Темишварски сабор 1790.

Положај Срба у Хабзбуршкој Монархији крајем ХIII в. није био ни лак ни једноставан: подлога су му биле привилегије дате од аустријских царева,али су се територије на којима су се налазили Срби налазиле већим делом у Угарској и Хрватској,које никад нису признале пуну важност тих привилегија,сужаваних и од самог бечког двора,нарочито у време царице Марије Терезије.Нестабилан положај Срба постао је још гори у последњим данима владавине аустријског цара Јосифа II,који је пред смрт био натеран од стране мађарске властеле да укине реформе које је донео за своје владавине,изузев Патента о толеранцији, који је штитио права некатоличких верских група и одлуке којом су укинута права феудалних господара да располажу животима својих поданика.

Наиме, у то је време Угарску и Хрватску захватио широк политички покрет феудалаца који је бранио угарско-хрватску државност,али и угрожавао слободарске тековине Јосифовог режима,нарочито у погледу кметства и толеранције, што није могло да не изазове забринутост Срба, живо заинте-ресованих за верску толеранцију, ограничавање кметства и очување свог приви-легованог положаја у Монархији.То је био покрет који је заправо имао за циљ да оствари што већи степен аутономије Угарске и Угарског сабора (Дијете) од бечког двора.Суочен са овим захтевима угарског племства,бечки двор,задржавши горе поменуте Патент и одлуку,ипак није могао да одбије захтев за рестаурацијом укинутих жупанија,односно враћањем власти угарском племству и сазивањем Угарског сабора,тј. бечки двор је пристао на враћање Угарске и Хрватске на стање пре 1780. године. Царска канцеларија је, наравно, у исто време подстицала све остале факторе који би се према логици својих интереса могли искористити као противтежа угарским сталежима.

Да ситуација буде још сложенија дали су свој допринос рат са Турском (1788-1791),смрт Јосифа II (20. Фебруара 1790) и велика превирања у Европи,настала као последица Француске буржоаске револуције(1789).

Повратак на стање пре 1780. у Угарској и Хрватској, забринуо је Србе у Хабзбуршкој Монархији првих месеци 1790. године. Српски живаљ се нарочито бојао да се према њему не обнови терезијанска политика, која га је стављала међу грађане последњег реда, препуштајући га прогонима унијата и искључујући га из јавних служби и бенефиција, које је племство присвојило искључиво за себе и Католичку цркву.

Замисао о томе шта треба предузети и на чему треба настојати потекло је како од виђенијих појединаца,као што су Мушкатировић, Новаковић, Везелић, Сечанац  итд, тако и од епископата (будимског епископа Стратимировића, вршачког Јосифа Јовановића Шакабенте, бачког Јована  Јовановића, плашког Генадија Димовића)  и православних општина (Арађани, Будимци, Темишварци, Сегединци, Новосађани итд).

Већ поменути пештански сенатор и књижевник, Јован Мушкатировић, је забринут новом ситуацијом у држави послао писмо митрополиту Мојсију Путнику, које овај примио 18. Фебруара 1790.У писму га је обавестио управо о том великом покрету властеле и о томе да су жупаније чак одбиле да шаљу цару регруте и храну за војску за већ поменути рат са Турском, док год Беч не пристане на захтеве мађарске властеле да се обнови угарска државност. Мушкатировић је сматрао да би и Срби могли искористити насталу ситуацију за своје захтеве, а да би се то учинило предлагао  је митрополиту  да са двојицом генерала, Монастерлијом, Сечанцем и са њим самим (Мушкатировићем) оде у Беч и издеј-ствује код цара пристанак на захтеве Срба.

Не знајући да је у међувремену умро цар Јосиф II, митрополит  Путник му је 24.Фебруара 1790. упутио представку у којој је изразио цару  захвалност на бризи о Србима, на Патенту о толеранцији и омогућавању свима способнима  да ступају у јавне службе.Истовремено је изразио наду  да ће српски народ и даље уживати благодети које им је он даровао и поред одлуке од 28. Јануара  о повратку на стање пре 1780. Исто писмо упућено канцелару Кауницу и угарском дворском канцелару грофу Палфију.

Ускоро затим митрополит је сазнао за цареву смрт, о чему је окружницом обавестио епископе. Митрополит је у њој истакао да ће мађарски сталежи сигурно иступити  пред новог цара са својим захтевима и да ће тражити Дијету, те је потребно да Срби буду опрезни  и да се најпре састану и договоре с каквим предлозима треба иступити пред новог владара.Али , пре тога је потребно да се он сретне са епископима, тај састанак је требало да се одржи у Карловцима  12.Априла 1790.

Дана 25 Фебруара се поново јавио Мушкатировић и изразио мишљење да митрополит треба да оде у Беч и изрази саучешће новом владару,приликом чега би понео српске “гравиме и постулате“ да би обезбедио инартикулацију српских привилегија у угарске законе.

У свом трећем писму, примљеном у Карловцима  13. Марта  Мушкатировић изражава мишљење да је за израду поменутих “гравима и постулата“ потребна једна широка акција која би укључила више вредних и искусних  људи, као и прегледање народне архиве и диплома славних српских породица – Бранко-вића, Јакшића, Чарнојевића, Монастерлија, Рашковића, Текелија… Уз то је трвдио да треба саставити једну депутацију на челу са будимским епископом Стеваном Стратимировићем, а у коју би ушли архимандрит Јован Рајић и Павле Марковић, да би дејствовала у Пешти.

После Мушкатировића почели су се јављати и епископи, међу првима је био будимски Стратимировић, који је 9. Марта изразио мишљење да митрополит обавезно мора у Беч, где би поред изјављеног саучешћа, затражио одржавање Народног сабора, јер је, по мишљењу епископа будимског, сигурно да цар неће сам да предузме послове око сазивања Дијете, већ ће то препустити Мађарима, који на сабор опет неће позвати Србе, тако да ће се о њима одлучивати без њих самих .

Већ се овде види да су међу српским вођама настала два мишљења. Митрополит Путник, већина епископата, Мушкатировић, Текелија, желели су да уз помоћ двора Угарски сабор призна српски народ као посебан, тј. да сабор озакони српске привилегије и омогући Србима не само равноправност са Мађарима, већ и да им призна и загарантује посебности ( религију , Народни сабор, евентуално сопствене аутономне области, школство итд.). Све је то требало омогућити учествовањем на предстојећем Угарском сабору. Митрополит Путник је то учествовање желео да обезбеди макар и по цену одрицања од захтева за пуним представљање Срба на Дијети. За ово се мишљење залагао нарочито Јован Мушкатировић, који је желео да избегне било какво супротстављење Срба Мађарима.

На другој страни, епископ Петар Петровић, Јаков Сечанац и генерал Папила су сматрали да се Срби немају чему надати од Угарског сабора и да се треба обратити  бечком двору ради сазивања сопственог сабора. Овај став је подржавао и Беч желећи да побуњеном Маћарском племству  супростави Српски сабор и да га на тај начин мало заузда. С тим је циљем са двора вођена акција  преко оданих људи , како би се Срби одвратили од своје првобитне замисли, тј. учествовања на Дијети и подстакли на сазивање Народног сабора.

Као што ћемо касније видети, даљим развојем ситуације заиста је и дошло до сазивања самосталног српског сабора , али би из свега овога било погрешно закључити да је Народни сабор вешто намонтиран и наручен са бечког двора, као што то сматра Димитрије Руварац.1 Не може се његово сазивање објаснити једино намером Беча да се послужи Србима у борби против побуњеног мађарског племства.Свакако да је бечки двор имао у виду ту страну Народног сабора, али он истовремено представља и уступак Србима и осталим православнима, у ситуацији где је дошло до великих политичких покрета, на само међу Мађарима, већ и међу другим народима Хабзбуршке Монархије.

Вратимо се одговорима српских епископа на митрополитово писмо у ком их обавештава о ситуацији у држави и смрти цара Јосифа II. Писмом од 16.Марта плашки епископ Генадије Димовић предложио је да се митрополит заузме за одбацивање Деклараторија  из 1779, којим су права Срба јако ограничена, скоро искључиво на духовно – црквену сферу, која је и сама била сужена. Епископ плашки је предложио да се настоји на томе да митрополит поново добије право да слободно подиже цркве и манастире, поставља и премешта свештенике и монахе, слободно располаже црквеним новцем у црквене сврхе, право да отвара “мале славенске школе“, да сазива Народни сабор бар сваке треће године…

Епископ  бачки Јован Јовановић је одговорио почетком Априла , приликом чега је обавестио  митрополита да је саставио своје рефлексије о могућем учешћу Срба на Угарском сабору. Он је инсистирао и на становишту да се треба потрудити да се у жупанијама и другим органима власти утврди број места за српске племиће и да се та места могу попуњавати наслећивањем или промовисањем  нових људи, с тим што се у племиће не би примали само учени, већ и заслужни Срби.

Подржан од епископа и народа митрополит је 22. марта цару Леополду II упутио представку у којој је изложио историјат српских заслуга и привилегија и замолио га да он сам са неколицином из вишег клира буде позван на Угарски сабор. Слично је писмо упућено и канцелару Кауницу, који је митрополита упутио на угарског дворског канцелара грофа Палфија. Седмог дана Априла гроф Палфи је отписао Путнику да су српске привилегије једном протумачене у Деклараторији из 1779, код које се и остаје, а за питање Угарског сабора га је упутио на сам Сабор.

Дана 20. Априла у Карловцима је одржана ужа конференција , на којој су поред епископа Петра Петровића, Јосифа Шакабенте, Павла Авакумовића, Јована Јовановића и Стевана  Стратимировића, учествовали и неки народни делегати да би дискутовали о представци на цара ради потврде привилегија. Првог дана заседања  митрополит је све присутне упознао са својим захтевима цару Јосифу II и Леополду II да се српске привилегије озаконе на предстојећем Угарском сабору.

Другог дана,22. Aприла , прочитане су тужбе и захтеви клира и народа, док се трећег дана дискутовало о томе шта треба предложити Дијети ради инартикулације. Једногласно је одлучено да се на основу закључака састави “Предложеније и прошеније“ на цара и Дијету и да митрополит на обављање ствари за опште добро Срба оде у Будим 1. Јуна 1790.

Непосредно пре и после Карловачке конференције митрополиту су стизале представке појединих црквених градских општина из угарских жупанија и Славоније. Писали су Срби из Сомбора, Великог Варада, Руме, Земуна, Вуковара, Пожеге, Осијека, Трнаве, Новог Сада, Сегедина, Вршца…Српски су захтеви били могућност да заслужни из њихове средине напредују у градским, државним и жупанијским службама, могућност подизања својих школа и школовања православних ђака на свим вишим школама(гимназије, академије, универзитети) и у свим гранама науке, могућност стицања феудалних поседа, заштита права православних и задржавање Патента о толеранцији, док су се жалбе односиле на угњетавање од стране Мађара  и Немаца, на непостојање магистрата на неким местима или на потпуно погрешан однос снага у корист Мађара тамо где ти магистрати постоје, на пресељавање Срба због придошлих Немаца и Мађара, на велики притисак на српске школе од којих су неке затворене а велики број српских учитеља прогнан, на велику акцију унијата притив православаца у виду одузимања цркава, протеривања свештеника и народа, присилног превођења на унију итд.

Велика већина свих општина је тражила да се те ствари реше учествовањем на Угарском сабору, где би се српске привилегије инкорпорисале у угарске законе, изузев, рецимо, Срба из Будима,који су захтевали посебан српски сабор.

Иако је конференција у Карловцима митрополита недвосмислено послала у Будим, ипак је средином Маја митрополит одлучио да оде прво у Беч, па тек онда у Будим на Угарски сабор. Изгледа да је то била последица страха Срба од става појединих градова и жупанија, као и од писма канцелара Палфија од 10.Маја, којим је је пренео митрополиту царев одговор на митрополитову представку од 23. Марта. Цар Леополд II је одговорио да нема никаквих проблема за потврду српских привилегија према рескрипту из 1779, а да се у погледу учешћа на Дијети  обрати на њу саму. Управо је тај рескрипт из 1779 и плашио Србе на челу са митрополитом, јер он баш и није гарантовао српске привилегије, већ их ограничавао.

О одлуци да оде у Беч митрополит је обавестио епископе 15. Маја, а 26. Маја стигао у Сент-Андреју и затим у Будим , где се срео са Мушкатировићем и поверио му да од закључака Карловачке конференције и постулата које је сам Мушкатировић начинио, направи један документ. Дана 3. Јуна митрополит је са бачким епископом Јовановићем и будимским Стратимировићем стигао у Беч. Већ 6. Јуна митополит и епископи су били примљени код Кауница, грофа Палфија и цара Леополда II, коме су се потужули да нису добили позивни декрет за Дијету. Цар је предложио да му се поднесе нови захтев, што је митрополит и учинио 30. Маја, на другој аудијенцији код цара. Леополд II је прихватио српски захтев и наложио грофу Палфију да напише позиве за митрополита и епископе са подручја Угарске.

Пошто је Палфи оклевао са позивом за Дијету, Срби су се почели колебати и све више окретати према бечком двору. На другој страни, у Будиму, комисија на челу са епископом Петровићем, Јаковом Сечанцем и генералом Папилом одбила је Мушкатировићев елаборат “Дјело и план “, сматрајући да Срби немају чему да се надају од Угарског сабора и да треба да затраже свој. Иако је Мушкатировић предложио да се пре коначне одлуке сачека долазак Монастерлије, Текелије, Чарнојевића и других угледних народних представника у Будим, епископ Петровић је повео делегацију у Беч ради остварења супротних одлука.

 

Неколико дана касније ова иста група, појачана представницима Будима, Сегедина, Суботице, Великог Бечкерека и кикиндског диштрикта, поновила је своју молбу да се сазове Народни сабор.

Десетак дана касније, 18. Јуна , гроф Палфи је уручио позиве за Дијету за митрополита и епископе,али је одбио да размотри питање изабраних српских представника за поменути сабор, јер су Срби, по званичном угарском ставу, само верска групација и странци у Угарској, а не некаква “илирска нација“ која има своја политичка права. Због таквог става представника мађарског племства, притиска “нациналиста“(одн. групе која је тражила одржавање самосталног српског сабора), подржаваних од стране Беча, и нарочито крутог става Угарског сабора који је искључивао сваку могућност разговора о инартикулацији српских привилегија, митрополит Путник с епископима 22. Јуна затражи аудијенцију код цара и прво му усмено, а нешто касније,27. Јуна, и писмено изложи захтев за одржавањем Народног сабора, иако у њега није веровао. Према забележци епископа Стратимировића чак је радије желео да умре него да му лично присуствује.

Бечки двор је одмах показао готовост да изађе у сусрет српским захтевима, свакако и због тога што је желео да изврши притисак на побуњено мађарско племство.

Иако је поднео захтев за одржавањем Народног сабора, митрополит Путник се није одрекао учешћа на Дијети, он је предузео неке кораке да са позваним епископима добије место на заседању. Међутим, из Будима је стигао одговор да ће моћи бити примљени тек после редиговања инаугуралне дипломе што ће потрајати четири недеље, па да зато нема потребе да долазе у Будим.

У том је, 9. Јула 1790. године, митрополит преминуо у Бечу. После његове смрти престало је интересовање водећих Срба за Угарски сабор и они су сву пажњу почели поклањати свом.

Дан после митрополитове смрти цар је именовао темишварског владику Петра Петровића за администратора Митрополије и уручио му дозволу да се сазове Народни сабор. Администратор је после тога са осталим епископима, који су већ били ту, остао у Бечу да нареди избор посланика за сабор, по царевој одлуци требало је изабрати 75 посланика: по 25 од клира, милитара и провинцијалиста.

Овај број је касније од стране цара повећан на 100, тако што су броју посланика додата 25 представника спахија, уз то је још одлучено да се на Сабор позову ердељски и буковински епископи, који би учествовали само на избору митрополита, јер се привилегије не протежу на Румуне а у црквеним пословима зависе од Карловачке Митрополије. Царском одлуком је одређено да се избор новог митрополита обави тек на крају Сабора, с чиме се многи нису слагали2, и одређен је комесар Сабора, генерал Шмитфелд.

И када је све удешено, спремљено, изабрано и кад је дочекан царев комесар, дана 1. Септембра 1790. године у Темишвару је отворен Народни сабор.

На самом почетку  царски комесар Шмитфелд изнео је предлог пословног реда Сабора, који би по њему требало да изгледа овако:

а) опште народне ствари

б) о клиру оба реда

в) о војничком реду

г) о грађанском реду.

Уз ово је комесар још предложио да се све жеље и тужбе, кад се око њих усагласи цела скупштина, саставе укратко са потребним доказима, да се заседа од 9 до 13 часова, осим уторка, петка, недеље и празника и још неке ствари које су се тицале рада Сабора3. Одмах затим ови су предлози усвојени од стране Сабора. Сутрадан, 2. Септембра, пред Сабор се наметнуло питање на који начин и на ком основу да се цар умоли да се српском народу обезбеди живот у наследним земљама без окрњења његових привилегија. После дуже дебате договорено је да се од бечког двора измоли једна привилегована територија, која би за себе чинила једно морално тело под управом свог посебног магистрата, да се пажљиво надгледа онај део народа који не спада у ту привилеговану територију, да Граница и даље зависи од Дворског ратног савета, али да  Граничари, ако би дошло до  редуцирања једног њеног дела, не потпадну под спахије, већ да им се дају посебна права и да се придруже народној територији, и на крају, да се оснује посебно дворско место, под називом Илирска дворска канцеларија, које би штитило права народа и цркве.

Ипак, овај план није прихваћен одмах, јер није задовољио све присутне, па је одлучено да се боље изведе и поново поднесе на усвајање наредне седнице. Уз то је одлучено да се изабере једна “операциона депутација“ на челу са генералом Папилом, како би скупљала и уводила све народне тегобе и захтеве у један протокол, који би се по формирању и усвајању предао комесару на даље разматрање.

Следећа седница је одржана 6. Септембра, али ни на њој није усвојен план са прошлог заседања, јер је опет дошло до неких неслагања. На то је царски комесар Шмитфелд, који је у току расправе дошао на седницу, ијавивши да је веома разочаран због одуговлачења и напоменувши да због тога Сабор може бити лако распуштен, одредио Сечанца да се он постара да се план среди тако да се може прочитати на наредној седници. На тој наредној седници, 7. Септембра, заиста је прочитан и усвојен поново написани план који је тражио:

1)      да се народу потврде дароване привилегије и да му се сходно томе да нека територија са посебном (српском) управом над земаљским и црквеним стварима

2)      да се загарантује слобода вероисповедања и богослужења грчко несаједињених и да због тога нико нема проблема , већ да ужива сва “грађанска благодјејанија“4, као и то да заслужни из српске средине могу да добијају достојанства, почасна и друга звања, ако испуњавају законске и друге одредбе

3)      да се Граничарима, у случају редуцирања Границе доделе по заслугама сходна организација, слобода и привилегије, а не да потпадну под спахије.

На ово је комесар Шмитфелд изнео мишљење да за посебну територију треба тражити Банат, управо због тога што је скоро освојен и још није законито утеловљен у Угарску, као и због свог доброг положаја и “граничења са онијем провинцијама, које ће пре или касније побједоносно оружије свјетлог австријског двора освојити и са реченијем пределом спојити моћи“5, при чему се очигледно мислило на Србију.

Овај је предлог Сабор прихватио, али и задржао право да због дела народа који би остао ван ове области и пао под спахије “приликом појединијех постулација, своје опширно мњење највишој милости и одобрењу поднесе“6.

Иако је Сабор обећао комесару да ће му предати  протокол са српским захтевима, до тога није дошло, јер је било неких посланика који нису желели да на њега ставе своје потписе.Због тога се ово питање разматрало и на петој седници, на којој су посланици из оног дела Угарске, који народна територија неће обухватити, захтевали да се у протокол 4. седнице уведе параграф, којим би се заштитила права Срба из тог дела земље, што је и учињено.

Али, ствар на Сабору није текла баш једноставно, по свему судећи, на њему су се образовале две групације: већи део посланика на челу са генералом Папилом био је за управо овакве захтеве бечком двору, мањина на челу се Савом Текелијом желела је да се Сабор окане посебне територије и да се са Дијетом поведу разговори о инартикулацији српских привилегија.То своје мишљење Текелија је изнео у свом чувеном говору на петој седници,ако га је уопште и одржао7. Наравно, на Сабору је превагнула већина која није желела никаквог разговора са Мађарима.

После усвајања горе поменутог параграфа комесар је наредио да, почев од следећег дана, депутација састављена за сакупљање народних тужби и предлога почне са састављањем постулата сваког сталежа. Следећа,шеста по реду седница одржана је тек 27. Септембра и на њој је комесар изложио царев одговор на три прелиминарна захтева Сабора. Цар је у свом писму обећао милост и заузимање за српске молбе. На следећој, осмој седници, комесар је приложио препис целог царевог писма, чиме је завршен први и главни део Темишварског сабора. После овога Сабор је већао о другим црквеним и школским пословима.

Почев од осме (4. Октобра) па до шеснаесте седнице (закључно са њом), одржане 13. Октобра, разматрана су питања народних фондова, оснивања народне клерикалне Семинарије, умерене дотације нижег и вишег клира, одржавања епископско-консисторијалних и других дијацезалних консисторија, изузев на тринаестој седници, одржаној 9. Октобра на којој је Сечанац изложио да је операциона депутација све молбе поделила на три следећа разреда:

1) доказивање како би се народ и клир убудуће осигурао од повреда које су му у пређашња времена нанесене

2) предлагање начина на који се клир и народ може довести у боље стање

3) предлагање предмета који се тичу сваког сталежа, општине и странке народа,

приликом чега је први разред прочитан пред Сабором. Све разматране ствари од осме до деветнаесте седнице касније су ушле у други разред.

Дакле, раније започет посао око подизања Семинарије на овом сабору је довршен. Одлучено је да се она подигне у Карловцима, не у Темишвару како је раније одлучено, за 120 семинариста и да се поред ње у свакој дијацези и то у месту где станује владика подигне по једна школа за спремање свештеника. По одлуци Сабора сав трошак за издржавање Семинарије имали су поднети епископи, манастири и црквене касе. Сабор је уједно одлучио да се оснује и фонд којим ће се финансирати известан број сиромашних ђака, тачније тридесет и два ђака сваке године.Трошак за ово је расподељен на владике, манастире и племиће.8

У погледу епископске и свештеничке донације Сабор је молио да се десетак,који су Срби по неким крајевима давали римокатоличком свештенству, од сад даје српској цркви и да се употреби за решавање овог питања.

На седамнаестој (14. Октобра), осамнаестој (15. Октобра) и деветнаестој (16. Октобра) седници посланици су претресали Деклараторију из 1779, приликом чега су ставили своје примедбе на чланке: 4, 19, 21, 29, 32, 39, 41, 56, 57, 63, 69 и 70, који су практично безначајни9.

На двадесетој, двадесет првој и двадесет и другој седници, одржаним 21. и 30. Октобра и 4. Новембра, Сечанац је прочитао трећи део свог Елабората и договорено је да се цео преда најкасније до 14. Новембра, како би се предао цару на разматрање.

На крају се приступило избору новог митрополита. Дана 8. Новембра предложена су четири кандидата за ту функцију: епископи темишварски, арадски, вршачки и будимски. Темишварски епископ је био фаворит бечког двора, још пре заседања Сабора Леополд II је комесару Шмитфелду поручио да “на паметан начин, како се не би Наше превишње име злоупотријебило“10 усмеру Сабор на избор жељеног епископа за митрополита. Међутим, није све текло баш по аустријским жељама, јер је исход гласања био овакав: будимски епископ је добио највише гласова, тачније 54, темишварски 29, вршачки 12, а арадски ниједан. Том приликом митрополит ипак није изабран, јер га је требало изгласати једногласно , па је на сутрашњој, двадесет и четвртој седници избор поновљен. Тада је коначно уступањем гласова епископа Петровића епископу Стратимировићу и преласком гласача епископа Шакабенте на страну поменутог будимског владике једногласно изабран нови митрополит.

Дана 3. Децембра, када је цар прихватио и одобрио овај избор, Темишварски сабор је престао са радом.

Све ове молбе и сви ови захтеви упућивани бечком двору од почетка до краја Сабора успели су да изнуде ово што следи. На Елаборат, који су Срби предали 15. Новембра, цар је одговорио решењима од 23. Априла 1791. издатим у Бечу. У њима је по разредима одговорено на сваки захтев и то углавном повољно по Србе. Овим решењима је и формулисан програм рада Илирске дворске канцеларије, преко које ће се у току 1791. и 1792. (јер није ни потрајала више) решавати многа конкретна питања из области друштвено-политичког и културно-просветног живота Срба у Монархији. Значи, цар је усвојио и захтев о оснивању тог дворског тела . Тачније, писмом од 20. Фебруара 1791. обавестио је Угарску дворску канцеларију како је наредио да се опет успостави Српска придворна канцеларија, која је раније постојала, и да је за њеног канцелара одредио грофа Фрању Балаша,бившег хрватског бана. За десетак дана је све било припремљено и 5. Марта 1791. је постављен нови српски канцелар.

Што се тиче одвајања Баната и стварања од њега посебне аутономне српске територије до тога није дошло, већ је он 15. Новембра, истог дана кад је Леополд II крунисан, законски утеловљен у Угарску, али је зато по захтеву Срба да им се загарантују привилегије, обезбеди несметано вероисповедање и вршење свих црквених радњи, да им  се омогући да стичу добра, врше разна звања у управи итд., после разних преправљања и разматрања, дана 3. Фебруара 1791. на Дијети усвојен следећи закон: “Његово краљевско и апостолско величанство благоизвољело је милостиво одобрити, да несаједињени грчког обреда становници краљевине у овој краљевини право грађанства добију, да се укину закони у противном смислу постављени, уколико се на несаједињене грчкога обреда односе, и да као и други становници краљевине у Краљевини Угарској , и у сједињеним јој земљама, буду овлаштени добра стјецати и држати и сва звања отправљати.

У осталом права краљевског величанства у дјелима клира, Цркве, закона, којега упражњавање биће им потпуно слободно, фундација, наука и васпитања младежи, не мање и њихових привилегија, које нијесу противне основном уставу  краљевине, као што је Његово Величанство права ова од својих приједака славне успомене примило, тако се истом горехваљеном краљевском Величанству и у напредак неповријеђена остављају“.11

 

Темишварски сабор је један од најзначајнијих политичких сабора Срба, и осталих православних, у Угарској. У историји Срба у Угарској, он је, с пуно разлога, стављен у исти ред с Мајском скупштином (1848) и Благовештенским сабором (1861). У процесу сазревања и формирања нових политичких схватања и струја, које ће се тек касније јавити у свом чистом, антифеудалном, грађанском виду, Темишварски сабор је међу Србима у тадашњој Угарској оставио видног трага. Кроз пукотине настале у систему аустријског апсолутизма, једну годину пошто је у Француској победила Буржоаска револуција и  отворила епоху буржоаског преображаја и на европском континенту, пробија се нов политички живот, који је настао из страха од успостављања неограничене хегемоније мађарског, иначе веома бројног, племства , из бојазни да ће се точак историје вратити натраг и рестаурирати установе и привилегије које је апсолутна монархија била присиљена да колико-толико мења и ограничава. Отпор хегемонистичким и феудалним тежњама мађарског племства веома је изразит и захвата простране области- од Великог Варадина на северу до Карансебеша и Лугоша на југу и Горњег Карловца на западу. Антифеудалне тенденције у српском, али такође и у румунском грађанству и сељаштву су очигледне, одрази тог расположења могу се уочити и у већањима и одлукама Темишварског сабора. И обратно, Темишварски сабор је дао антифеудалним струјама један нов импулс.

Литература:

1.      Ј. Гавриловић, Н. Петровић, Темишварски сабор 1790, Нови Сад 1972

2.      Историја српског народа VI-1, Београд 1986

3.      Ј. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији пред сабор, ЈИЧ 4 (1965), 17-33

4.      Д. Руварац, Народни сабор 1790, Прилог за историју српских сабора, Српски Сион 14 (1904), 467-471, 583-586

5.      М. Грбић, Карловачко владичанство III, Карловац 1893


1 в.Д. Руварац , Народни сабор 1790, Прилог за историју српских сабора, Српски Сион 14 (1904), 467.

2 в. М. Грбић, Карловачко владичанство III, Карловац 1893, 108

3 Ј. Гавриловић, Н. Петровић, Темишварски сабор 1790, Нови Сад 1972,491

4 М. Грбић, Карловачко владичанство III, Карловац 1893, 115

5 Исто, 117

6 Исто, 118

7 Д. Руварац у своју трећи књизи Карловачког владичанства наводи цео Текелијин говор, али у њему нема ни помена у званичном записнику Сабора, у анонимном дневнику о раду Сабора се наводи да је Текелија заиста говорио бранећи свој став, али не да ли је то излагање у ствари био овај његов говор

8 За тачнију иформацију о трошковима види:М. Грбић, нав. дело, 165

9 Мишљење преузето од М. Грбића, из његовог наведеног дела, страна 168

10 М. Грбић,нав дело, 106

11 М. Грбић, нав. дело, 186 и сл.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s