ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК У ПРВЕ ТРИ ГОДИНЕ (1804-1807)

Први српски устанак представља израз српског незадовољства стањем које су завеле турске дахије у Београдском пашалуку. Вођа тог незадовољства био је Вожд Ђорђе Петровић-Карађорђе.Деда Ђорђев је се доселио из Васојевића у Шумадију,a Ђорђе је рођен у браку Милице и Петра.[1] Због убиства једног Турчина морао је са женом Јеленом да бежи у Срем. Истакао је се за време Кочине крајине као фрајкорац Михаљевићевог фрајкора.Ђорђе је стекао неопходно војно знање и изузетно ратно искуство.Из његовог живота пре Устанка значајна је још једна епизода,а то је убиство оца.Десило је се при збегу његове породице од Турака. Његов отац је одлучио да се врати назад и преда Турцима.Нису помогла Ђорђева инсистирања да настави пут па је на мајчину инсистирање убио оца пушком.Оца је жртвовао Отечеству, јер би у супротном цела породица била убијена. Овај пуцањ пробудио је српски народ.

Почетак свих проблема у Пашалуку било је убиство Хаџи Мустафа-паше, који је још зван и “српском мајком”, 1801.године власт је преузело 11 дахија: четворица великих дахија и седморица кабадахија. Српска револуција свој узрок има у зулуму дахија и јаничара,чији је врхунац била Сеча кнезова. У том тренутку прелома на површину избија Карађорђе као оличење борбе за слободу и људско достојанство. Он није имао никакву самоуправну власт тј.није био сеоски кнез,већ је био хајдучки харамбаша и буљубаша српске војске.

Најагилније припреме за устанак се врше у Ваљевској и Крагујевачкој нахији. Дахије су успеле да пресретну писма којим су се српске старешине жалиле Порти, као и она којима су тражили помоћ од Аустрије. Уследили су контакти Ђорђа са Васом Чарапићем, Јанком Катићем, Младеном Миловановићем, Ђушом Вулићевићем и Стеваном Синђелићем. Први значајнији састанак шумадијских првака био је на Аранђеловдан (20.новембра) 1803. где је се највише истакао букуљски прота Атанасије Антонијевић. Дахије су се оглушиле о султанов претећи ферман од 31.јануара 1804. и одлучиле да посеку најзначајније српске главешине мислећи да ће тиме у корену да пресеку српско незадовољство. Акција СЕЧЕ КНЕЗОВА трајала је од 4.до10. фебруара 1804. током које су посечени и:Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Марко Чарапић, Хаџи-Рувим…Тачан број страдалих се не зна.

То је изазвало нови састанак српских главешина:Карађорђе, Станоје Главаш, Кара Стеван… На њему је изричито наведено да се зулум не може више трпети.Србија почиње на све стране да се буни неорганизована и у самоодбрани.

Питање вођства у Устанку је решено на Орашачком збору на Сретење Господње  2/14.фебруара 1804. На том збору шумадијских првака Карађорђе Петровић је изабран за Вожда тј. предвотиља и старешину пошто су избор одбили и Станоје Главаш, под изговором да он као хајдук не може да води Устанак, и Теодосије Марићевић. Затражено је да се врати стање из периода Хаџи Мустафа-паше. Устаници су запалили орашачки хан, а Вожд шаље писма Ђуши Вулићевићу у Смедерево, Петру Добрњцу, Миленку Стојковићу у Пожаревац,Стевану Синђелићу у Ћуприју обавештавајући их о отпочињању Устанка тражећи од њих исте акције. Дакле Вожд је преко Шумадије где је био епицентар, Устанак ширио на просторе источне и западне Србије. Дахије су биле у шоку јер се нису надали да ће Срби васкрснути без својих главешина па су стога и нудили Карађорђу место Великог кнеза што је он одбио. Пробудила је се и Јагодинска нахија, а Срби 5.априла спаљују Чачак.

Устаници у почетку трпе неколико пораза, али и побеђују код Кијевског потока. Како даље решавало је се на ОСТРУЖНИЧКОЈ СКУПШТИНИ 6.маја 1804. на Васкрс. Састављени су преговарачки захтеви, а ова скупштина представља корак даље по питању завођења чврсте власти Вожда јер је на њој пала прва жртва која се није слагала са Вождом. Тај први опозиционар је био Теодосије Марићевић. Отпочели су и преговори са Бећир-пашом изаслаником Порте. Његовим доласком нестаје рајинско-спахијске сарадње јер је буна попримила карактер опште борбе. Устаници су успели да освоје за то време и Пожаревац.Захваљујући команданту крџалија Алији Гушанцу дахијама ће бити онемогућено да уђу у Београд па су они шајкама отпловили 29. јуна низ Дунав. Са дозволом Бећир-паше Миленко Стојковић започиње са њима сукоб у ноћи 5/6.јула код Адакале. Ухваћене дахије су посечене.Дахије су пале уз турску помоћ јер је очигледно било да Срби то сами нису могли да остваре.Нестало је дахија, али је већи проблем представљао Алија Гушанац који је завео чвршћи режим подржан свим Турцима.Мотив борбе против дахија био је пренешен на Гушанца и Порту.

Прва Устаничка година завршена је незадовољством обе зараћене стране.Порта је била незадовољна због чињенице што није успела Србе да умири,а Устаници су били незадовољни јер нису обезбедили потпуну слободу. Вожд је стекао признање да је легитиман вођа побуњене раје поставши и “идол свих Срба”. Велике европске силе нису активно помагале Устанике,али ипак истакавши жељу за променом у оријенталном делу Европе-стварањем независне Србије.

Оно што карактерише прве три године Устанка јесте сукоб српске и турске хајдучије.  Од познатих хајдука израшће и устаничко вођство.Ставити устанике под једну команду за Вожда је било изузетно битно,али и тешко, а да ствар буде још тежа требало је сву војску објединити.Вожд је целу војску која на почетку није могла да пређе цифру од 30000 поделио на дванаест нахија. Свака нахија је имала по један табор (пук) ,а сваки пук између 10 и 12 буљука. Преломни моменат по питању прерастања хајдучије у устанике био је Бој на Чокешини 28.априла, на Лазареву суботу, 1804. У овом боју Недићи, оставши хајдучке харамбаше, доживљавају праву катастрофу, супроставивши се јачим Турцима на ледини.Они нису схватали да су народне старешине неприкосновене. Исти проблем је имао и Ћурчија који је убијен јер је био у сукобу са Јаковом Ненадовићем.

Руси стално инсистирају да Срби изјављују покорност Порти. Зиме 1804/5. међу српским Устаницима дошло је до поделе око наставка стратегије Устанка: Радикалну струју до потпуне слободе заступали су:Вожд, Катић и М.Стојковић. На Порти су их звали “странком разбојника”. ”Странка праведних” је се залагала за преговоре.

Нове припреме за рат врше се у три сектора: дуж Дрине, на Морави и око Остружнице. Завођење реда у Пашалуку Порта је поверила новом београдском мухафизу Хафис-аги Нишком. Нова скупштина је одржана у ПЕЋАНИМА 29.априла 1805.  Пут Цариграда  кренула је једна депутација коју су чинили:Прота Матеја и Петар Новаковић Чардаклија,а коју је скупштина одабрала.Захтеве је сачинио Божа Грујовић. Султану је предато мање обимно писмо 13.маја у којем се оправдава избијање буне.Затражено је да Србија има исти статус као и све друге провинције у оквиру Царства,да Србију напусте војни чиновници и да се бира старешина који ће сакупљати данак и управљати народом. То је био знак победе умереније струје на скупштини. Потпунији захтеви су касније интерполирани у предлог Ичковог мира.

Устаници су успели да 11.јула освоје Карановац, а Турци се повлаче у Нови Пазар.  Вожд интензивно припрема Шумадију и Поморавље за сукоб са Хафис-пашом. У томе га је за кратко омело убиство Ђуше Вулићевића у Смедереву, па пошто је се договорио са смедеревским Турцима, вратио је се у своје бусије у Гиљ код Јагодине. На другој страни Мораве код Ћуприје М.Стојковић је се код Иванковца улогорио. Са њим су били и П.Добрњац и С.Синђелић. План је био да се Хафис-паша намами на простор између Гиља и Иванковца где би се нашао између две устаничке ватре. Стојковић је одбио понуђено кнештво, а мудри Турчин је прозрео устаничку намеру па је се окренуо Стојковићу. На дан 18. августа 1805. отпочела је прва велика битка у Првом устанку. Одиграла се на Иванковцу. Велики шанац је издржао целодневне јаке турске нападе,а због мрака Турци су се повукли у оближњи манастир. Сутрадан је Вожд прешао реку и са Стојковићем заузео положај више Параћина, а 20.августа Турци су три пута неуспешно јуришали на утврђења. Турци напуштају Параћин кога су Устаници поштедели јер је био ван граница Пашалука. Ова победа је уверила Србе да могу да се носе са моћним Царством. Од ове битке се више није смело слободно пролазити Цариградским друмом.

 

-РАД НА СТВАРАЊУ ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЧЕГ СОВЈЕТА

Заслуга за стварање ове установе приписује се Вождовој опозицији која је сматрала да ће њеним формирањем ограничити вождову власт.Међутим како ће се на крају испоставити,Вожд је успео да успостави доминацију и над овом установом. Најгласнији опозиционари током друге половине 1805. били су Ненадовићи и Јанко Катић.Први опозиционар Марићевић видели смо како је прошао.Русија је покушавала да изглади ову суревњивост међу старешинама.Идејни творац Савета био је Божа Грујовић.На скупштини у Боговођи опозиционари наглашавају неопходност правног утемељења Савета.То није спроведено због битке на Иванковцу.Док је опозиција ово покушавала да реши,Вожд и М.Стојковић су водили рат са Турцима.Међутим Вожд је још једном успешно доскочио својим противницима стварајући Савет на скупштини у Борку на Велику Госпојину 27.августа 1805.Савет је,по Вождовој одлуци требало да се смести у Вољавчу.То је показало да ће и Савет зависити од Вожда.

Божа Грујовић пише:Устројеније Савета и правне акте За Памјат и Слово.

Началниј правитељствујушчи совјет народни састојао би се од 12 познатих народних представника,а Вожд би био 13.члан као председатељ. Владу чине шест министара и то за:војску,финансије,школе и цркве,правосуђе,инострана и унутрашња дела.Слово не доноси Карађорђеву титулу уз чињеницу да се није миропомазао.

По премештају у манастир Боговођу у периоду 16-24.октобар настају сва правна акта о уређењу државе.По одлуци од 16.октобра Вожд постаје председатељ.Учрежденије судејств донешено 23.октобра формирано је четворостепено судство.Постоје од сада: Сеоски,кнежевски,нахијски судови и Велики суд народни.Први сукоб Вожда са Саветом био је за време Смедеревске скупштине у првој половини децембра 1805. када је Вожд са својим момцима опколио кућу где је он заседао,јер је схватио да Савет хоће да га ограничи.Од тада је Вожд именован за Врховног председника Савета ,док је Прота Матеја постао председатељ.Вожд је био и први подписник Уредбе од 7.децембра по којој је врховна власт припала “сабору народњем”.Први Савет чинили су:Прота Матеја,Јанко Катић,Милан Обреновић,Милутин стојковић,Лука Лазаревић, Јаков Ненадовић и Вожд Карађорђе.

Смедеревска скупштина је истовремено донела важне одлуке у 12 тачака:

-прекид исплате данка Турцима због рата;

-сакупљени харач би се искористио у војне сврхе Устаника;

-сакупљање 100 000 Устаника;

-у војску ће се примити сваки пребег;

-утврђење шанчева и набављење ратног материјала;

-општина је била дужна да издржава војнике;

-заводи се строги ред и дисциплина;

-дезертере је чекала смртна казна;

-оправка Смедеревског града и постављање гарнизона од 5000 војника;

-освајање Београда;

-неограничена власт у војсци припада Вожду.

12.децембра 1805. 37 народних првака је од Порте тражило ферман којим би она признала новонастало стање.Хиљадуосамстопета је година потпуне српске реоргани-зације.Саветом су уздрмана Вождова права,али је он ипак имао првенство над Скупштинокм и Саветом.

 

-РАТНА 1806. ГОДИНА.

Пожунским миром Наполеон и Французи су се нашли на Балкану.То ће бити веома важна чињеница обзиром да је Наполеон био за одржавање Турског царства имајући антипатију према Устаницима.Турска се интензивније почела припремати за рат. Срби су покушали уз помоћ Аустрије да склопе мир,међутим Селим III је то одбио,а да зло буде веће Аустрија затвара своје границе за српске устанике.Порта је одлучила да Србију разори”огњем и мачем”,па ни руско посредовање на Порти то није могло да измени.Русија је могла устаницима да пружи само вербалну подршку.

Главнокомандујући турске војске која се састала у Софији био је Ибрахим-паша.За Турке нови рат је имао карактер Џихада-Светог рата против Немуслимана.Он је требало да поврати војничку славу Стамболу.Уз помоћ Наполеонових официра био је замишљен напад на Србију са три стране:    -са истока од Видина уз Дунав;

-преко Дрине из Зворника и

-са југа.

Током зиме 1805/06. устаници наступају на више фронтова:Стојковић низ Дунав осваја Пореч,Неготин и Кладово;Добрњац Моравом осваја Параћин,Ражањ и Алексинац,а Главаш осваја Крушевац.Одбрамбене српске јединице у том тренутку бројале су 33 000

Бораца,3000 коњаника,48 топова и 4 мерзера.До великих битака 1806. ваља поменути једну мању код села Јеленча близу Мишара где је се Вожд зауставио да се одмори,али је у турском нападу једва извукао живу главу. Колико је Вожд жудео за правичношћу и правдом сведочи и чињеница да је обесио брата Маринка јер су се на њега жалили мештани,а кап која је прелила ионако пуну чашу било је силовање једне сељанке.Вожд је се уочи Мишарске битке сурово обрачунао са Поцерцима и Мачванима.Карађорђев ауторитет зидан је српском и турском крвљу и тако је настала устаничка држава.

 

-МИШАР И ДЕЛИГРАД

Капетан Жикић прешавши Дунав придружио се Добрњцу и на обали Мораве између Алексинца и Ражња је изградио велики шанац који је остао упамћен под именом ДЕЛИГРАД(Град-јунака).Други шанац је постављен на левој обали Мораве на Топољаку.У том периоду Турци поново заузимају Шабац.На устаничком састанку одлучено је да буду формиране две армије:једна би кренула на Босанске Турке под командом Вожда,а друга ка Нишу којом је командовао П.Добрњац.Вождова војска је била стационирана у селу Бељини.Кренули су на Мишар,где је се очекивала одлучна битка,и тамо стигли 9.августа.Извидница под командом Лазара Мутапа стигла је раније и водила целодневни сукоб са Турцима што је омогућило грађење шанца. На ратном већу пре битке прихваћена је Вождова стратегија.Она се састојала у следећем: устаничка коњица је се преко ноћи неопажена склонила у оближњу шуму где би чекала Вождов знак за реакцију.                                                                                   –Мишарска битка

Турци су битку започели артиљеријском паљбом и снажним нападом 13.августа изјутра.После другог јуриша време је било да реагује и српска коњица(Прота, Л.Мутап ,Сима Марковић)нападујући Турке са бока и леђа.Тада и пешадија отвара врата шанца и садејствује са коњицом.Резултат је био такав да се турске жртве нису могле пребројати(погинуо је и прозаични Кулин-капетан),а оне су увећане када су српски војници пресрели Кулинове тевабије у Китогу и уништили их.Уз фасцинантну победу задобијен је и огроман плен у злату и стоци.

На ову битку је се надовезала битка код Делиграда на моравском фронту која је почела 3.септембра без учешћа Вожда.С.Главаш и П.Добрњац су разбили војску румелијског везира Шашит-паше.На крају устаничке 1806.године Срби су контролисали простор између Дрине и Тимока до Видина,као и Дунава и Саве до Косова и Ниша.

 

-ПОКУШАЈИ СКЛАПАЊА МИРА И НЕУСПЕШНИ ИЧКОВ МИР

Ваља на првом месту нагласити да Срби нису били искрени када су изражавали жеље за миром јер нису били сигурни да ће добити жељена права,апотврда томе је и неуспешан Ичков мир.Петар Ичко је био опуномоћени српски преговарач на Порти. Његова појава је највише изненадила Русе јер су Срби започели преговоре без њиховог знања.То се дешава пре поменутих битака јер Вожд није био сигуран да се може одупрети офанзиви.Ичко је пут Порте кренуо са најумеренијим захтевима:

-Срби ће поданство показивати плаћањем данка и пореза одсеком;

-Уместо везира као војног,да се у Србију пошаље мухасил као финансијски старешина

-Српска власт би обављала све послове;

-да се из Србије протерају јаничари и крџалије,а границе би чували Срби.

Порта је на смео Ичков наступ реаговала врло брзо опраштајући устаницима што су дигли устанак,спремна да им и Пашалук да на управу.Такође Порта је нудила и:

-да се данак у износу од 722,5 гроша плаћа о Митровдану или Ђурђевдану;

-да српска власт сакупља порезе и предаје их алај-бегу који и их распоређивао спахијама;

-у Србији би остали само добри Турци;

-Пуна верска слобода;

-Врховна власт припада наследном баш-кнезу;

-Пашина власт је ограничена на тврђаве где Турци могу само да бораве;

-Срби паши годишње дају само 1000 кола сена;

-У Београду Срби могу да држе свој гарнизон од 500 људи.

Једина препрека која је постојала била је у лику Алије Гушанца који је још са својим крџалијама био у Београду.Није прихватио да слободно изађе из Београда па је на новој устаничкој скупштини одлучено да се све снаге прегрупишу ка Београду.Тада је Устаноцима стигла и преко потребна помоћ од сународника из Трста коју су донели Доситеј Обрадович и Лукијан Мушицки.

Пред Београдом испрва на Врачару а онда на Ташмајдану било је 25 000 војника појачани са 40 топова,док је се унутар београдског утврђења  налазило 2 000 крџалија. Свеопшти напад је започео 12.децембра.Устаници су заузимали капије једну за другом.Прво је пала Сава-капија па Варош-капија,а онда и једина преостала Су-капија. Освојено је и Велико ратно острво,а Гушанац пут Видина са својим војницима креће 28.децембра.Обзиром да је Сулејман-паша одбио да преда тврђаву Србима,они настављају са нападом.Београд је освојен на дан Св.Архиђакона Стефана 8.јануара 1807. Месец дана касније пао је и Шабац.

Ичко је 25.јануара добио мировни уговор и кренуо назад.Међутим обзиром да је Турска подстакнута Француском објавила рат Русаији,то је и Русија радила на кидању српско-турских веза.Михељсонов проглас од23.јануара нагнао је Србе да одбију предложени мир.У Београду и Шапцу побијени су сви одрасли Турци,што је изазвало лавину мржње у Стамболу.Овакав устанички потез је означавао бацање под ноге свега онога што је урађено по питању аутономије у прве три устаничке године.


[1] Тачна година његовог рођења не зна се.По породичној традицији он је рођен на Ђурђиц 1762.Вук и Ранке су годину рођења сместили у период између 1760. и 1770.

Advertisements

5 Comments

  1. Pažnja:Nigde nisam našao o prvim borbama ustanika sa Turcima u Šabačkoj nahiji.Evo podataka:Prve borbe bile su u selima Beljinu i Svileuvi.One su usledile po pozivu Karađorđa,pismenim putem:dižite narod na oružje protiv Turaka,da ubijaju turske hanđžije i pale hanove. Čuvši to Pop Luka stvara prvu ustaničku četu.
    Zvornički Ali beg bi dočekan u Beljinu gde ga sačeka Jakov Nenadović,23 februara 1804.i potisnu Turke. Turci odstupaše prema Valjeva, ali ih usanici sačekaše u Svileuvi na čelu sa Lukom Lazarevićem .Bitka bi 28 febrara i Turci pobegoše u Bosnu.Poginulo je 52 Turčina, Srba 6. Bilo i ranjenih.Zabeleženo je da su Tamnavci ustanici,videvši da se Turci mogu pobediti,,išli kasnije u boj kao na svadbu i Turke junački tukli“.Videti..,,
    SRPSKA ISTORIJA NAŠEGA VREMENA“,VUK kARADŽIĆ,BGD1969:POSAVOTAMNAVA,ŠABAC,1983. IDR.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s