и заш­tи­tе жи­воt­не сре­ди­не Ре­пу­бли­ке Ср­би­је.

[1] Слу­жбе­не но­ви­не Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­tа и Сло­ве­на­ца, бр. 6, 6. ја­ну­ар 1929.

[2] М. Илић, Шtа tре­ба про­ме­ни­tи у за­ко­ну о шtам­пи, Бе­о­град 1937, 7.

[3] За­кон о шtам­пи, Слу­жбе­не но­ви­не Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­tа и Сло­ве­на­ца, бр. 179, 8. ав­гу­сt 1925. V и М. Илић, н. д., 31–32.

[4] М. Илић, н. д., 33.

[5] Слу­жбе­не но­ви­не Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца, бр. 6, 6. ја­ну­ар 1929.

[6] Л. Ко­стић, Ко­мен­тар Уста­ва…, 43; А. Па­вло­вић, Сло­бо­да штам­пе по са­да­нјем Уста­ву, На­род­но бла­го­ста­нје, март 1934, 165–166.

[7] Го­вор ми­ни­стра уну­траш­нјих по­сло­ва Ми­ла­на Срш­ки­ћа, XVII ре­дов­ни са­ста­нак Се­на­та од 21. мар­та 1932, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке Се­на­та, Бе­о­град 1932, 356.

[8] Го­вор ми­ни­стра уну­траш­нјих по­сло­ва Ми­ла­на Срш­ки­ћа, XVI ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 1. мар­та 1932, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1932, 182.

[9] Раз­го­вор са др Кру­љем, По­ли­ти­ка, 27. ја­ну­ар 1929.

[10] Го­вор ми­ни­стра уну­траш­њих по­сло­ва Ми­ла­на Срш­ки­ћа, XВИИ ре­дов­ни са­ста­нак Се­на­та од 21. мар­та 1932, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке Се­на­та, Бе­о­град 1932, 356. За ре­ви­зи­ју за­ко­на о штам­пи се још 1931. го­ди­не сти­дљи­во за­ло­жи­ла са­ра­јев­ска сек­ци­ја Ју­го­сло­вен­ског но­ви­нар­ског удру­же­ња на сво­јој го­диш­њој скупшти­ни, ис­ти­чу­ћи да су мно­ге од­ред­бе за­ко­на због не­ја­сне сти­ли­за­ци­је, „при­ме­њи­ва­не про­тив­но ду­ху и на­ме­ра­ма за­ко­но­дав­ца“; не­за­ве­де­но од 14 . ју­на 1931, АЈ, 63–99/1935. Но­ви­на­ри су на­гла­ша­ва­ли да је „штам­па по­ста­ла без­бој­на, по­ста­ла је са­мо бли­је­ди ре­ги­стра­тор до­га­ђа­ја, а из­гу­би­ла је бла­го­твор­ну ми­си­ју ко­ју објек­тив­ним кри­тич­ким оруж­јем мо­же да вр­ши у људ­ском друш­тву“; За ре­ви­зи­ју за­ко­на о штам­пи, Ју­го­сло­вен­ски лист, 20. ма­ј 1931, АЈ, 38–244–392.

[11] Го­вор пред­сед­ни­ка Ми­ни­стар­ског са­ве­та Ми­ла­на Срш­ки­ћа, XLI ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 16. мар­та 1933, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1933, 350.

[12] Је­дан од та­квих чла­на­ка је био и „Пот­пи­сни­ци За­гре­бач­ког ме­мо­ран­ду­ма о са­др­жи­ни и ци­љу сво­је пе­ти­ци­је“ у ко­ме су Же­ли­мир Ма­жу­ра­нић, Иво По­ли­тео и Иво Тар­та­ља по­ку­ша­ли да се јав­но од­бра­не од на­па­да Гла­сни­ка Ју­го­сло­вен­ске на­ци­о­нал­не стран­ке, ис­ти­чу­ћи да је циљ За­гре­бач­ког ме­мо­ран­ду­ма био да „свра­ти по­зор­ност но­си­ла­ца нај­ви­ше вла­сти у др­жа­ви на не­ке по­треб­не мје­ре“, а ни­ка­ко да дâ по­ли­тич­ки про­грам. Иако је За­гре­бач­ки ме­мо­ран­дум био уме­рен по сво­јим зах­те­ви­ма, ово је би­ло пр­ви пут да су јав­но де­кла­ри­са­ни про­тив­ни­ци ре­жи­ма до­би­ли при­ли­ку да пре­ко штам­пе из­ло­же и об­ја­сне сво­је по­ли­тич­ке ста­во­ве и уве­ре­ња. В. Пот­пи­сни­ци За­гре­бач­ког ме­мо­ран­ду­ма о са­др­жи­ни и ци­љу сво­је пе­ти­ци­је, По­ли­ти­ка, 15. де­цем­бар 1934.

[13] Уред­ник ни­је од­го­во­ран по за­ко­ну о штам­пи, Но­во­сти, 13. ок­то­бар 1933, АЈ, 38–244–392.

[14] Го­вор по­сла­ни­ка Сте­ва­на Ћи­ри­ћа, XIX ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 26. фе­бру­а­ра 1934, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1934, 21. В. и Го­вор по­сла­ни­ка Ми­лу­ти­на Је­ли­ћа, LX ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 14. мар­та 1933, 244.

[15] Го­вор се­на­то­ра Јо­ва­на Ба­ња­ни­на, XVII ре­дов­ни са­ста­нак Се­на­та од 19. мар­та 1932, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке Се­на­та, Бе­о­град 1932, 353–354.

[16] Го­вор се­на­то­ра Еми­ла Га­ври­ле, XV ре­дов­ни са­ста­нак Се­на­та од 18. мар­та 1932, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке Се­на­та, Бе­о­град 1932, 258.

[17] Го­вор по­сла­ни­ка Ни­ко­ле Ни­ки­ћа, XV ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 29. фе­бру­а­ра 1932, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1932, 156. В. и Пресс Ре­стриц­ти­онс ин Yуго­сла­виа, Тхе Ти­мес, 15. де­цем­бар 1931, АЈ, 38–244–392.

[18] Го­вор по­сла­ни­ка Ва­си­ља Гр­ђи­ћа, LX ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 14. мар­та 1933, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1933, 67. В. и Го­вор по­сла­ни­ка Ми­хај­ла Кр­сти­ћа, XIX ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 4. мар­та 1932, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1932, 128.

[19] Го­диш­њи из­веш­тај Бри­тан­ског по­слан­ства за 1929. го­ди­ну, Ж. Авра­мов­ски, н. д., т. И, 620.

[20] За­кон о Цен­трал­ном прес­би­роу, Слу­жбе­не но­ви­не Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца, бр. 93, 20. апри­л 1929.

[21] Ор­га­ни­за­ци­ја штам­пе и про­па­ган­де у Ју­го­сла­ви­ји, не­за­ве­де­но, АЈ, 38–1–1. При­ме­ра ра­ди, са­мо је у то­ку 1931. го­ди­не Прес­би­ро при­мио и пре­гле­дао 74.650 стра­них и 14.051 до­ма­ћих ли­сто­ва; АЈ, 38–1–1.

[22] Де­ло­круг и рад Цен­трал­ног прес­би­роа пред­сед­ниш­тва Ми­ни­стар­ског са­ве­та, АЈ, 38–1–1.

[23] На сед­ни­ца­ма На­род­не скупшти­не по­сла­ни­ци су упо­зо­ра­ва­ли на ве­ли­ки број чи­нов­ни­ка Прес­би­роа ко­ји вр­ше цен­зу­ру, из­ме­ђу оста­лог и по­сла­нич­ких го­во­ра, а има­ју че­ти­ри раз­ре­да гим­на­зи­је; В. Го­вор по­сла­ни­ка Ми­ла­на Ме­ти­ко­ша, XXV ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 3. мар­та 1934, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не; Алој­зиј Па­влич је упо­зо­ра­вао да је „чи­нов­ниш­тво не­спо­соб­но“ и „неш­ко­ло­ва­но“ за та­кву ин­сти­ту­ци­ју јер ме­ђу чи­нов­ни­ци­ма не­ма ни­јед­ног ко­ји је за­вр­шио жур­на­ли­стич­ку или кон­зу­лар­ну шко­лу; Го­вор по­сла­ни­ка Алој­зи­ја Па­вли­ча, XXV ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 4. мар­та 1934, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1934, 366. Ис­ти­ца­но је и да су у Прес­би­роу „учи­ње­не из­ве­сне си­не­ку­ре, из­ве­сне сти­пен­ди­је за из­ве­сне род­би­не“; Го­вор по­сла­ни­ка Ми­ла­на Ме­ти­ко­ша, XXV ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 4. мар­та 1934, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1934, 368. С дру­ге стра­не, Ни­ко­ла Узу­но­вић, пред­сед­ник Ми­ни­стар­ског са­ве­та, го­во­рио је да Прес­би­ро „ни­је Ми­ни­стар­ство гра­ђе­ви­на ко­је пра­ви пу­те­ве и мо­сто­ве и ко­је не мо­же да ра­ди без струч­ног, ква­ли­фи­ко­ва­ног и фа­кул­тет­ски и тех­нич­ки шко­ло­ва­ног осо­бља“, ис­ти­чу­ћи да су Прес­би­роу до­бро дош­ли сви жур­на­ли­сти и пу­бли­ци­сти, „без об­зи­ра на то има­ли фа­кул­тет­ску или ма­тур­ску све­доџ­бу“; Го­вор Ни­ко­ле Узу­но­ви­ћа, XXV ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 4. мар­та 1934, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1934, 361.

[24] Ор­га­ни­за­ци­ја штам­пе и про­па­ган­де у Ју­го­сла­ви­ји, не­за­ве­де­но, АЈ, 38–1–1.

[25] Пов. бр. 237 од 19. ок­то­бра 1933, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 15 (к 15).

[26] Де­ло­круг и рад Цен­трал­ног Прес­би­роа пред­сед­ниш­тва Ми­ни­стар­ског са­ве­та, АЈ, 38–1–1. В. и Пов. бр. 25 119 од 18. де­цем­бра 1933, АЈ, 341–5/1934 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва).

[27] Ор­га­ни­за­ци­ја штам­пе и про­па­ган­де у Ју­го­сла­ви­ји, не­за­ве­де­но, АЈ, 38–1–1.

[28] Де­ло­круг и рад Цен­трал­ног прес­би­роа пред­сед­ниш­тва Ми­ни­стар­ског са­ве­та, АЈ, 38–1–1.

[29] Не­за­ве­де­но од 15. апри­ла 1930, АЈ, 38–23–64.

[30] Ор­га­ни­за­ци­ја штам­пе и про­па­ган­де у Ју­го­сла­ви­ји, не­за­ве­де­но, АЈ, 38–1–1.

[31] До­пи­снич­ка слу­жба, АЈ, 38–1–1.

[32] Бр. 56552 од 26 . ју­на 1931, АЈ, 38–2–5.

[33] Пов. бр. 779 од 1. ав­гу­ста 1932, АЈ, 38–10–40.

[34] В. АЈ, 341–5/1934 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва).

[35] Ми­ни­стар­ство спољ­них по­сло­ва је на­ла­га­ло ју­го­сло­вен­ским по­слан­стви­ма да се не да­ју ви­зе но­ви­на­ри­ма „за ко­је је утвр­ђе­но да пи­шу про­тив нас“; Пов. О. Ш. 408 од 1. фе­бру­а­ра 1929, АЈ, 341–4/1929 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва). Ми­ни­стар­ство ино­стра­них де­ла је из­веш­та­ва­ло Кра­љев­ско по­слан­ство у Ри­му да је ита­ли­јан­ска но­ви­нар­ка Ма­ри­ја Ри­ко­ли на­пи­са­ла не­по­во­љан чла­нак у за­дар­ском ли­сту Ил лит­то­рио дал­ма­ти­цо пош­то је прет­ход­но пу­то­ва­ла по Дал­ма­ци­ји, па јој због то­га, уко­ли­ко би по­но­во за­тра­жи­ла ви­зу, исту не тре­ба из­да­ти; К. Т. 4634 од 2. ју­ла 1929; АЈ, 373–3–5.

[36] Пов. бр. 901 од 30. ав­гу­ста 1934, АЈ, 38–16–54.

[37] Пов. бр. 455 од 23. сеп­тем­бра 1934, АЈ, 38–16–54.

[38] Ин­тер­пе­ла­ци­ја др Ни­ко­ле Ни­ки­ћа и дру­го­ва на­род­них по­сла­ни­ка на ми­ни­стра уну­траш­њих по­сло­ва о спре­ча­ва­њу и угу­ши­ва­њу сло­бод­не штам­пе те спе­ци­јал­ном ре­жи­му у по­гле­ду из­да­ва­ња па­со­ша но­ви­на­ри­ма, XVIII ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 15. де­цем­бра 1932, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1933, 350.

[39] Го­диш­њи из­веш­тај Бри­тан­ског по­слан­ства за 1929. го­ди­ну, Ж. Авра­мов­ски, н. д., т. И, 611.

[40] Го­диш­њи из­веш­тај Бри­тан­ског по­слан­ства за 1932. го­ди­ну, Ж. Авра­мов­ски, н. д., т. ИИ, 99.

[41] Не­за­ве­де­но од 8. ав­гу­ста 1933, АЈ, 38–121–266.

[42] Цен­трал­ни прес­би­ро је на­ло­жио свим ба­но­ви­ма да, ра­ди ор­га­ни­зо­ва­ња си­сте­мат­ске и тач­не еви­ден­ци­је до­ма­ће штам­пе, на­ре­де под­руч­ним ор­га­ни­ма да за све ли­сто­ве при­ку­пе по­дат­ке о исто­ри­ја­ту ли­ста, уче­ста­ло­сти из­ла­же­ња и ти­ра­жу, штам­па­ри­ји у ко­јој се штам­па, вла­сниш­тву, ру­ко­вод­ству, са­рад­ни­ци­ма и до­пи­сни­ци­ма, по­ли­тич­ком ан­га­жма­ну ли­ста пре и по­сле 6. ја­ну­а­ра, те­ри­то­ри­ји на ко­јој се рас­ту­ра и чи­та­лач­кој пу­бли­ци, ко­је стра­не ли­сто­ве ре­дак­ци­ја при­ма и ис­ко­риш­ћа­ва и да ли је лист прет­пла­ћен на слу­жбу аген­ци­је „Ава­ла“. Та­ко­ђе је зах­те­ва­но да се до­ста­ве по­да­ци о по­ли­тич­ком др­жа­њу вла­сни­ка, фи­нан­си­је­ра, ди­рек­то­ра, глав­ног и по­моћ­них уред­ни­ка, са­рад­ни­ка и до­пи­сни­ка ли­ста пре и по­сле 6. ја­ну­а­ра, као и о њи­хо­вим евен­ту­ал­ним ве­за­ма са пр­ва­ци­ма за­бра­ње­них стра­на­ка, ути­цај­ни­јим и углед­ни­јим лич­но­сти­ма у зе­мљи, имов­ном ста­њу, општем вла­да­њу, евен­ту­ал­ним ма­на­ма и угле­ду ко­ји ужи­ва­ју у јав­но­сти; Пов. Ц. П. Бр. 3034 од 20. апри­ла 1931, АЈ, 38–74–198.

[43] В. До­пи­снич­ка слу­жба, АЈ, 38–1–1 и Пов. бр. 867 од 18. де­цем­бра 1931, АЈ, 38–12–42.

[44] Пов. 10 од 29. де­цем­бра 1931, АЈ, 38–8–32.

[45] В. бр. 110/934 од 20. ав­гу­ста 1934, АЈ, 38–2–4.

[46] Пов. бр. 471 од 4. ма­ја 1932, АЈ, 38–13–47.

[47] Но­вин­ство Ју­го­сла­ви­је, Хр­ват­ска обра­на, 2. јул 1932, АЈ, 38–244–392.

[48] У на­шу зе­мљу ула­зи око 700 стра­них ли­сто­ва, По­ли­ти­ка, 8. но­вем­бар 1934.

[49] Исто, 8. но­вем­бар 1934.

[50] Бр. 916 од 8. ја­ну­а­ра 1929, АЈ, 63–46/1929. В. и Пов. II бр. 7191 од 23. сеп­тем­бра 1931, АЈ, 38–84–209.

[51] Пов. бр. 314 од 27. мар­та 1935, АЈ, 38–85–210.

[52] Пов. Ц. П. бр. 1266 од 13. ок­то­бра 1929, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 5 (к 4).

[53] Не­за­ве­де­но од 26. ав­гу­ста 1931, АЈ, 38–91–218.

[54] Пов. Ц. П. бр. 2140 од 8. мар­та 1932, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 11 (к 11).

[55] Пов. бр. 602 од 7. апри­ла 1933, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 14 (к 14).

[56] Пов. II бр. 7191 од 23. сеп­тем­бра 1931, АЈ, 38–84–209.

[57] Не­за­ве­де­но од 16. де­цем­бра 1929 , АЈ, 38–90–215.

[58] Кшт. З. р бр. 2 од 6. ју­на 1931, АЈ, 38–84–209. Вла­сник Ниш­ке сло­бод­не три­бу­не је од сеп­тем­бра 1930. био Дра­ги­ша Цвет­ко­вић, бив­ши ми­ни­стар ве­ра. До­пи­сник Цен­трал­ног прес­би­роа из Ни­ша је кри­ти­ко­вао и пи­са­ње по­ме­ну­тог ли­ста, али и са­мог Цвет­ко­ви­ћа ис­ти­чу­ћи да је ње­го­во вла­да­ње у свим при­ли­ка­ма би­ло де­мон­стра­тив­но. О про­сла­ви ро­ђен­да­на пре­сто­ло­на­след­ни­ка и де­се­то­го­диш­њи­ци кра­ље­ве вла­да­ви­не „не са­мо да у свом ли­сту ни­је ниш­та пи­сао, ни­ти за­ста­ву на ку­ћи из­ве­сио, већ је на дан по­ме­ну­тих про­сла­ва за вре­ме бла­го­да­ре­ња у цр­кви се­део пред ка­фа­ном у јед­ној од глав­них ули­ца и са из­ве­сним иза­зи­ва­њем остао у раз­го­во­ру са не­ко­ли­ци­ном сво­јих при­ја­те­ља. Од­мах по­сле то­га, при про­ла­зу Њ. В. Кра­ља у Ниш­ку Ба­њу, г. Цвет­ко­вић је се­део пред јед­ним би­фе­ом на углу глав­не ули­це и у мо­мен­ту про­ла­за Њ. В. Кра­ља, док је на­род око ње­га кли­цао „Жи­вео краљ“, он је се­део са по­до­зри­вим осме­хом на усна­ма“; Пов. бр 21 од 7. ок­то­бра 1931, АЈ, 38–84–209.

[59] Пов. Ц. П. бр 556 од 2. фе­бру­а­ра 1931 , АЈ, 38–91–218.

[60] Пов. Ј. Б. бр. 12 806 од 14. ма­ја 1929, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 5 (к 4).

[61] Пов. Ц. П. бр. 8215 од 8. сеп­тем­бра 1931, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 10 (к 10).

[62] Не­за­ве­де­но од 10. ок­то­бра 1931, АЈ, 38–83–208.

[63] Не­за­ве­де­но од 28. сеп­тем­бра 1931, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 9 (к 9). О „ла­ба­во­сти“ цен­зу­ре у Љу­бља­ни в. и пов. бр. 387567 / 33 од 3. ок­то­бра 1933, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 16 (к 16); Кс 2037/33 од 25. но­вем­бра 1933, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 16 (к 16); Кс 2156 / 33 од 9. де­цем­бра 1933, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 16 (к 16).

[64] Не­за­ве­де­но од 12. ок­то­бра 1931, АЈ, 38–83–208.

[65] Не­за­ве­де­но од 20. апри­ла 1931, АЈ, 38–83–208.

[66] Пов. КП. 14 / 32 од 4. мар­та 1932, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 11 (к 11). В. и Пов. Ц. П. бр од 51202 од 12 . ју­на 1931, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 9 (к 9); КП 18 / 31 од 23 . ју­на 1931, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 9 (к 9).

[67] Пов. 164 од 27. мар­та 1930, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 6 (к 5).

[68] Бр. 1381 од 10. ја­ну­ар 1929, АЈ, 63–46 / 1929. Та­ко­ђе је би­ло за­бра­ње­но об­ја­вљи­ва­ње би­ло ка­кве ве­сти о за­пле­ни бро­ја или на­зна­чи­ва­ње да је реч о дру­гом из­да­њу; бр. 3273 од 16. фе­бру­а­ра 1929, исто.

[69] Пов. бр. 535 од 8. ав­гу­ста 1932, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 11 (к 11).

[70] Бр. Кнс 1563/1931 од 20. ок­то­бра 1931, АЈ, 38–86–211.

[71] Пов. бр. 596 од 18. сеп­тем­бра 1931, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 7 (к 7).

[72] XX сед­ни­ца Ми­ни­стар­ског са­ве­та од 27. ав­гу­ста 1929, Љ. Ди­мић, Н. Жу­тић, Б. Иса­и­ло­вић, н. д., 94.

[73] Пов. К бр. 1515 од 29. сеп­тем­бра 1930, АЈ, 38–82–207; Пов. 7232 од 8. ав­гу­ста 1931, АЈ, 38–84–209. В. и Пов. 79182 од 29. ав­гу­ста 1931, АЈ, 38–83–208.

[74] Не­за­ве­де­но од 10. ок­то­бра 1930, АЈ, 38–82–207.

[75] АЈ, 74–246–372.

[76] АЈ, 74–104–153.

[77] Не­за­ве­де­но, од 26. сеп­тем­бра 1930, АЈ, 38–90–215.

[78] Из­ја­ва Ва­се Ср­зен­ти­ћа на про­це­су Дра­го­љу­бу Јо­ва­но­ви­ћу пред Др­жав­ним су­дом за заш­ти­ту др­жа­ве у сеп­тем­бру 1932, АЈ, 135–75–17/32.

[79] Бр. 9479/1929 Пов. од 12. ју­ла 1929, АЈ, 38–86–211.

[80] Бр. 10209 Пов. 1929. од 23. ју­ла 1929, АЈ, 38–86–211.

[81] Бр. 10344 Пов. 1929. од 31. ју­ла 1929, АЈ, 38–86–211.

[82] Бр. 14082 Пов. 1929. од 1. ок­то­бра 1929, АЈ, 38–86–211.

[83] Не­за­ве­де­но од 13. но­вем­бра 1930, АЈ, 38–82–207.

[84] Не­за­ве­де­но од 20. ма­ја 1929, АЈ, 63–102 / 1929.

[85] Не­за­ве­де­но, од 26. сеп­тем­бра 1930, АЈ, 38–90–215.

[86] Не­за­ве­де­но од 9. фе­бру­а­ра 1930, АЈ, 38–87–212.

[87] Бр. Кп 41/1931 од 12. ју­ла 1931, АЈ, 38–85–210.

[88] Пов. I 12591 од 15. апри­ла 1931, АЈ, 38–82–207.

[89] Бр. К. П. 10 / 1931 од 24. апри­ла 1931, АЈ, 63 , 202 / 1931; В. и не­за­ве­де­но, 7. ок­то­бра 1930, АЈ, 38–82–207.

[90] Пи­смо Пе­тра Жив­ко­ви­ћа Ми­ла­ну Срш­ки­ћу, ми­ни­стру прав­де, од 8. фе­бру­а­ра 1929, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 4 (к 4).

[91] Пов. бр. 763 од 6. ок­то­бра 1933, АЈ, 38–12–42.

[92] Не­за­ве­де­но од 21. мар­та 1929, АЈ, 74–104–153.

[93] Пов. II бр. 33461 од 9. ав­гу­ста 1934, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 17 (к 17).

[94] Пов. Ц. П. Бр од 2. фе­бру­а­ра 1931, АЈ, 38–91–218.

[95] Не­за­ве­де­но од 27. сеп­тем­бра 1930, АЈ, 38–82–207. В. и Го­вор по­сла­ни­ка Ми­ла­на Ме­ти­ко­ша, XXВ ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 4. мар­та 1934, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1934, 384; Пов. бр. 671 од 24. ју­ла 1934 , АЈ, 38–11–41; Пов. бр. 1213 од 29. де­цем­бра 1934 , АЈ, 38 –85–210.

[96] Пов. 1513 од 23. ок­то­бра 1929, АЈ, 38–91–218.

[97] Бр. 540 прс. Р 1918/34 од 15. ма­ја 1929, АЈ, 63–102/1929.

[98] Пов. бр. 261 од 13. ма­ја 1935, АЈ, 38–85–210. В. и Пов. бр. 221 од 31. де­цем­бра 1934, исто.

[99] За­кон о рас­ту­ра­њу стра­них но­ви­на и ча­со­пи­са, Слу­жбе­не но­ви­не Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, бр. 285, 5. де­цем­бар 1931.

[100] II бр. 2944/У, од 4. фе­бру­а­ра 1932, АЈ, 37–75–468.

[101] АЈ, 37–75–468.

[102] Пов. Бр. 203 од 11. ја­ну­а­ра 1933, АЈ, 38–87–212.

[103] Бр. 59 од 11. ок­то­бра 1929, АЈ, 38–89–214.

[104] Стро­го пов. бр. 351 од 15. ма­ја 1931, АЈ, 38–89–214.

[105] Не­за­ве­де­но од 24. ју­ла 1930, АЈ, 38–89–214.

[106] Стро­го пов. бр. 351 од 15. ма­ја 1931, АЈ, 38–89–214.

[107] Не­за­ве­де­но од 20. сеп­тем­бра 1931, АЈ, 38–89–214.

[108] АЈ, 37–75–468. В. и Пов. бр. 145, без да­ту­ма, АЈ, 38–89–214. И Че­хо­сло­вач­ка је од 1. ју­ла 1932. го­ди­не за­бра­ни­ла увоз свих ма­ђар­ских књи­га, ча­со­пи­са и но­ви­на. До­зво­ља­ван је је­ди­но увоз ле­пе књи­жев­но­сти на­пи­са­не пре 1914. го­ди­не и пре­во­да свет­ских кла­си­ка; Ш. бр. 286/33 од 6. но­вем­бра 1933, АЈ, 38–91–218.

[109] Пов. I бр. 48272 од 12. де­цем­бра 1932, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 13 (к 13).

[110] Бр. 31 117 од 30. мар­та 1933, АЈ, 63–43/1933.

[111] Јо­ва­но­ви­ће­ва књи­га Но­ви Ан­теј је за­бра­ње­на због „ко­му­ни­стич­ког ка­рак­те­ра“; Пов. Ђ. Об. бр. 7198 од 22 . ју­на 1934, АЈ, 38–82–207.

[112] Пов. бр. 257 од 14. фе­бру­а­ра 1929, АЈ, 66 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 62–161.

[113] Пов. бр. 157 од 1. мар­та 1934, АЈ, 38–85–210.

[114] Бр. 853/1931 од 5. ма­ја 1931, АЈ, 63 (по­вер­љи­ва ар­хи­ва) – 8 (к 9).

[115] Ин­тер­пе­ла­ци­ја др Ни­ко­ле Ни­ки­ћа и дру­го­ва на­род­них по­сла­ни­ка на ми­ни­стра уну­траш­њих по­сло­ва о спре­ча­ва­њу и угу­ши­ва­њу сло­бод­не штам­пе, те спе­ци­јал­ном ре­жи­му у по­гле­ду из­да­ва­ња па­со­ша но­ви­на­ри­ма, XVIII ре­дов­ни са­ста­нак На­род­не скупшти­не од 15. де­цем­бра 1932, Сте­но­граф­ске бе­леш­ке На­род­не скупшти­не, Бе­о­град 1933, 350.

[116] М. Сто­ја­ди­но­вић, н. д., 279.

[117] Ј. Хор­ват, н. д., 320.

[118] Кс 141 / 31 од 6. де­цем­бра 1931, АЈ, 63–179 / 1931.

[119] Ц. П. бр. 3007 од 17. апри­ла 1931, АЈ, 38–76–201.

[120] Не­за­ве­де­но, 6. јул 1934, АЈ, 38–89–214.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s